Ono što treba da se radi jeste razvijanje novog, socijaldemokratskog modela tranzicije koji bi preuzeo sve dobre strane neoliberalnog i bio pre svega u interesu većine građana

      Jugoslavija je, nesumnjivo, poslednja zemlja centralne i istočne Evrope koja je ušla u tranziciju.
       DOS-ova (zajedno sa DSS-om) vladajuća garnitura koja je, inače, na vlast stigla izuzetno nespremna, nije pokazala mnogo želje da se upozna sa iskustvima onih ispred nas. Koliko znam jedino je ministar finansija u republičkoj vladi Đelić čovek sa uvidom u tokove tranzicije u nekoliko zemalja centralne i istočne Evrope (CEE). U ekonomskoj nauci je stanje još gore jer je ovde, posle pobede profitaša nad dohodašima totalno dominirala samo jedna škola, koja se na Zapadu naziva neoliberalnom. Neoliberali predstavljaju, nema sumnje, dominantnu školu mišljenja i u ekonomskoj nauci u svetu a posebno u institucijama kakve su MMF i Svetska banka. Međutim, u svetu, posle neuspeha neoliberalnog koncepta baziranog na Vašingtonskom konsenzusu u Latinskoj Americi (posebno u Argentini), sve se ozbiljnije shvataju konkurentske škole ekonomskog mišljenja.
       Mi, nažalost, posebno u ekonomskoj nauci, ne uživamo u cvetanju sto škola mišljenja što je uvek velika prednost i intelektualno bogatstvo jedne zemlje. Naša nova elita takođe nije, što se moglo očekivati i što su mogli lako učiniti, napravila jednu stručnu grupu za pregled načina i rezultata u zemljama koje su ispred nas u tranziciji.
       Osnovni stavovi neoliberala se temelje na doktrini (Vašingtonski konsenzus) da je za privredu svake zemlje najvažnije da se ona liberalizuje, privatizuje, maksimalno otvori za strani kapital, da su realne nadnice što niže, a radna snaga što manje sindikalizovana, kao da je ekološka, socijalna i radna pravna regulacija što manja, tj. da ostavlja što više mesta preduzetničkoj inicijativi. Ako sve ovo i funkcioniše teorijski u realnosti se efekti ovog koncepta mogu videti kao pljačka prirodnih resursa jer se prodaju ispod cene, osiromašenje većine stanovništva, opadanje svih socijalnih servisa, uništenje srednje klase, beg kapitala iz zemlje, politička nestabilnost (pa i spontani socijalni buntovi sirotinje kao u Argentini), rast političkog ekstremizma nacionalističkog ili levičarskog tipa, itd. itd.
       Pokazalo se da neoliberali jako guraju privatizaciju, sprovode otpuštanja mase radnika, zatvaraju neprofitna preduzeća, olakšavaju ulazak stranog kapitala ali i oštećuju ekonomske i socijalne interese većine građana obaranjem realnih nadnica i pogoršanjem socijalnih servisa, zdravstva i školstva (šok-terapija iako se sada izbegava taj termin) tako da od reformi najviše dobija nekoliko procenata najbogatijih preduzetnika - zbog čega i gube vlast na sledećim izborima. Socijaldemokrate pak, ublažavaju socijalne aspekte reformi ali ih opreznije nastavljaju i donekle redistribuiraju njihove rezultate na većinu građana zbog čega ovi ponovo počinju da podržavaju reforme.
       Zahvaljujući doktrinarstvu i nepoznavanju tokova tranzicije zemalja ispred nas i kod nas je učinjeno dosta grešaka iz korpusa šok-terapije (ako je taj termin zabranjen) ali su naši DOS političari zauzdavali naše neoliberalne ekonomiste pa su efekti ove politike nešto blaži. Međutim, to je samo rezultiralo stvaranjem ekonomske politike koja je mestimična i nedosledna na haotičan način tako da su se dobili vrlo slabi socijalni i politički efekti.
       Ono što treba da se radi jeste razvijanje novog, socijaldemokratskog modela tranzicije koji bi preuzeo sve dobre strane neoliberalnog i bio pre svega u interesu većine građana kao i oslonjen na iskustva uspešnih tranzitornih zemalja koje su sada na pragu EU.
      
       Po iskustvima zemalja koje su u reformama ispred nas ispada da su posle komunista i nacionalista neoliberali najveći neprijatelji uspešne tranzicije. I zato savet političarima: čuvajte se neoliberala jer ćete zbog njih izgubiti ono što najviše volite: vlast. Ujedno i savet građanima na drugoj strani - čuvajte se populista i socijalnih demagoga koji obećavaju ono što se ne može ispuniti, sa njima ćemo samo izgubiti dragoceno vreme. Jer, ne treba zaboraviti, mi kasnimo desetak godina u procesu tranzicije.
      
       (Autor je sociolog i politički analitičar, direktor Centra za proučavanje alternativa)