Pojam političke krivice odnosi se na konkretne zločine počinjene u ime države čiji sam građanin, ali i na istorijsku nepravdu uopšte. U dosadašnjoj istoriji instanca koja ovu krivicu utužuje uvek je bila pobednik u ratu

      Naše pamćenje nije prosto magacin iz kog "daunloudujemo" znake uskladištene na nekakvom hard disku. Naučnici, od neurofiziologa pa do istoričara, jednodušno tvrde da pamćenje i samo konstruiše. Takozvana prošlost nije objektivan inventar događaja: ona je krajnje subjektivna i situaciono uslovljena konstrukcija, u privatnom koliko i u javnom životu. Ono čega se sećamo i način na koji se sećamo u velikoj su meri determinisani prilikama u sadašnjici. Ekstreman primer za instrumentalizaciju prošlosti za potrebe neke buduće sadašnjosti može se naći u ratu između Srba i Hrvata. Navodno je u prvih nekoliko meseci rata postojao tajni sporazum između zaraćenih strana da se poginuli sahranjuju nagi i bez znakova za raspoznavanje. Kreatori ove anonimizacije imali su u vidu buduću komisiju istoričara, koja će, po nalogu posebnog suda Ujedinjenih nacija za kršenje ljudskih prava, svoditi bilans o ratnim zločinima počinjenim na obe strane. Anonimnost mrtvih ostavljala je svakoj strani mogućnost da za pronađene leševe tvrdi da su njeni, te da ih iskoristi radi pravdanja sopstvene stvari. (Usmena izjava Žarka Puhovskog, profesora političke filozofije u Zagrebu i portparola tamošnjeg Helsinškog komiteta.)
       U ovakvu sliku kolektivnog pamćenja koje sećanja u potpunosti potčinjava navodnim imperativima sadašnjosti i snalaženja u njoj, uklapa se i posleratno iskustvo u (Zapadnoj) Nemačkoj, iskustvo doslednog prećutkivanja, prikrivanja i relativizovanja nezamislivih strahota počinjenih između 1933. i 1945. godine u logorima i prilikom razornog vojnog pohoda na Istok.
       No, fenomen prećutkivanja ovih strahota u prvim posleratnim godinama može da pokaže i da prevlast sadašnjosti nad prošlošću, ma kako raširena u mnogim društvima i epohama, nije sastavni deo nekakve nepromenljive condition humaine. I sa sociološkog i sa psihološkog stanovišta ona je pre simptom poremećaja. Kolektivno pamćenje posleratnih Nemaca funkcionisalo je kao kakav rigidan program za obradu informacija koji sve podatke koristi samo za stabilizovanje već urezanih misaonih i emotivnih matrica. Naknadno postaje jasno da su mnogi očigledno iracionalni stavovi tog vremena - poput potrebe Nemaca da sebe stilizuju u žrtve, prebacivanja svekolike krivice na Hitlera kao pojedinca ili tumačenja epohe nacionalsocijalizma kao kakve elementarne nepogode - imali funkciju da održe stereotipnu predstavu o svetu kakvu je stvorio totalitarni sistem.
       Inače, zaraćeni tabori psihoanalitičara i sociologa jednodušno smatraju da ova blokada kolektivnog pamćenja kod Nemaca svakako ima veze s osećanjima traumatične krivice. Opet, krivica je problematičan pojam. Skloni smo da pod njom podrazumevamo krivicu kakvu definiše krivično pravo, u smislu vinosti za neki zločin, zbog čega onda tako shvaćen pojam nerado i koristimo u ovom kontekstu. Naravno da velika većina Nemaca nije bila "kriva" u ovom strogo krivično-pravnom smislu, pogotovu ne kao kolektiv. U nešto opštijem smislu, krivica je jedno od čovekovih elementarnih egzistencijalnih iskustava.
       Karl Jaspers je u spisu Pitanje krivice povukao razliku između krivične odgovornosti, političke krivice, moralne krivice i metafizičke krivice. Problem s kojim se Jaspers svojevremeno suočio sastojao se u tome da se, s obzirom na različite stepene odgovornosti Nemaca za holokaust, formuliše koncepcija pomoću koje bi, s jedne strane, mogla da se definiše specifična forma odgovornosti, a da se, s druge, istovremeno odrede i odgovarajuće koncepcije kajanja, ispaštanja i pravnog zadovoljenja.
       Jaspersu je od samog početka bilo jasno da se pojam krivice - osim u slučaju krivične odgovornosti - može koristiti jedino metaforički. Teškoće proistekle iz te metaforičke upotrebe pojma krivice nisu jedine koje postoje u Jaspersovoj koncepciji. Hana Arent je u prepisci s Jaspersom i u jednom neobjavljenom predavanju oštro, ali ipak konstruktivno kritikovala Jaspersove ideje.
       U evropskoj pravnoj tradiciji pojam krivične odgovornosti jasno je određen. On se odnosi na pojedinačni prestup koji se, prema zakonima države, definiše kao zločin. Instanca koja utvrđuje ovu krivicu jeste sud. Tako jasna analitička odredljivost krivične odgovornosti zavisi od specifičnih istorijskih okolnosti - ali su one posle totalitarizma prestale da se podrazumevaju. Ova pravna tradicija, naime, nije predviđala da država, koja treba da bude čuvar zakona, i sama može da postane subjekt monstruoznih zločina. Zločinima genocida koji je naredila država više nije primereno nikakvo konvencionalno krivično pravo. Ako, dakle, postoji zločin kom više ne odgovara nijedna konvencionalna kazna, nastaje zbunjujuća situacija, poput one u posleratnoj Nemačkoj, u kojoj su, kako Hana Arent primećuje, nekako svi krivi a istovremeno niko nije kriv.
