Gledanje televizije je posao za očajnike, posebno ako nemate sopstveni TV aparat. To je moj slučaj svih ovih godina ledenog doba.
       Devedesetih je neposedovanje TV-a imalo i značajnu zdravstvenu ulogu, tako sam čuvao lični hard disk od navale raspevanih anonimusa, nepojamne količine izgovorenih gluposti i praznorečja. Kada se 5. oktobar desio, prvi put udarne termine su zauzele žrtve falsifikovanih biografija, nadajući se da će ta veština konačno imati čarobno dejstvo.
       Nedelja je definitivno dosadan dan i tada obavezno organizujem gledanje TV, koje moji prijatelji zovu: "Dan za Barbarelu", a ja: "Povoljno gledam TV po kućama". Znali smo da se zabavimo uz neke tipove koji su radni dan počinjali gostovanjem u večernjim emisijima, uz voditeljke koje su intenzivno prebrojavale krvna zrnca milim gostima, a u stvari su bile u akciji traganja za porodiljskim bolovanjem, hvatali smo bisere grupe diletanata koji su pravili noćni program za mlade. U telefonske kvizove se nismo uključivali otkad je istoričar Predrag Marković prestao da im smišlja pitanja. Barbarela bi postajala ozbiljna kao Dnevnik RTS-a kada bi na nekom kanalu počeo izveštaj sa modne revije iz Rima ili Pariza, a ja bih čekao "Utisak nedelje" (Studio B). Prisećali smo se prelepih devojaka koje su stajale u redu da bi čitale vremensku prognozu u nedeljnom Dnevniku Gorana Milića.
       Bili su nam simpatični oni koji nikada nisu skrenuli sa Titovog puta i sa ekrana su nas ubeđivali kako posle sadašnjosti dolazi prošlost, a zabavljali smo se uz MOET CHANDON dok su nas lažni akademici i istaknuti članovi kriminogene grupacije JUL sa svojih televizija učili šta je "cool". "Dobro, a šta bi mrak radio bez svoje mračne strane" - rekla bi Barbarela. Nisam mogao da podnesem kada ministar Lečić misli o kulturi, Batić o pravdi ili Mihajlović o Novoj demokratiji. Za nju su to bile samo zvezdane staze političara. Voleo sam popodne sa Ivanom Bojić jer može fino da se drema. Navijali smo kada Maja Uzelac (TV B 92) "nokautira" kontaminiranu kulturnu scenu ili kada Luna Lu (RTS) korača kroz noć.
       Smehotresna olimpijada je počinjala kada neki tip, koji je do juče postio uz pekmez i kajmak, propagirao pravoslavlje, a iz mazohističkih razloga smo ponekad buljili u ljude koji su budućnost naroda videli u kristalnoj kugli u opskurnom studiju uz voditeljku sa frizurom na bazi kacige i tminom u očima. Kada smo u nekoj emisiji zabavnog karaktera saznali da otpušteni stilista folk dive Karleuše radi kampanju za predsedničkog kandidata Draškovića, uverili smo se da on zaista zna put, ali samo za njega i suprugu mu. "Zona sumraka" je zaista bila čista naiva.
       To što danas nemam TV više ne znači nikakvu zaštitu jer junaci iz "enciklopedije mrtvih" nastupaju uživo: ekstraprofiter Tomić prpošno šeta Adom subotom pre podne, ekstraprofiter Bojić zimuje na Kopu, a ekstraprofiter Mrkonjić letuje u Bigovu. Odlučio sam da nađem novac za neki "samsung". Moj sponzor ima samo jedan uslov: da više ne pišem o poznatima i slavnima za novine. Obećao sam pred svedocima: Dajem reč da nikada neću javno omalovažavati Leontinu, Kseniju, Gocu, Čedu i Vladu, Željka, reujedinjenu sektu Džogani, a zaboraviću da postoje i domaće modne kreature jer je dno dna mnogo dublje nego što se u ovom trenutku da pretpostaviti!
       I kako je bilo bez TV?
       -      Lako, u stvari lakše nego kada imate privatnu televiziju, pa vam jednog dana jave da nemate ni frekvenciju. -      
      
       ALEKSANDAR ĐURIČIĆ