I tako, predsednički dani teku (uz peckanje i svrab) a nigde slivnika, pisoara, lavora ili makar noše. Okupirani kanalizacionom stvarnošću, koja nam se odavno popela iznad brade, ušiju i trepavica, uskoro ulazimo u stanje plutanja - na površini septičke jame državotvornih razmera i namera! Jer, nema tog (toliko pominjanog) dna koje bi izdržalo našu nacionalnu igru: dubljenje na obe glave u cilju trebljenja vašiju, što je autentično "srpsko" poimanje sveta i rešavanja njegovih (svetskih) problema.
       Molim da se ovaj distorzično-guslarski uvod ne shvati kao žal zbog kaskanja za velikim i naprednim svetom - uostalom, samo "nezavisni" svedok današnjice ne želi da prizna činjenicu da se naši kandidati i pretendenti za v.d. Vođe Oblačnog Naroda ne pridržavaju međunarodnih standarda ponašanja i mišljenja. Tu pre svega imam na umu poštovanje "principa porodice" kao svetinje svakog svetog lika na političkoj estradi. Ovi naši su u "porodičnosti" otišli toliko daleko da se u javnosti prikazuju kao kuhinjski ljudi s papučama u rukama - valjda da bi što glasnije aplaudirali sebi samima. Mora da su se ugledali na globalističke manire kolege Mesića koji svuda sa sobom vodi grupu atentatora kako bi mu kućne posete dobile međunarodni publicitet i njegovu matičnu državu učinile medijski probojnom, bezgraničnom zemljom - izvan svakog Balkana (jer njih ima više!), i izvan svake tranzicione civilizacije. Možda je u tom smislu kod nas ponajviše zabrazdio deda Mićun koji je sam samcijat doplivao u Savet Evrope; prvi put se desio presedan u bolesno pedantnoj EU - da u rečeni Savet bude primljen pojedinac, a ne država! Doduše, razlog valja tražiti u činjenici da je Mićun Treći stariji od nekih članica, a znamo koliko se TAMO DALEKO drži do "tradicije".
       Ali, da se mi vratimo našoj "predsedničkoj porodici"! Kao konzervativni domaćin Velja "Semita" Ilić je shvatio da je previše vremena provodio van domašaja svojega ognjišta, te je batalio kampanju i iskoristio kućni mir da napiše vodič kroz Šumadiju (sa detaljnim opisom buduće magistrale koja će spajati dve Gore - Ravnu i Svetu), i to u dva dela: "Sve krštenice Miroljuba Labusa", politički triler sa raspletom bez zapleta, već se pojavio na kioscima, a uskoro se očekuje i nastavak pod naslovom "Svi pasoši Bože Đelića". Saznavši za ovaj spisateljsko-fotokopirni poduhvat, a u pokušaju da povrati francuski ogranak svoje porodice, zveckajući Piroćanac je pokušao da založi svoj pasoš kod Muška Mihajlovića - ne bi li predupredio negativne (post)izborne reakcije naše poslovično familijarne javnosti. Međutim, Muško ga je odbio objašnjavajući mu da MUP nije zalagaonica već "servis građana" - tamo se privedeni, dovedeni i odvedeni građani rastavljaju na sastavne delove, sve radi otklanjanja kvarova u glavi i ostalim udovima. Čak je pomislio da Đelić možda hoće da se prijavi u dobrovoljne krtice, s obzirom na svoje glodarsko okruženje, i onda mu objasnio na ličnom primeru nespojivost tih dveju funkcija (ministarske i krtičarske).
       Ni ostali krunski igrači nisu izneverili medijsku etiku Zapada. Uvek trendovski raspoloženi Labus, inače neostvareni teve-spiker na nacionalnim frekvencijama, otkrio je novu porodičnu zabavu za mase: pecanje na Drini (naučno je utvrđeno da je ova "nagazna" reka prepuna somova), a za one hrabrije - splavarenje na lutkama s likom Ratka i Radovana. Ništa ne upošljava toliko radne snage kao kopnena invazija, klimnu glavom Džefri Saks i nastavi da crta grafikone Bagdada...
       U cilju razvijanja preduzetne građanske (građevinske?) porodice, Điki neumorno obilazi hale, betonske livade, hipodrome i ostalu kaskajuću nekretninu - svečano obećavajući svakom evropeiziranom građaninu Srbije stan u Gotam Sitiju, kao i pravo da (taj isti građanin) vidi živog Elvisa u svom sitnosopstvenom, stambenom kupleraju...
       Ipak, svi ti pokušaji padaju u mutnu Volgu u poređenju sa onim što je na obalama istorijski raskolničke Drine učinio Predsednik Voja (koji je sve bliži tome da postane Kum svake srpske porodice!). Njegova sabornost je pokazala da ne priznaje nikakve podele na brđane i doljane, urbane i ruralne, niti je se tiče klasno-socijalno raslojavanje, a o geografskim limitima (koji samo na karti pomoćnog, priručnog sveta postoje!) da i ne govorimo. Vala je mnogi čovek-stanovnik sa obeju obala (koje će uskoro i plaže postati!) osetio predsednikov bratski zagrljaj: delije odigraše stiskavac-kolo pa odoše u crkvu da provere dokle im je dogorelo. Sledeći Vojin primer nacional-turizma, kao modela privatizacije kosmopolitskih strategija, ministar Unutrašnje Dijaspore, Goranac Svilanović, već se preselio na Prevlaku, želeći da lično nadzire izgradnju novog gusarskog centra, u nautičkoj diplomatiji poznatog kao Severni Ulcinj.
       U međuvremenu, ne hajući za razliku između "globalnog sela" i "globalne porodice", kukuruzna zlatica ekskluzivnog porekla pustoši bilborde na ulicama prestonice (čije?) - kako one na kojima preovlađuju tamni koloriti, tako i one sa pastelno-osedelim tonovima prezrelog optimizma...
       I kako onda ne načiniti naklon Vuku Obradoviću koji - u nemoći da se probije do prebukirane Drine - razdvojenih usnica izreče misao za poentiranje: "Moja kampanja liči na današnju Srbiju." Pa, moja nestvarna braćo i sestre, meni jedino preostaje da vas upitam da li ste ikada čuli nešto virtuelnije. Molim? Ma, zaboravite na identifikacione sprejeve za glasanje! Vreme je da se navuku paravani, beli i prljavi, pozajmljeni iz ambulanti Hitne Pomoći. Tako ćete se prenuti iz porodičnog dremeža i, možda, prisetiti da postoje domovi i domovi. Sami razmislite gde bi trebalo staviti navodnice. TO je vaš izbor, zar ne?