Naši košarkaši odavno igraju igru u kojoj su pobede i titule samo usputni ciljevi. I dok se planeta navikavala (6. septembar) na nezamislivu novost da je američki dream team samo jedna od pet-šest vrhunskih ekipa, Peđa Stojaković je već bio "na sedmom nebu" gde nema ni traga od obruča, parketa ni trojki: "Vi ne možete ni da zamislite kako je srećan moj narod", govorio je dvadesetpetogodišnjak kao junak u filmu o "Mladoj Bosni" ili sličnoj organizaciji s početka prošlog veka. "Tokom celog susreta smo razmišljali koliko nas vole i ovu pobedu posvećujemo njima"

      Zamislite da je desetak i više hiljada Srbo-Amerikanaca došlo ispred Pentagona da protestuje protiv bombardovanja Jugoslavije. Ali nisu! Srbi su, u stvari, sportski narod kako su se i pokazali; u srcu Amerike, u gradu Indijanapolisu. Bili su najbučniji u finalnoj utakmici u dvorani "Konseko fildhaus", jer bilo ih je više od onih iz protivničkog tabora iz Argentine, ali i od ostatka sveta... Uopšte, u američkoj državi Indijani govorilo se - srpski!
       Američko globalističko objašnjenje, za poraz od selekcije Jugoslavije u četvrtfinalnom meču, svelo se na neigranje njihovih, svakako, pravih zvezda Šakila O'Nila, Kobio Brajanta iz "L.A. Lejkersa" i Ajversona iz "Filadelfije". Koliko ova priča "drži vodu", lako je odgonetnuti. Jer, Amerikanci su bili silno ljuti zbog toga. Rešili su, da već na narednom turniru, a to su olimpijske igre 2004. u Atini, sastave zaista "drim-tim". Postoji i druga priča, dakako "globalna" da je prvi igrač sveta Šakil odbio, iz samo njemu znanih razloga, učešće u američkoj selekciji, a da su druga dvojica - Brajant i Ajverson više puta privođeni na saslušanje u policiji zbog "šmrka" - droge i drugih kažnjivih elemenata u najmoćnijoj i demokratskoj državi na svetu...
       Jedno je sigurno; u proteklih desetak godina američki profesionalci iz NBA lige delili su svetu lekcije na olimpijskim igrama (za njih najznačajnijem turniru), ali se vremenom smanjivala ta razlika, između SAD i ostalog košarkaškog sveta.
       I, na kraju, na Svetskom šampionatu u Indijanapolisu, došlo se do toga da su "navodni favoriti iz navodnog američkog tima snova" završili takmičenje tek na šestom mestu, dok su medalje, apsolutno zasluženo, odnele ekipe iz Evrope (Jugoslavija - zlatnu, Nemačka - bronzanu) i Latinske Amerike (Argentina - srebrnu).
       Šta se, zapravo, dešavalo sa igrom naše reprezentacije, branioca svetske titule osvojene pre četiri godine u Atini, a posle poraza u predtakmičenju od selekcija Španije i Portorika, uz sva napinjanja i stručnih mišljenja, nije lako objasniti. Poraz, svakako, nikome nije drag! Zato se posle ovih poraza salva kritika sručila na leđa selektora Svetislava Pešića, od prve da nije "pod zastavu" pozvao proverenog igrača Vladu Šćepanovića, do toga da je "tanak" na taktičkom planu! Kolovođe na planu kritike, dakako, bili su izveštači iz Indijanapolisa, stručnjaci za ovu igru loptom. Vrhunac kritike bio je "bez reči" u jednim malotiražnim novinama gde je fotografija selektora Pešića objavljena kako dubi na glavi... Godinu dana pre toga, kada je selekcija Jugoslavije osvojila šampionsku titulu na prvenstvu Evrope u Istanbulu, Pešić umalo od inih nije predložen za Nobelovu nagradu!
       Šćepanović je, naravno, neopravdano zaboravljen. Zato se hvale Vujanić (otkrovenje u reprezentaciji), ali i već zaboravljeni Koturović, koji je bio "prišipetlja" timu samo zato što se standardni Tarlać povredio za vreme pripremnog perioda. Onda su usledili hvalospevi da je Svetislav Pešić "tata" ove ekipe.
      
       Četiri jugoslovenska trenera su, u stvari, obeležili poslednju deceniju evropske, ali i svetske košarke: Božidar Maljković (nikada nije bio selektor, ali je osvajao ekipna evropska prvenstva), Dušan Ivković, Željko Obradović i sada Svetislav Pešić. Ono što nikada ne treba zaboraviti, ali treba upamtiti, rodonačelnik košarke kakvu predstavljaju igrači sa ovog prostora bio je i ostao profesor Aleksandar Nikolić.
       Da nismo pobedili, takav nam je mentalni sklop, na ovom šampionatu dogodio bi se smak sveta... Ali, pošto Svetislav Pešić nije Šeron Stoun ili Džulija Roberts, kako sam ističe, i ne očekuje da ga neko preterano voli. "Račune uvek podnosim na kraju", kaže Pešić.
       Zasigurno da nijedan predsednički kandidat na predstojećim izborima u Srbiji ne bi okupio toliko ljudi (glasača) koliko je bilo prisutnih na platou ispred Gradske skupštine Beograda. Hleba i igara za prisutne, kada je naš sport u pitanju, nikada nije bilo dovoljno. Da se kojim slučajem u tom trenutku kandidovao za predsednika Srbije, junak finalne utakmice u Indijanapolisu Dejan Bodiroga, iz banatskog sela Kleka, pokraj Zrenjanina, dobio bi u prvom krugu. Ovako - ništa!
       Kada već nikoga nije bilo na balkonu Skupštine grada od aktuelnih političara, neko se iz pres-službe republičke vlade dosetio i poslao faks-poruku, kojom se obaveštavaju mediji da će premijer Srbije Zoran Đinđić i članovi vlade primiti košarkaške reprezentativce Jugoslavije. U zakazano vreme (19,30) u Klubu saveznih poslanika, nije bilo ni košarkaša, ali ni premijera.
       "Igrači su umorni i spavaju", objasnio je selektor Svetislav Pešić.
       Na pitanje: gde je premijer? Ministar za prosvetu i sport Gašo Knežević je lakonski i uz osmeh odgovorio: "I on je najverovatnije na spavanju!"
       Plakete koje je premijer nameravao da uruči košarkašima, ostale su u vitrinama, a jedino je selektor Pešić dobio svoju plaketu iz ruku ministra za prosvetu i sport Gaše Kneževića.
       U to ime, živeli, do olimpijskih igara 2004. u Atini.
      
       ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ
      
      

Čarobna frula Devedeset procenata onih koji su se okupili pred Gradskom skupštinom bili su tinejdžeri. Njihovi idoli stigli su autobusom sa natpisom "Ovde su svetski šampioni + duh igre Sinalko". Reklamiranje "Sinalka" karakterisalo je ceo doček, od ogromnog panoa na balkonu Starog dvora, do reči voditelja ove ceremonije Dejana Cukića koji je smatrao da su za medalju zaslužni košarkaši i "njihov talenat i njihov znoj, ali svega toga ne bi bilo bez pomoći nekih ljudi koji su sve vreme bili uz reprezentaciju - pozdravite ogromnim aplauzom gospodina Đorđevića iz firme Sinalko".        Deca su aplaudirala i skandirala i njemu i košarkašima, pevala "Đurđevdan" i igrala uz tehno muziku. A onda je objavljen kraj programa koji je trajao pola sata.        Željni da još malo proslave, neki su otišli da skandiraju kroz Knez Mihailovu a drugi su ostali ispred Starog dvora.        Da bi raščistila Pionirski park, policija se poslužila tehnikom čarobne frule. U pola osam Terazijama se kretao kamion iz koga je treštala tehno muzika, oko koga su igrala deca a iza njih je išla kolona specijalaca. U Kolarčevoj ulici specijalci su se razvili u kordon na šta su se sa začelja kolone začuli uzvici "kerovi" dok je čelo kolone skandiralo "Trg je naš", misleći da će im tu biti dozvoljeno da još malo igraju. Kamion je produžio Vasinom ulicom i kod Studentskog parka je mladić sa licem omladinskog rukovodioca pozvao okupljene da "aplauzom pozdrave plave koji su nam izašli u susret" i omogućili šetnju. "Plavi" su dobili aplauz a onda je kamion otišao. Posle skandiranja "hoćemo muziku", okupljeni su prošli Knez Mihailovom i Terazijama.        Sve se završilo u raskopanoj ulici Kralja Milana. Sedeći na gomili granitnih ploča i pijući sok (nije bio sinalko), jedna devojčica je upitala: "Što nisu nešto organizovali?"               VLADAN STOŠIĆ

      
      

Raška - Sandžak "Samo su jake policijske snage sprečile širi sukob u centru Novog Pazara između navijača jugoslovenske košarkaške reprezentacije i onih kojima se viđeni način navijanja nije dopao povodom osvajanja svetske titule", stoji u šturom izveštaju koji je novinarima ponudio načelnik MUP-a Novog Pazara Suad Bulić.        Prigušena nacionalna netrpeljivost i njene glasne navijačke pojave nisu nikakva novost, već ozbiljan problem!        Ko je koga provocirao, naravno, nikada do kraja neće biti utvrđeno. Svako ima svoju (ne)objektivnu istinu.        Ovo nije prvi sukob, sportske vrste, u ovom gradu. U proleće ove godine zarad razvoja sporta u Novom Pazaru održano je žensko Prvenstvo Balkana za odbojkašice. Posle meča selekcija Jugoslavije i Turske bučno i strasno je vređana domaća reprezentacija, Jugoslavija. Novi Pazar je, kako je zabeleženo, neuobičajeno burno proslavio i treće mesto turske fudbalske reprezentacije na ovogodišnjem svetskom prvenstvu.