NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Tanka linija

Moric de Hadeli je vrlo dobro komponovanim programom uspeo ove godine, mimo očekivanja, da očuva ugled Venecije

      (Specijalno za NIN iz Venecije)
      
       Bilo je ove godine u Veneciji dosta dobrih filmova, ali i puno politike.
       Ono što je bilo očekivano i što je, po prirodi stvari, nametalo političke implikacije, bile su reakcije na programske i organizacione poteze novopostavljenog direktora festivala Morica de Hadelna. Naime, posle intervencije desno orijentisane vlade Berluskonija, direkcija venecijanskog Bijenala izvršila je prošle godine pritisak i postavila "određene programske zahteve" direktoru festivala Albertu Barberi, posle čega je on dao ostavku.
       Na veliko iznenađenje italijanske i međunarodne filmske javnosti, na mesto Barbere postavljen je Švajcarac Moric de Hadeln, dugogodišnji direktor konkurentskog berlinskog festivala. Naizgled nelogičan i čudan potez jer Italija, sasvim sigurno, ima dovoljan broj sposobnih i stručnih ljudi za taj posao. Međutim, kada se malo bolje sagledaju odnosi na relaciji institucije kulture - visoka politika, odnosi koji su u Italiji oduvek a posebno danas bili izrazito komplikovani i koji su uvek vodili ka politizaciji kulturnih manifestacija, onda potez o postavljanju stranca za direktora prestižnog, venecijanskog festivala i ne zvuči previše čudno. Nekome se, očito, učinilo da bi to mogao biti dobar način da se, bar za izvesno vreme, premosti problem i da se smire domaće kulturno-političke strasti.
       Kako bilo, De Hadeln je uspeo da na glavnom i pratećim programima ponudi dovoljan broj dobrih ili zanimljivih filmova, otvoreno je i javno tokom festivala ukazivao na organizacione propuste koje bi, ako on ostane direktor, promenom festivalskih struktura, trebalo prevazići (što se Italijanima nije baš dopalo) a šta će na kraju biti - dakle, da li će De Hadelnu biti produžen ugovor ili će na mesto direktora ipak biti postavljen Italijan - to ćemo znati za nekoliko meseci.
       U takvoj atmosferi dočekan je kraj festivala. Na ceremoniji dodeljivanja nagrada svi su bili zadovoljni i srećni i činilo se da je, ipak, i pored svih napetosti, sve okončano na zadovoljavajući način. Glavnu festivalsku nagradu, Zlatnog lava, predsednik žirija, kineska glumica Gong Li, uručila je škotskom reditelju i glumcu Piteru Mulenu za film "Časne sestre Svete Magdalene". Usledio je veliki festivalski prijem koji je trajao do duboko u noć.
       Već sledećeg jutra, mamurni sineasti, novinari i zvaničnici festivala bili su šokirani kada su videli članke na naslovnim stranama italijanskih listova, napise u kojima se oštro napada pobednički film. Naslovi poput onih "Mulen uvredio Crkvu" (u "Republici") ili "Zlatni lav filmu koji Vatikan ne prihvata" (u "Korijere dela sera"); izjave kardinala Toninija: "Taj film ne govori istinu o Crkvi i ne služi na čast venecijanskom festivalu" ali, što je posebno značajno, i oštra izjava člana Uprave Bijenala, Valerija Rive: "Nagrada Mulanu je provokacija i dovodi u sumnju Zlatnog lava dodeljenog reditelju čiji se film zasniva na tezi da su katolici isto što i talibani. Taj film je neistinita propaganda, a reditelj postupa poput jedne Leni Rifenštal. Njeni filmovi su se mogli smatrati umetničkim tek posle Hitlerove smrti; pre toga bili su samo propaganda."
       Da sve bude komplikovanije, odluka žirija dovođena je u vezu i sa odgovornošću direktora festivala De Hadelna koji je film uvrstio u glavni program. O čemu se, zapravo, radi?
      
