Za Miloševića je američki insekt bio isuviše sitna diverzija nedostojna i neupotrebljiva čak ni za medijski rat protiv Zapada. Kao što ni za današnje postmiloševićevske vlasti tiha invazija kukuruzne zlatice nije dovoljno ozbiljan povod da se bar uloži diplomatski protest, neka sterilna diplomatska nota

      Ono o čemu su 1992. godine surčinski seljaci pričali "na pola usta" i uz mlako zidarsko pivo ispred zadruge, o tome danas piše pariski "Figaro". Seljaci su tvrdili da su na surčinski aerodrom sleteli američki vojni avioni koji su im, prethodno, zaprašivali atar "Mojsijevim bubinama". Posle deset godina pariski "Figaro" potvrdio je priču. Naravno, tek kada se insekt DIABROTIKA iz Surčina raširio u koncentričnim krugovima po Evropi i stigao do južne Švajcarske i Lombardije.
       "Figaro" od 25. jula doslovce piše:"Dijabrotika je mala napast koja pustoši kukuruz u SAD, a koja se ovoga puta pojavila u Evropi u Beogradu tokom 1992. godine. Ona je, možda, uvezena na Balkan američkim vojnim avionima. Posle toga, njeno naseljavanje je nastavljeno: ako još nije prodrla na teritorije Francuske, ona je tokom prošle godine već uspela da prodre na jug Švajcarske i sever Italije. Nikakvo efikasno sredstvo i način borbe protiv ovog insekta još nisu pronađeni."
       Ovaj insekt će se uskoro naći u čitavoj Evropi, piše "Figaro", jer podneblje i sistem zemljoradnje izgleda da veoma pogoduju njegovom razvoju. Što se tiče pretnje ekonomiji, treba znati da diabrotica SAD košta blizu milijardu dolara godišnje, što u gubitku proizvodnje, što u izdvajanju sredstava za kontrolu.
       "Figaro" ponavlja, za surčinskim seljacima, da je insekt, "prvi put u Evropi primećen pored internacionalnog aerodroma 'Beograd' 1992. godine".
       Filip Rejno iz francuskog Ministarstva poljoprivrede tvrdi:"Diabrotica će se neizostavno nastaniti u Francuskoj, jer ona se već nastanila u Evropi i nje se više nije moguće osloboditi. Nastanjivanje je počelo početkom devedesetih godina i tada je trebalo nešto učiniti. Sada treba samo utvrditi gde je ona sve prisutna i koliko će biti odložen njen dolazak u Francusku."
       Za Francusku dolazak američkog insekta predstavlja veliki rizik jer je ona glavni evropski proizvođač sa najvećom površinom gajenja kukuruza (1,8 milion hektara). Francuska, takođe, poseduje najveći broj kontinuiranih kultura (kukuruz uspeva na semenu od jedne do druge godine).
       Na severu Italije postoji, takođe, velika zona zasejanih kultura koja je u istoj opasnosti. Zemljoradnici koji su imali kontaminirane parcele u Veneciji bili su, takođe, obavezni da primene insekticide i da promene tip kulture na toj parceli, to jest, da NE SADE VIŠE KUKURUZ! Karantinske mere, međutim, sve da se i striktno sprovode, imaju svoja ograničenja. Zatim, insekticidi protiv larvi američkog insekta isuviše zagađuju okolinu da bi se mogli primenjivati na duži rok. Ukratko, ne postoje nikakva efikasna sredstva za borbu protiv ovog insekta.
       Lorenco Furlan sa Univerziteta u Padovi daje "utešne" prognoze: "Uticaj na ekonomiju ne sledi odmah po nastanjivanju insekta. Posmatrajući neke istočnoevropske zemlje, Mađarsku, Rumuniju i Hrvatsku, na primer, primećeno je da je potrebno više godina da bi populacija ovog insekta počela svojim uticajima na prinos kulture."
       Na njivama pod kukuruzom u ataru Obrovca kod Bačke Palanke kukuruzna zlatica oštetila je na nekim parcelama i 60 odsto stabljika kukuruza.
