Kad je izazvao krizu vlade, Jerg Hajder je otvorio ključno pitanje: hoće li desnica opstati na vlasti, kao što on veruje, ili će na izborima pobediti socijaldemokrati. On, inače, ostaje veliki protivnik širenja Evropske unije i njene imigracione politike

      Lider austrijske krajnje desnice Jerg Hajder, koji se pre dve godine pod pritiskom Evropske unije povukao na marginu političkog života, vratio se u centar zbivanja na provokativan i dramatičan način, pošto je pre toga uspeo da izazove krizu vlade i faktički prinudi kancelara Šisela da raspiše vanredne parlamentarne izbore, godinu dana pre redovnog roka.
       Posle Le Pena u Francuskoj, Hajder je verovatno najiritantniji predstavnik krajnje desnice u Evropi. Za političke protivnike populista, demagog, ksenofob i pritajeni neonacista, on je za svoje sledbenike patriota koji hrabro govori neprijatnu istinu, a za simpatizere harizmatska ličnost bez koje u Austriji nema prave politike. I za jedne i za druge on je čovek velikih ambicija, jakih nerava i tvrdoglave upornosti, što su odlike političara koji napadno plene novinske naslove i teško silaze sa javne scene, bilo gde da se nalaze.
       Kada je pre dve godine njegova Slobodarska stranka osvojila više od jedne četvrtine biračkog tela i ušla u koaliciju sa konzervativnom Narodnom strankom kancelara Volfganga Šisela, u Austriji je bila prekinuta tri decenije duga vladavina socijaldemokrata. Zemlje Evropske unije su se odlučno usprotivile njegovom ulasku u austrijsku vladu pored ostalog zbog njegovih pronacističkih, antisemitskih i rasističkih izjava.
       Govorio je, na primer, da su Hitlerove SS trupe bile "deo Vermahta koji treba uvažavati" i da su koncentracioni logori bili "kažnjenički logori". Poredio je progone Jevreja sa posleratnim proterivanjem Sudetskih Nemaca iz Češke i hvalio Hitlerovu politiku zapošljavanja. Istovremeno je kritikovao imigracionu politiku svoje zemlje i Evropske unije.
       Sprečavajući njegov ulazak u austrijsku vladu, Brisel je jedno vreme podvrgao Austriju diplomatskim sankcijama i držao je u izolaciji, što je bio slučaj bez presedana u istoriji Evropske unije. Hajder je to kritikovao kao mešanje u austrijske unutrašnje poslove - što nije bilo netačno - ali je bio prinuđen da se povuče sa čela svoje stranke i sa bečke političke scene i da se zadovolji položajem guvernera Koruške. On se čak i izvinjavao zbog nekih svojih izjava, ali je malo ko poverovao da su izvinjenja bila iskrena.
       Nastavio je, prema tvrdnjama političkih protivnika, da iza scene upravlja i svojom strankom i njenom politikom. Povremeno bi šokirao javnost nepredvidivim potezima. Tako se u februaru ove godine sastao u Bagdadu sa Sadamom Huseinom iz "humanitarnih" razloga, što je kancelar Šisel ocenio kao kontraproduktivan i duboko štetan potez po međunarodni ugled Austrije. Tada se i Suzane Ris-Paser, predstavnica Slobodarske stranke u vladi i jedna od Hajderovih najbližih saradnica (u bečkim političkim kuloarima poznata kao "kraljeva kobra"), odlučno solidarisala sa kancelarom.
       Kad je Hajder odlučio da krene u napad na vladu, Ris-Paser je, razume se, prva svrgnuta sa čela stranke, ali je prva i prihvatila Hajderovo ponovno zvanično vođstvo. Za nosioca stranačke liste na predstojećim izborima određen je Herbert Haupt, političar niskog profila koji je u Šiselovoj vladi bio ministar za socijalna pitanja. Ali je pravi šef ponovo javno ušao u političku igru.
       On je to zapravo učinio već sa izazivanjem krize vlade. Učinio je to dosta jednostavno, otvorivši pitanje na koje su svi osetljivi: tražio je da vlada drastično smanji poreze, kako je obavezuju predizborna obećanja. Potez je u osnovi bio demagoški, jer sve razložne analize govore da je vlada, posle nedavnih katastrofalnih poplava koje su zemlji nanele štetu od 6,7 milijardi evra, mogla jedino da odlaže ispunjenje svojih obećanja, a ne i da smanjuje poreze. Tako je koalicija pukla, a Hajder je otvorio novo ključno političko pitanje: hoće li desnica opstati na vlasti ili će na izborima pobediti socijaldemokrati.
       Pretpostavka je, naravno, da on veruje da će njegova stranka posle izbora ojačati. Prognoze, međutim, govore o njenom slabljenju - sa nekadašnjih 27 na 15 odsto glasova. Prema istim prognozama, Šiselova Narodna stranka stoji bolje, ali ne mnogo bolje da bi se nadala vodećem mestu. Ako se ova istraživanja pokažu kao tačna, Hajder je možda uradio nešto što je suprotno njegovim namerama: zatvorio je poglavlje desničarske vladavine u Austriji.
       Njegove, dosad poznate, izborne teme su u skladu s njegovim nacionalističkim uverenjima. Kao što se nekad protivio ulasku Austrije u Evropsku uniju, tako se sada protivi proširenju Evropske unije novim članicama, tvrdeći da je to ravno "objavi rata radnom i poštenom narodu". Posebno je kivan na Češku zbog njenog neizmenjenog stava prema Sudetskim Nemcima: tražiće da Austrija stavi veto na njen ulazak u Evropsku uniju. Ostao je netrpeljiv prema gastarbajterima i tražiće strogu imigrantsku politiku. I, naravno, tek sada će insistirati na smanjenju poreza.
       Pošto je i ranije stalno šokirao i polarizovao javnost, Hajder je sada neka vrsta živog podsetnika: i dalje će unositi uznemiravajuće rizike u austrijsku politiku. "Slobodarska partija pod Hajderom ponovo postaje platforma za birače koji protestuju", kaže Fric Plaser iz Austrijskog centra za politička istraživanja. "Biće to svestrani napad na sve, posebno na odraz proširenja EU na Austriju, što je pitanje koje podvaja javnost."
       Oni koji nalaze da je Hajder dokazao da "stabilna vlada s njim ili njegovom strankom zapravo nije moguća" slute da će se njegov "svestrani napad na sve" pretvoriti u bumerang. Takvi daju šanse socijaldemokratima i zelenima i ponovnoj crveno-zelenoj koaliciji. Izvesno je, međutim, samo ono što će doneti izbori 24. novembra.