Relativno slaba poseta ne bi trebalo da pokoleba organizatore Prvog festivala italijanskog filma. Bez obzira na granice, italijanska kultura ostaje jedna od najbližih srpskoj

      Prvi put posle više od jedne decenije, od vremena kada smo još bili susedi, italijanski film stiže u Beograd sa obimnijom tekućom produkcijom. U godinama izolacije filmovi italijanskih autora pristizali su u znatno redukovanom broju, ali treba reći da je one najznačajnije beogradska publika imala prilike da vidi. Ipak, pogrešno bi bilo reći da su pojedinačna dela slavodobitnika (Đuzepea Tornatorea, Nanija Moretija, Roberta Benjinija, Silvija Soldinija) bila dovoljna za iole koherentniju sliku o filmu bivšeg suseda tokom 90-ih. Celovitije viđenje zahteva i one manje autore, i one u večnoj senci festivalskih laureata; i generacijsku i žanrovsku raznovrsnost koje su preduslov svake razvijene kinematografije.
       Pored programa "Panorama" (u okviru kojeg je prikazano sedam filmova snimljenih u protekle dve godine), festival je ponudio i retrospektivu dela Florestana Vancinija, reditelja dugo godina potcenjivanog, čiji se opus u vreme kada je nastajao 60-ih i 70-ih godina nalazio u senci velikih autorskih imena koja su bila sinonim italijanskog filma u svetu. Najčuveniji Vancinijev film "Bronte - hronika jednog pokolja", snimljen 1972, predstavlja istorijsku fresku iz XIX veka. Radnja se odvija na Siciliji, u doba kada garibaldjnske trupe osvajaju ostrvo. Na teror i bezakonje "narodne vlasti" (ili, kako bi Kami rekao, "pobunu koja prerasta u nasilje", što je najtačnija definicija svake revolucije) nadovezuje se žestoka odmazda od strane regularnih Garibaldijevih trupa. Dramaturški donekle anahron, sa naracijom usredsređenom na istorijsku rekonstrukciju, Vancinijev film ostaje pre svega kao primer majstorski izvedene režije. Fascinantno je umeće autora da nas kamerom uvede u epicentar drame - kako sam Vancini izjavljuje povodom rediteljskog postupka, "sve scene su konstruisane, ali tako da izgledaju kao da su snimane za filmski žurnal, kao da predstavljaju događaje u trenutku u kome se dešavaju".
       Među savremenim autorima evidentan je širok raspon tema i žanrovskih registara, od politički angažovanog "Stotinu koraka", pa do filma "Pitaj me jesam li srećan", ostvarenja popularnog trija komičara (Aldo Baljo, Đovani Storti i Đakomo Poreti). To što "Panorama" nije donela posebno kvalitetan film, delo koje bismo odlučno mogli izdvojiti iz proseka, moguće je prihvatiti i kao realan odraz stanja u aktuelnoj italijanskoj kinematografiji. "Ljubav u ogledalu" Salvatora Maire je priča iz života jedne pozorišne trupe, smeštena u doba pozne renesanse. Među protagonistima drame, koji pokušavaju da postave komad na dvoru Luja XIII, strast ljubavnika meša se sa senkom smrti (u vidu kuge koja se nad njima nadvija).
       Ovaj lutajući motiv renesansne poezije (a sećamo ga se i iz Bokačovog "Dekamerona") reditelj ne uspeva da razvije na zadovoljavajući način jer, jednostavno, ne razlikuje bitno od nebitnog - i tako se na kraju sve svodi na pregršt vizuelno atraktivnih slika ili prizora. Film "Stotinu koraka" Marka Tulija Đordana, zasnovan na istinitom događaju, govori o neravnopravnom sukobu levičara sa mafijom na Siciliji. Izrazito levičarsko uverenje autora samo po sebi nije problem. Problem nastaje kada se likovi i radnja potpuno podrede deklarisanom političkom stavu; kada je sve do te mere uprošćeno i naivno, manihejski podeljeno na "dobro" i "zlo", da u njemu nema više ni uverljivosti ni dramske tenzije. I u ovom slučaju ponavlja se staro pravilo o tome da dobre namere nisu dovoljne za autentičnost jednog umetničkog dela.
       Film "Uz vetar" Pitera del Montea predstavlja pokušaj da se kroz priču o neobičnom ljubavnom trouglu osvetle skriveni predeli ljudske psihe i prošlosti glavnih junaka. Lik muškarca, bolničara Leonarda, rastrzanog u lavirintu između dve žene (i dve sestre), nesumnjivo je zanimljiv i originalan. Ali isuviše proizvoljnosti i manirizma sprečavaju Del Montea da izgradi ozbiljniju dramu. Uzmimo samo profesiju psihijatra, koja bi u slučaju glavne junakinje trebalo da vodi ka samoposmatranju, ogledanju sebe u drugima - koliko je samo u Moretijevom filmu "Soba moga sina" isto to rešenje preciznije i svrsishodnije upotrebljeno.
       Već u takvom detalju možemo razlikovati velikog autora od onoga koji se svim silama trudi da to bude.      "Duga, duga noć ljubavi" veterana Lučana Emera je film koji se barem donekle izdvaja svojom duhovitošću i nepretencioznošću. Dvadeset prvog decembra, tokom najduže noći u godini, prepliće se nekoliko paralelnih ljubavnih priča. Ono što sklapa ovaj mozaik prostorno razdvojenih sudbina je sveopšti motiv korespondencije, simpatije i antipatije među ljudima, i ne samo među njima. Emer uvodi i "platonski" odnos između dvoje pasa, ne bi li svoj svet najduže noći načinio maštovitijim i sveobuhvatnijim. Tako se princip fragmentarnosti, korišćen u pomalo džarmušovskom maniru, preobražava u jedno osećanje i jednu priču.
       Siguran sam da relativno slaba poseta ne bi trebalo da pokoleba organizatore Prvog festivala italijanskog filma. Bez obzira na granice, italijanska kultura ostaje jedna od najbližih srpskoj. Valjda zbog toga daleko lakše, sa daleko više simpatije, gledamo prosečan italijanski film, negoli prosek francuske ili britanske kinematografije. A velika ostvarenja doći će uvek, bez obzira na naciju i kulturu, pomalo kao neželjena deca, kao plod "truda i čuda" (Cvetajeva). Preostaje nam da drugi festival očekujemo sa više nade, a organizatori sa više ambicija.
      
       SRĐAN VUČINIĆ