       Šta, dakle, onda čeka Francusku, Evropu, ako smo mi, već tu uračunati kao - kolateralna šteta?
       Mojsije to ovako opisuje:"I dođoše skakavci na svu zemlju misirsku i popadaše po svijem krajevima misirskim, silni veoma kakvih prije nigde nije bilo niti će ih kad biti onakvih. I pokriše svu zemlju da se zemlja ne viđaše i pojedoše svu travu na zemlji, sav rod na drvetima i ne osta ništa zeleno od drveta i od bilja poljskoga u svoj zemlji misirskoj."
       A Noam Čomski u svojoj biblijici za 21. vek, koja se zove "Šta to (u stvari) hoće Amerika", piše:"Slobodno tržište je samo fraza koja lepo zvuči u novinskim člancima i na odsecima za ekonomiju, ali tu doktrinu niko ni u vladi, ni u poslovnom svetu ne uzima za ozbiljno. Naše (američke) privredne grane koje imaju šanse na svetskom tržištu, mahom sufinansira država." Na prvom mestu Čomski navodi američku poljoprivredu, tj. AGROBIZNIS, zatim, industriju visokih tehnologija, farmaceutiku, biotehnologiju.
       "Američka vlada", dodaje Čomski,"plaća naučno-istraživački rad kao i sektor razvoja i GARANTUJE KUPOVINU SMEĆA koje oni proizvedu, uglavnom, preko vojske. Ako se neke stvari mogu prodati i na tržištu široke potrošnje, onda privatni sektor preuzima njihovu proizvodnju. I ovaj sistem finansiranja privatnog profita državnim porezima mi nazivamo SLOBODNO PREDUZETNIŠTVO."
       Američka ideja sa kukuruznom zlaticom je jasna: UNIŠTITI U EVROPI PRIRODNE KULTURE KUKURUZA i NAMETNUTI IM AMERIČKE GENETSKI MUTIRANE SORTE.
       To naši stručnjaci znaju, pa i oni iz zemunskog Instituta za kukuruz, čuvenog po svojim sortama i u svetskim razmerama. Zemunski Institut za kukuruz je, pored košarkaša, valjda, još jedino zlato koje imamo i koje hoće da nam uzmu ili unište.
       Kako vlasti reaguju na ovu, baš ničim izazvanu agresiju američkih vojnih aviona koji su, čak, i sletali na surčinski aerodrom 1992. godine?! Nikako. Za Miloševića je to bila isuviše sitna diverzija nedostojna i neupotrebljiva čak ni za medijski rat protiv Zapada. Kao što ni za današnje postmiloševićevske vlasti tiha invazija kukuruzne zlatice nije dovoljno ozbiljan povod da se bar uloži diplomatski protest, neka sterilna diplomatska nota.
       Uostalom, može li se bilo kakva briga za nacionalno blago, za nacionalni kukuruz, očekivati od onih koji su dozvolili ne samo genetski mutiranu soju, već i ilegalno gajenje te soje.
       I miloševićevci, a potom, i petooktobarci dopustili su da se genetski mutirana soja prvo uvozi kao stočna hrana, a onda da počne "ilegalno" da se gaji kao kultura ne samo na oglednim parcelama, već i na posedima privatnika, što je zabranjeno i po našim i po evropskim zakonima.
       Lanjska isporuka od 50 000 tona sojine sačme, iz donacije SAD za potrebe prehrane stoke, setićete se, data nam je još i pod krajnje ponižavajućim uslovima; da od para za prodatu soju isplatimo penzije! Ove godine ponovljen je isti ponižavajući aranžman kojim se Dragan Veselinov, srpski ministar za poljoprivredu, još i hvalio kao dobrim biznisom.
       Da li je onda čudno što Veselinov neće ni da prokomentariše za NIN pisanje pariskog "Figaroa" o kukuruznoj zlatici?