       Film i politika
       Za film "Časne sestre Svete Magdalene" Mulan je inspiraciju dobio pošto je 1995. video dokumentarni film Bi-Bi-Sija u kojem se govorilo o užasnoj sudbini devojaka koje su dovođene u konvent Svete Magdalene u Irskoj, samostan koji su za Katoličku crkvu vodile Sestre milosrđa. Greh koji su te devojke počinile i zbog kojeg su od strane svojih porodica prokažene i poslate na doživotni rad u samostan, bio je taj što su rodile vanbračno dete ili su, jednostavno, bile izazovno lepe i time "provocirale" muškarce ili bilo šta što je prema nakaradno postavljenim normama remetilo društveni moral.
       Film zapravo govori o užasnoj hipokriziji Katoličke crkve (bar nekih njenih instituta), a ono što je najvažnije i što se jedino računa, Mulen je taj materijal vrlo dobro scenaristički uobličio i potom ga režirao klasičnim postupkom, precizno, pre svega vodeći računa o skladnom razvijanju karaktera i psihologijama glavnih junaka. Snažan film koji je dramaturški vođen tako da snagom emocija, na nekoliko nivoa, ukazuje na moguće zloupotrebe naopako postavljenih moralnih normi.
       Reakcije političke vrste izazvao je tokom festivala i jedan film koji je prikazan van konkurencije. Reč je o filmu "11.09.01.", omnibusu u kojem su neki od najpoznatijih svetskih reditelja snimili desetominutne filmove inspirisane terorističkim napadom na Njujork i Vašington 11. septembra prošle godine.
       Među rediteljima su i Klod Leluš, Ken Louč, Šon Pen, Šohei Imamura kao i bosanski reditelj Danis Tanović.
       Pre početka festivala iz Njujorka je došla vest da je film tamo označen kao "antiamerički", a posle projekcije u Veneciji taj stav je sa još zvaničnijeg mesta ponovljen. Onda je De Hadeln, zbog velikog interesovanja publike ali i zbog pritisaka na festival i autore, organizovao dodatnu projekciju filma što je u proameričkim krugovima protumačeno kao provokacija a u filmskim kao odbrana integriteta festivala.
       Kako bilo, reč je o zanimljivom i dobro osmišljenom projektu u kojem, od 11 različitih rediteljskih viđenja tog nemilog događaja, tri zaslužuju posebnu pažnju: filmovi Britanca Kena Louča, afričkog reditelja Idrise Oedragoa i iranske rediteljke Samire Makmalbah.
      
       Ipak, najupečatljivija je dokumentarna storija Kena Louča u kojoj autor preko sudbine jednog čileanskog intelektualca koji već dugo živi u Londonu, ukazuje na 11. septembar 1973. kada je, direktnom zaslugom američke politike, usledio Pinočeov teror u kojem je, kao i u Njujorku, stradao veliki broj civilnog stanovništva.
       Bosanski reditelj Danis Tanović imao je sličnu polazišnu ideju povezujući napad na Ameriku sa 11. septembrom u Srebrenici ali film je, u poređenju sa Loučevim, realizovan sa daleko manje umešnosti. Naime, povezivanje dva događaja u formi kratkog igranog filma urađeno je dramaturški na veštački način pa čitav film deluje kao neuverljiva konstrukcija.
       Jak politički kontekst prisutan je i u novom filmu Andreja Končalovskog "Dom ludaka" (Gran pri festivala). Autor je, slično Mulenu, bio inspirisan reportažom koju je 1995. video na ruskoj televiziji, reportažom o bolnici za mentalne bolesnike koja se nalazila nekoliko kilometara od granice sa Čečenijom. U vreme rata, bolesnici su nekoliko meseci bili prepušteni samima sebi, bez lekara i osoblja dok su se u bolnici smenjivale ruske i čečenske trupe. Angažovan, poetičan i fantazmagoričan film, u isto vreme. Antiratni stavovi Končalovskog skladno su ukomponovani u različite nivoe značenja filma; oni dakle nisu plakatski i mogućno ih je prepoznati kao kontekste pojedinih scena ili kao podtekst nekih dijaloga. U tom smislu, Končalovski sugeriše da ludilo mentalnih bolesnika tek tanka linija razdvaja od ludila rata koji vode takozvani normalni. Film ima izvesne dramaturške probleme i žiri ga je donekle precenio dodelivši mu drugu po značaju festivalsku nagradu.
      
