Upravo je finale u Indijanapolisu bio sudar frustracija dva zamorčeta Svetske banke. I Argentinci su, logično, "znali" da je kraj utakmice doneo mnogo teže posledice od sportskog poraza:" Ovoj zemlji nije bila suđena radost!" Divčevoj zemlji - jeste

      Naši košarkaši odavno igraju igru u kojoj su pobede i titule samo usputni ciljevi. I dok se planeta navikavala (6. septembar) na nezamislivu novost da je američki dream team samo jedna od pet-šest vrhunskih ekipa, Peđa Stojaković je već bio "na sedmom nebu" gde nema ni traga od obruča, parketa ni trojki: "Vi ne možete ni da zamislite kako je srećan moj narod", govorio je dvadesetpetogodišnjak kao junak u filmu o "Mladoj Bosni" ili sličnoj organizaciji s početka prošlog veka. "Tokom celog susreta smo razmišljali koliko nas vole i ovu pobedu posvećujemo njima."
       I zaista, kakve je šanse imao Redži Miler kad se namerio na ovakvu motivaciju?
       Organska veza unesrećenog naroda i desetine momaka koji znaju da mogu i hoće da budu njegova "pilula sreće", fenomen je globalnog sela u kome Srbi jesu istaknuti ali svakako ne usamljeni akteri. Uostalom, upravo je finale u Indijanapolisu bio sudar frustracija dva zamorčeta Svetske banke. I Argentinci su, logično, "znali" da je kraj utakmice doneo mnogo teže posledice od sportskog poraza:
       " Ovoj zemlji nije bila suđena radost!"
       Divčevoj zemlji - jeste. I on - u kome se spaja redak talenat, množina nepojmljivih sportskih dometa i izražena nacionalna samosvest, našao se u tih nekoliko dana u visinama koje se graniče sa mitom. Sam će objašnjavati da se finale NBA i pobeda u Indijanapolisu ne mogu upoređivati. "Ovo je borba za medalju mog naroda, za moju zemlju. Ono je posao."
       Takav pristup natopljen emocijom koju je "vrli novi svet" učinio tuđom i banalnom, mogu imati iskreno samo ljudi koji dolaze iz zemlje koju je globalni svetski poredak ponizio i izopštio iz normalnog sveta i u kojoj su vlada, ekonomija i kultura tako temeljno rastrojeni da narod tu živi sa turobnim osećajem da se u stvarnosti ništa ne može pomeriti. A takvih naroda je sve više na globusu. Ljudima bez nade ostaje ili agresija i nasilje ili instant nasilja - sport. Ustanova koja je pružala osećaj sigurnosti i pripadništva "nacionalna država potkopana je sa svih strana". (D. Held). A čovek "uplašen od slobode" (E. From) u svetu gde jači sasvim očigledno ruše pravila dojučerašnjih fer ponašanja i gde male napušta svaka nada da će nekad i negde biti ustanovljen sud (koliko-toliko nalik onom idealu hrišćanske civilizacije, poslednjemu Strašnom sudu) na kome će se i jakima i slabima suditi po pravdi - jednoj i nedeljivoj.
       U takvom svetu, sport - koji je utemeljen na viteškim kodeksima i insistiranju davanja fer uslova - postaje redak, ako ne i jedini izlaz. I samo tu narodi Divca i Đinobilija mogu da se uspnu na krov sveta. Doduše, samo kroz svoje najveće vitezove i tek na neki sat. Čim čarolija nestane, na ljude se navali surova stvarnost i neodređeni napor koprcanja bez orijentacije gde bi mogao biti izlaz. Tako Vlade Divac, iako nije predvodio proteste u Sijetlu i Đenovi, u svetu koji je kao soba bez prozora, postaje ikona antiglobalističkog masovnog pokreta. Mnogo manje lokalna nego što se misli. Samo je sport ostao utočište za slabe i nemoćne. To je jedini kanal kroz koji je moguće nediskriminatorno vrednovati sličan napor jednog Portorikanca i belca iz Los Anđelesa.
       A sportske zvezde malih i poniženih zemalja za svoje uspehe dobijaju nešto što se svakako ne može realizovati kroz novac. Oni postaju epicentar izliva neviđene energije olakšanja. To čoveku donosi večno izazovni osećaj misionara i Prometeja, od kojih je jedan sačuvao vatru a drugi je, uprkos stradanjima, razdelio svim ljudima. Kad desetine hiljada ljudi u Beogradu i Novom Sadu, od Skoplja do Banjaluke, slave zajednički "uzlet na nebo", onda je to dobitak koji Divcu i drugovima niko i ničim ne može platiti. Četvoro ljudi je umrlo u toku napora "naših momaka" da za njih nešto učine. Stotine raspamećenih mladih navijača je povređeno.
       Sportska pobeda je najjači socijalni sedativ i velika narodna uteha. Kako svet postaje "manji", granice krhkije a nesigurnost enormno veća, tako rastu strah i potreba za nacionalnim grupisanjem. "A sigurno je da nema kulturne energije koja je na poslu stvaranja imaginarnog nacionalnog jedinstva danas ravna međunarodnom sportsko-medijskom kompleksu", zaključuju autori segmenta knjige MediaSport koji razmatra odnos sporta, nacionalizma i medijskog imidža. "A upravo sada kada svet postaje sve svesniji svoje globalnosti (i njenih posledica) - periodični sportski spektakli kao Olimpijske igre i svetska fudbalska prvenstva - donose svakako najviši intenzitet nacionalne identifikacije."
       Svetsko košarkaško prvenstvo je iz te grupe "najvećih". I šta sve ta energija ne može. Tako se u tom vrtlogu odjednom u sasvim novoj ulozi našla stara još uvek službena ali godinama prokažena i javno odbacivana himna "Hej, Sloveni". Odjednom su "prezreni na svetu" osetili da za njih teško da i može biti bolje "pesme uzvišenog jedinstva". Jer ko zna hoće li se sad naći neko ko može da se seti toliko jakih reči: Zalud preti ponor pakla, zalud vatra groma...
       Radnici gradske čistoće će pokupiti ostatke jednog velikog dana. Novine će se okrenuti svakodnevici u kojoj nema ništa od one uzvišenosti. Mislioci rubrika "među nama" raspravljaće o tome koliko su "uspesi koje su naši sportisti postizali na međunarodnim takmičenjima razmazili navijače". Dejstvo "sportskog bensedina" nije dugo. Vraćamo se u pakao "naših dana". I čekamo novi šampionat. Nažalost, nije nam preostalo mnogo drugih razloga za veselje.
      
       SLOBODAN RELJIĆ