       Milan Prostran, sekretar Odbora za agrar Privredne komore Jugoslavije, kaže:"Uvoz genetski modifikovane sojine sačme može ostaviti velike ekonomske posledice na našu zemlju jer bi mogao da zaustavi izvoz mesa i mesnih prerađevina na zapadno tržište. Tradicionalni kupci iz evropskih zemalja već su se interesovali kod klaničara čime je stoka hranjena, stavljajući im otvoreno do znanja da će prekinuti saradnju ukoliko koriste genetski modifikovanu soju i KUKURUZ."
       Od američke pomoći i donacija, od američkog SMEĆA, kako bi rekao Čomski, više je štete nego koristi. Ali, naša postoktobarska vlast to neće ili ne želi da shvati.
       A još 1948. godine je Xorx Kenan, šef strateškog tima u Stejt departmentu, u jednom tajnom referatu, napisao: "Mi imamo oko 50 odsto svetskog bogatstva, a samo šest odsto stanovništva...U ovakvoj situaciji, ne možemo izbeći zavist i prezir drugih. Naš najveći zadatak u narednom periodu je da osmislimo oblik odnosa koji će nam omogućiti da zadržimo ovu nesrazmernu poziciju...Da bismo to ostvarili, moramo se osloboditi svih sentimentalnosti i sanjarenja i svu pažnju usredsrediti na neposredne ciljeve Amerike...Trebalo bi prestati raspravljati o nejasnim i nestvarnim ciljevima poput ljudskih prava, poboljšanja životnog standarda i demokratizacije. Uskoro ćemo morati nastupati neposredno sa pozicija sile. Stoga, što nam takve idealističke parole smetaju, to bolje."
       Kukuruzna zlatica je samo dokaz da SAD od 1948. godine nisu nikad ni napuštale smernice iz tajnog referata Xorxa Kenana.
       Jer, Čomski kaže:"U mnogim strogo poverljivim dokumentima američki stratezi su izneli gledište da glavnu opasnost svetskom poretku, pod vođstvom SAD, predstavlja nacionalizam u nerazvijenim zemljama koji se nekada naziva i ultranacionalizam. Glavni strateški ciljevi, puno puta ponavljani, jesu da se spreči da takvi tzv. ultranacionalni režimi nikad ne dođu na vlast ili, ako dođu, nekom igrom slučaja, i osvoje vlast, njih treba smaknuti i postaviti vlast koja podržava privatno investiranje domaćeg i stranog kapitala, proizvodnju za izvoz i PRAVO DA SE KAPITAL MOŽE IZNETI IZ ZEMLjE. U tajnim dokumentima, ovi su ciljevi neprikosnoveni. Ako radite na planiranju politike SAD, oni su za vas hleb nasušni. U zemljama koje su žrtve ovakve politike, otpor prema demokratiji i društvenim reformama nije nikad popularan. Teško bi se tamo našlo puno ljudi koji bi takav otpor smatrali uzbudljivim, izuzev šačice onih koji sarađuju sa američkim kompanijama i koji od toga profitiraju."
       Ovo može da zvuči veoma prepoznatljivo u ova naša predizborna vremena, ali slučaj "kukuruzna zlatica", izgleda, nije upravljen samo na nacionalizme malih balkanskih zemalja, već i na ono što se može zvati "evropskim nacionalizmom". Pogledajte geografsku kartu Evrope i biće vam jasno da je sejačima kukuruzne zlatice svaki "nacionalizam" podjednako vredan uništavanja. Danas, evropske sorte kukuruza, sutra, evropske nacionalne literature, tj. kulture.
       I ne umišljajmo mnogo; mi smo tu, nešto, kao kolateralna šteta. Uostalom, odnekud Evropu treba načeti, a mi smo se sami namestili; za bombardovanje i kukuruznu zlaticu.
       A trebalo je samo čitati Drugu knjigu Mojsijevu:
       "I reče Gospod Mojsiju; idi k Faraonu i reci mu; pusti narod moj da mi posluži. Ako li nećeš pustiti evo ću i moriti ovu zemlju žabama. I rijeka će se napuniti žaba i one će izaći i skakati tebi po kući...I propade lan i ječam jer ječam beše klasao, a lan se glavičio..."
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