       Filmovi azijskih autora
       Festival je, već po prirodi stvari, na glavnom programu predstavio nove, premijerne filmove poznatih autora. U Veneciji su s novim filmovima bili Stiven Frirs, Takeši Kitano, Sem Mendes, Anješka Holand, Patris Lekont, Rorlf de Hir, Mišel Devil. Naravno, uvek se postavlja pitanje u kojoj meri su ti filmovi uspešni. Ispostavilo se da nije bilo puno promašaja i to je najvažnije.
       S velikom pažnjom dočekan je novi film poznatog japanskog reditelja i glumca Takeši Kitana "Lutke". Filmska metafora o ljubavi, onoj koja je toliko jaka da uništava, koja se sveti ukoliko je izneverena. U tom smislu, ljubav postaje aktivni lik filma, a akteri tih ljubavnih drama su lutke vođene bezgraničnom snagom ljubavi. Poetičan film, sveden u izrazu, film u kojem Kitano, jednostavnim i uglavnom vizuelnim rešenjima, skladno prepliće tri priče koje imaju zajednički polazni motiv: ljubav koja podrazumeva posvećenost, žrtvu i patnju. Žiri, međutim, nije filmu dao nijednu nagradu, i to je jedan od većih propusta kada je reč o oficijelnim nagradama.
       Vrednovan je zato (zasluženo) drugi azijski film u konkurenciji za nagrade, korejski film "Oaza" reditelja Li Čang Donga. Film je dobio nagradu za režiju, nagradu međunarodne kritike FIPRESCI (jedan od članova tog žirija bio je i kritičar "Politike" Milan Vlajčić) a glumica Mon So Ri dobila je nagradu "Marčelo Mastrojani" koja se dodeljuje za najboljeg mladog glumca.
       U pitanju je snažna socijalna drama u čijem središtu su likovi dvoje mladih, hendikepiranih ljudi ali film, zapravo, govori o ljudima koji se nalaze u njihovom okruženju - od porodice, prijatelja do društva u širem smislu reči - dakle, o onim takozvanim normalnim, socijalizovanim ljudima koji, isuviše često, nemaju osećaj za ono što ne pripada njihovoj životnoj realnosti i načinu mišljenja. Težak film za realizaciju, i u rediteljskom i u glumačkom smislu. Otuda, zadovoljstvo je veće kada vidite da je reditelj izbegao sve zamke koje obično ovakva tema nameće - kliše rešenja, trivijalnost, očekivana razrešenja...
       Među filmovima koji su se posebno izdvojili bio je i američki film Toda Hejnsa "Daleko od raja". Radnja filma smeštena je u pedesete godine prošlog veka, u gradić u Konektikatu gde jedna tipična, srećna porodica živi tipičan američki malograđanski život koji, naizgled, ništa ne može da uzdrma. Naravno, i njemu i njoj dogode se stvari koje su u suprotnosti sa važećim društvenim normama (on ne može da kontroliše homoseksualni nagon a ona se zaljubi u crnca) i čitava idilična bračna harmonija se ruši na dramatičan način. Diskretno ironičnim odnosom prema ovoj, u osnovi, melodramski postavljenoj priči, praveći na neki način omaž holivudskim filmovima te vrste iz pedesetih i šezdesetih godina, Hejns je na inteligentan način izbegao trivijalnost i klišetiranost koju nameće sama priča i diskretno u prvi plan postavio problem krize moralnih vrednosti u veštački postavljenom modelu sretnog američkog braka. Film je dobio dve nagrade: Džulijan Mur za žensku ulogu i Ed Lakman za fotografiju.
       Pored Kitanovog filma "Lutke", žiri je propustio da vrednuje vrlo dobre filmove Britanca Stivena Frirsa "Prljave lepe stvari" i Francuza Patrisa Lekonta "Čovek iz voza".
      
       Igra se nastavlja
       Kvalitet jednog festivala (posebno onog A kategorije) određuje se brojem dobrih filmova u glavnom programu, ali i ponudom filmova u pratećim programima. Ovogodišnja Venecija zadovoljila je i u tom smislu različite ukuse i kriterijume.
       U programu "Protiv struje", pored ostalih, prikazani su i dobar kineski film "Proleće u gradiću" reditelja Tijao Žuang Žuanga (ljubavni trougao pun strasti koje moraju biti kontrolisane), potom, dva zanimljiva iranska filma u kojima se problematizuje položaj žene u savremenom iranskom društvu: "Ženski zatvor" Menije Hekmat i "Ispit" reditelja Rafale Nasera, najzad, dva dobra nezavisna američka filma: "Ken Park" Larija Klarka i Eda Lakmana (film je izazvao puno polemika zbog izrazito slobodno tretiranih scena seksa, iako je vrednost filma, naravno, na sasvim drugoj strani) i "Rodžer hvalisavac" Dilana Kida.
       U ponoćnom programu, van konkurencije, prikazana su i dva dobra trilera. Potpisali su ih znani autori Klint Istvud ("Pitanje krvi"; Istvud i igra glavnu ulogu) i Lilijana Kavani ("Riplijeva igra" sa Džonom Malkovičem u glavnoj ulozi).
       U istom programu, pažnju je privukao i treći deo trilogije reditelja Godfrej Ređa "Nogakatsi". Posle gotovo revolucionarnih konceptualnih dokumentaraca "Kojanikatsi" (1984) i "Povakatsi", montiranih prema muzičkoj partituri poznatog kompozitora Filipa Glasa, Ređo i ovde sledi originalni koncept usredsređujući se sada na problem nasilja u ljudskoj civilizaciji. Pri tom, na zavidan način koristi nove mogućnosti kompjuterske tehnologije.
       Kan je (još uvek) neprikosnoven. Venecija i Berlin se i dalje bore za drugu poziciju. Moric De Hadeln je vrlo dobro komponovanim programom uspeo ove godine, mimo očekivanja, da očuva ugled Venecije. Na potezu je sada, u februaru 2003. Diter Koslik, novi direktor berlinskog festivala.
      
       NENAD DUKIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu