Reforma Vojske Jugoslavije je neophodna, ali to je istovremeno i skup i komplikovan, dugotrajan posao koji se ne može ni započeti pre nego što se usvoji ustavna povelja, izradi strategija nacionalne bezbednosti i utvrdi ko kome tu komanduje

      Nedavno objavljena vest jednog dnevnog lista u Srbiji o nekakvom Solaninom planu namenjenog Vojsci Jugoslavije po kome, između ostalog, treba smeniti sve sadašnje generale, prepoloviti broj vojnika (otpustiti oko 50 000 oficira iako VJ trenutno ima svega 10 700 oficira) unela je još jednu mrvicu haosa u jugoslovensku javnost koja je po ko zna koji put reformu vojske pogrešno povezala sa ulaskom Jugoslavije u Partnerstvo za mir, jedan od integracionih programa NATO-a za koji nikada nije imala previše simpatija.
       "Takvu glupost ne bi trebalo ni komentarisati, jer je potpuno nelogično da se Evropska unija i Havijer Solana bave našom vojskom. Jednostavno to im nije u opisu posla i Solana s tim nema ništa", kaže Vladan Živulović, predsednik Atlantskog kluba u Jugoslaviji.
       Da je reč o "gluposti" složio se kabinet Havijera Solane, visokog predstavnika Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, nadležni iz Ministarstva inostranih poslova SRJ, Velimir Radojević, savezni ministar odbrane i sam general-potpukovnik Branko Krga, zastupnik načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, koji specijalno za NIN kaže:
       "U našoj javnosti ima dosta izjava, spekulacija pa i dezinformacija koje se pozivaju na tzv. Solanin plan. Generalštab nije dobio nikakav plan sa strane koji se odnosi na promene u Vojsci Jugoslavije. Postoje mišljenja raznih instituta i organizacija, ali to su samo mišljenja koja strani sagovornici iznose na krajnje korektan način, bez pokušaja nametanja rešenja."
      
       Plan generala Grahovca
       Jedini delimično javno iznesen plan koji po kadrovskim rešenjima u potpunosti odgovara "Solaninom planu" jeste "Odbrambeni problemi na prostoru ex DžU - u susret budućnosti" delo penzionisanog general-potpukovnika Blagoja Grahovca, sadašnjeg savetnika za odbranu crnogorskog predsednika Mila Đukanovića. Nažalost, g. Grahovac nije 31. avgusta 2002. u hotelu "Metropol" objasnio detalje svog plana, smatrajući da iz "mentalno-higijenskih razloga" ne može da bude deo teksta u kome se kao sagovornici pojavljuju penzionisani general-potpukovnik Radovan Radinović, pomoćnik ministra odbrane za politiku odbrane i strategiju, g. Krga i "svi ti koji nisu bili ništa kada sam ja već bio general".
       Osnovna ideja plana generala Grahovca, koji u intervjuu Feral tribjunu ("EX-DžU-NATO PAKT", broj 884, 24. avgust 2002) tvrdi da je plan preko diplomatskog predstavnika Crne Gore poslao ovaj projekat svima "od Ljubljane do Skopja", jeste da se do 2006. godine vojna efektiva Srbije i Crne Gore smanji na četiri korpusa koji bi brojali oko 25 000 pripadnika, a kompletan generalski kadar (osim jednog, dva izuzetka) trebalo bi smeniti.
       S obzirom da ne postoji opasnost od spoljne agresije kao mogućeg oblika ugrožavanja general Grahovac predlaže "za ono malo mora" rasformiranje postojeće Ratne mornarice i uspostavljanje obalske straže ili njoj adekvatne formacije čiji bi zadaci bili u integraciji civilnih organa vlasti". Uz uverenje da se ne smanjuje odbrambena sposobnost Srbije i Crne Gore, istaknuti su ekonomski efekti koji bi doneli veliku uštedu.
       Takođe, kao način prevazilaženja problema u regionu predložena je integracija u oblasti koja je u suštini izvor nepoverenja i straha. To bi se postiglo formiranjem zajedničke jedinice sa 800 pripadnika iz svih bivših DžU republika (s izuzetkom Slovenije koja je pred ulaskom u EU) koja bi do kraja 2003. bila aktivirana, a koja bi do 2007. godine mogla da naraste do korpusa od 15 000 ljudi. U početku bi bataljon bio potčinjen KFOR-u na Kosovu, a komandni kadar činili bi pripadnici NATO-a koji bi stišali nepoverenje oficira koji tek treba da se nauče standardima i pravilima ponašanja NATO-a.
       Naravno, ovakav plan nije prošao nezapaženo. Dok jedni smatraju da plan u načelu, uprkos jugo-balkanskom romantizmu sadrži dobre ideje, mnogobrojniji su oni koji misle suprotno.
       "General Grahovac dobro zna da svaka država koja ima more, malo ili veliko, mora da ima i mornaricu. Niko normalan, ukoliko nije plaćen da bude glasnogovornik NATO-a ne može tako nešto da predlaže", kaže Radinović i pita: "Koja bi se normalna država odrekla prednosti pomorske strategije kao komponente svoje bezbednosti? Kako bi se bez mornarice sprečio pokušaj albanskih separatista da zauzmu ostrvo na reci Bojani, odnosno da se spreče švercerski brodovi preko Jadrana?"
      
       U starim čizmama
       U reformu vojske koja prema sadašnjim zakonima nema prava da sama sebe reformiše i organizuje, treba da se uključe i nadležna ministarstva kao i neke druge vladine i nevladine institucije.
       "U izradu ustavne povelje niko iz Ministarstva odbrane nije bio uključen. Naše sugestije dostavili smo saveznoj vladi, ali koliko ja vidim iz preliminarnog teksta povelje koji još nije usvojen, ali je objavljen u medijima, gotovo da ništa od toga što smo mi predlagali nije primenjeno", kaže za NIN Velimir Radojević, savezni ministar odbrane i dodaje da se za buduće reforme oružanih snaga polazi od projekcije Vrhovnog saveta odbrane o oružanim snagama sa 65 000 formacijskih mesta.
       Iz budžeta koji je decembra 2002. godine planiran na nešto više od 65 milijardi dinara, za vojsku je izdvojeno 41 milijarda 391,5 milion dinara.
       "Na plate, naknade i dodatke profesionalnih pripadnika VJ i zaposlenih u Ministarstvu odbrane odlazi oko 38 odsto, dok na pribavljanje vojne opreme, remont i strateške rezerve otpada nešto više od šest odsto", kaže Radojević.
       Pri opadanju kupovne moći građana od oko 20 odsto to nije dovoljno novca za normalno funkcionisanje Vojske Jugoslavije a kamoli za reformu, reorganizaciju i nabavljanje modernog naoružanja i opreme. Može se pretpostaviti da će VJ saveznoj vladi poslati zahtev za rebalans budžetskih sredstava, kako se ne bi više događalo da vojna vežba u okolini Požarevca bude otkazana jer nema novca da se obezbedi gorivo.
       Zatraživši od države da izračuna koliko odsto budžeta može da se odvaja u narednih pet godina, vojska namerava da odredi na koji način će menjati organizaciju, u kom obimu treba racionalizovati sisteme, odnosno kako se modernizovati. Vojska je odlučila da čeka.
       "Pre donošenja Beogradskog sporazuma nismo mogli da pravimo strategiju, jer nismo znali kolika nam je teritorija, da li će vojska biti jedinstvena. Jednostavno, ruke su nam bile vezane. Bilo je suludo praviti strategiju nacionalne bezbednosti u takvoj situaciji. Sada imamo Beogradski sporazum, ustavna povelja je u naznakama. Međutim, važno je da se zna da taj dokument ne radi samo Ministarstvo odbrane u saradnji sa Generalštabom, već i SMIP zadužen za politički deo, kao što i MUP ima svoj deo", kaže Radojević, uz napomenu da je održan konsultativni sastanak na nivou pomenutih ministarstava i da je dogovoreno da se saveznoj vladi predloži osnivanje jednog "interresornog tela" koje će predvoditi predstavnik Ministarstva odbrane.
       Vojska je definisala svoje prioritete prema izmenjenoj "slici rata" koja posle 11. septembra forsira antiterorističku borbu. Ovakav način borbe izvode specijalne jedinice, jer je reč o možda najsofisticiranijem načinu borbe koji zahteva najnoviju opremu i visokoprecizno oružje "za eliminaciju terorista", kao i sisteme visoke tehnologije, pre svega moćne sisteme za otkrivanje kao i pouzdane sisteme veza za prenos informacija.
       "Reforma vojske je skup projekat i nemojmo se zavaravati, mi nemamo te pare koje bi nam omogućile da u potpunosti primenimo NATO standarde. Međutim, smatram da bi nam Partnerstvo za mir omogućilo da lakše uspostavimo kontakte sa evropskim firmama koje su već sada pokazale interes da investiraju ovde, možda čak i da stimulišemo delove vojne industrije", kaže Živulović navodeći da su se javile najmanje dve inostrane banke - nudeći beskamatne kredite uz garanciju nad nekretninama VJ - kako bi se "zajednički" rešili stambeni problemi oko 17 000 oficira.
       "Ne znam nijednog političara koji se udostojio da pomene problem ovih oficira koji spavaju po kasarnama i u šatorima", tvrdi Živulović uz napomenu da će se Ministarstvo odbrane pozabaviti ovim problemom kao i resocijalizacijom kada se broj vojnika smanji na 65 000 u prvoj fazi, odnosno na 45 000 u drugoj fazi.
      
       Avioni, mikseri i bojleri
       Stručno mišljenje o reformi i transformaciji VJ traženo je, kako tvrde u Ministarstvu odbrane, od nevladinih organizacija kao i Instituta Istok-Zapad i Centra za demokratsku kontrolu oružanih snaga iz Ženeve.
       "Švajcarska firma specijalizovana za razoružanje (DIKAF) napravila je na 1000 strana procenu trenutnog stanja oružanih snaga Jugoslavije (vojska i policija), dok se jedan od programa za razvoj Ujedinjenih nacija na 60 strana pozabavio rekonstrukcijom, civilnom kontrolom vojske (pre svega obaveštajnih službi)", kaže Živulović smatrajući da su to "solidne analize".
       Moguće je da će vojska morati da prerasporedi novac koji troši, odnosno da će dobar deo vojne industrije početi da proizvodi miksere i bojlere.
       "Oko 75 odsto naše vojne industije uništeno je u toku NATO bombardovanja i ne postoji neki poseban razlog, interes a kamoli sredstva da sve to obnavljamo", kaže ambasador Prvoslav Davinić, koordinator Trećeg stola Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope Ministarstva inostranih poslova SR Jugoslavije, i dodaje: "Devet meseci radimo sa Amerikancima koji su odabrali pet projekata kojima se vojna postrojenja konvertuju u civilna i razmatraju mogućnost da nas finansiraju".
       Gotovo je izvesno da će se vojska svim silama truditi da nastavi program stvaranja novog aviona. Iako proizvodnja školskog aviona lasta 3 "guta" nemali deo sredstava iz vojnog budžeta, program neće biti obustavljen jer se u Generalštabu nadaju da će obuka budućih pilota biti jeftinija, odnosno da će nove, izvozne, mogućnosti dati zamah onome što je preostalo od vojne industrije koja je sedamdesetih godina prošlog veka bila četvrta u svetu po obimu izvoza.
       "Recimo, naša industrija municije proizvodi već godinama po standardima NATO-a i ne bi trebalo da dozvolimo da naš ulazak u severnoatlantske integracije bude uslovljen time", kaže Živulović, inače zagovornik ulaska Jugoslavije u Partnerstvo za mir.
       Nije sporno da je reforma Vojske Jugoslavije neophodna, ali je istovremeno i skup i komplikovan, dugotrajan posao koji se ne može ni započeti pre nego što se usvoji ustavna povelja, izradi strategija nacionalne bezbednosti i utvrdi ko kome tu komanduje.
      
       LIDIJA KUJUNDžIĆ
      
      

Uslovi i nepoverenje U Briselu, januara 2002. godine Erik Sandal, iz Odeljenja za planiranje odbrane NATO-a i jedan od tri eksperta za Balkan rekao je za NIN: "O ulasku Jugoslavije u Partnerstvo za mir ili bilo kakvu evroatlantsku integraciju neće se razmatrati dok je g. Pavković na čelu vojske, odnosno dok se ne uspostavi zadovoljavajući nivo saradnje sa međunarodnim Tribunalom u Hagu.        Iako je na čelu Generalštaba general-potpukovnik Branko Krga, a Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom uveliko u upotrebi, u međunarodnim diplomatskim i vojnim krugovima može se čuti da jugoslovenske vlasti ne sarađuju dovoljno sa Tribunalom i da je bezuslovan ulazak Jugoslavije u Partnerstvo za mir malo verovatan.        "Iako ništa zvanično nije postavljeno kao uslov za naš ulazak u Partnerstvo za mir, između ostalog, traži se da Jugoslavija odustane od tužbe protiv NATO-a u vezi sa bombardovanjem 1999. godine. Takođe, jak je uticaj onih koji smatraju da nismo dovoljno kooperativni", kaže Velimir Radojević, savezni ministar odbrane.               Kako bi Radovan Karadžić i Ratko Mladić bili što pre uhapšeni?        - Pre svega, oni ali i drugi koje Hag želi. Ne uvažava se naše objašnjenje da Karadžić i Mladić nisu državljani SR Jugoslavije. Od nas se očekuje da pružimo "elementarne podatke" o tome gde se oni nalaze. Međutim, to nije suštinsko pitanje.               Šta je suštinsko pitanje, odnosno kamen spoticanja u saradnji sa Haškim tribunalom?        - Dostavljanje vojnih arhiva. Iako smo na dosta zahteva odgovorili tako što smo dostavili dokumenta, sa kojih je po odgovarajućoj proceduri skinuta vojna tajna, traže se od nas dokumenta, pod rednim brojem i datumom, koja mi ne posedujemo.               Kako je moguće da Tribunal traži tako precizan dokument, a da vi u isto vreme tvrdite da takvog dokumenta nema u vojnim arhivama. Nije valjda da je neko iznosio dokumenta, odnosno dostavljao Tribunalu vojne tajne, a da niko o tome ništa nije znao?        - Ne mogu da tvrdim da je neko iznosio dokumenta. Bio je rat, a u ratu je sve moguće. Moguće je da Hag došao u posed upravo tih dokumenata koje traži, kao što je moguće da su uništena u NATO-a bombardovanju 1999. godine. Ako neko dođe i traži dokument od pre deset godina, pod brojem i datumom, za pretpostaviti je da ga ima.               Ili da ga je samo video. Zašto bi Haški tribunal tražio dokumenta koja već poseduje?        - Da bi pokazali kako nama ne treba verovati. Ako kažem da nešto nemam onda treba da verujete. Zato kažem da stepen poverenja nije izgrađen zbog minulih vremena.