       Nesamerljivost krivice i kazne pri tom nije jedini problem. Ako se orijentišemo prema konvencionalnom krivičnom pravu i posmatramo fenomen genocida koji je počinila država, promiču nam one naizgled "bezazlene" forme saučesništva koje se ne mogu pravno goniti, kao što su, na primer, apatično sledbeništvo, kukavičko skretanje pogleda, nespremnost da se nešto primi k znanju itd. Takve oblike saučesništva Jaspers pokušava da obuhvati pojmom moralne krivice. Moralna krivica označava odgovornost za posledice proistekle iz mog individualnog činjenja ili nečinjenja. Instanca pred kojom moram da snosim odgovornost kao neko ko je moralno kriv jeste, u krajnjoj liniji, moja savest. Kao baštinici hrišćanske a pogotovu protestantske tradicije, skloni smo da savest posmatramo kao čisto intiman fenomen, kao "sud sopstvenog srca". No, savest u isti mah odražava i želju da me ljudi koje volim poštuju. Građansko pravo i krivično pravo utvrđuju dozvoljene vidove nasilja, pretnje, ucene. U domenu morala takva linija dozvoljenog prestupa ne postoji. Moral je rigorozan. On reaguje i na prestupe koje sud ne progoni. Kod moralnog samoispitivanja ne možete se pozivati na "delanje pod prisilom naredbe": ubistvo je ubistvo čak i kad je naređeno. U našoj sekularnoj epohi često se potcenjuje uloga koju u organizaciji psihe ima ono što nazivamo savešću. No, mlada grana nauke koja se bavi posttraumatskim poremećajima ličnosti (PTSD) dala je brojne empirijske dokaze za to da učestvovanje u drastičnoj nepravdi, u ratnim zločinima, na primer, iznutra slama i one osobe koje možda odaju utisak beskrupuloznosti.
       Karl Jaspers i Hana Arent bili su skloni da prošire domen moralne krivice ili individualne moralne odgovornosti. No, da li je svaki građanin u državi odgovoran za način na koji se njime vlada? Odgovor na to pitanje već nas dovodi na teren političke krivice.
      
       Pojam političke krivice odnosi se na konkretne zločine počinjene u ime države čiji sam građanin, ali i na istorijsku nepravdu uopšte. U dosadašnjoj istoriji instanca koja ovu krivicu utužuje uvek je bio pobednik u ratu. Istina, pola veka posle Jaspersovog spisa ima razloga za nadu da će transnacionalne pravne instance sve češće moći da utvrde i pravno gone ovaj vid krivice. Nedavno je u Rimu odlučeno osnivanje Suda Ujedinjenih nacija za kažnjavanje zločina protiv čovečnosti. No, konture pojma političke krivice ostaju nejasne. Jaspers govori i o "političkoj odgovornosti". Ovaj pojam nam je poznat i iz svakodnevnog političkog života, kad na primer neki ministar zbog prestupa nekog službenika iz njegovog ministarstva, "domena njegove odgovornosti", podnese ostavku, iako on sam kao pojedinac ne snosi nikakvu krivicu. Još jedan pojam koji bi mogao da doprinese razjašnjenju koncepta političke krivice jeste "kolektivna odgovornost". Neka se osoba može pozvati na odgovornost i za stvari u kojima nije sama učestvovala. Ona je tada, kako Jaspers i Arentova kažu, "odgovorna" za nepravdu počinjenu u ime kolektiva kom pripada. Međutim, i kod Karla Jaspersa i kod Hane Arent ostaje nejasno kod kog vida pripadnosti društvu možemo s pravom da govorimo o "kolektivnoj odgovornosti" ili političkoj krivici svih članova neke političke zajednice. Za Jaspersa već i sama pravna činjenica državljanstva uslovljava ovu odgovornost. Hana Arent ide još jedan nivo niže: za nju je to pripadnost nacionalnom kolektivu, u koji čovek stupa samim rođenjem iako ga niko ne pita. Meni se čini da nijedan predlog nije dobar. Zar to ne znači da bi onda u krajnjoj liniji i nemački Jevreji bili krivi za nepravdu koju su im Nemci naneli? Puka pripadnost nacionalnom kolektivu, bio on pravno ili etnički koncipiran, ne može dobro da objasni koncept "političke" krivice. O "političkoj krivici" može da se govori tek ako je društvo postiglo određen stepen političke i kulturne homogenosti. Političku odgovornost u strožem smislu može da snosi tek nacionalna država u kojoj postoje dovoljno kongruentni kriterijumi sociokulturne, kulturne (tj. jezičke i verske), kao i političke (plebiscitarne ili demokratske) pripadnosti.
       Najteži vid krivice Jaspers naziva metafizičkom krivicom. Ona proističe iz povrede one apstraktne obaveze na solidarnost koju dugujem svakom ljudskom biću. U pojmu metafizičke krivice sadržana su i istovremeno do maksimuma potencirana sva tri prethodna pojma krivice. Prema njemu, ja sam kriv, i nužno kriv, ako ne učinim sve što je u mojoj moći da sprečim ili makar ublažim svu nepravdu na ovom svetu. Jaspersova koncepcija metafizičke krivice u suštini ima religiozni osnov. Ovu krivicu može da utvrdi tek Strašni sud, odnosno sam bog. A apstraktna obaveza na solidarnost sa svakim ljudskim bićem, sadržana u ovoj koncepciji, proizlazi u krajnjoj liniji iz čovekove bogolikosti. Religiozno utemeljenje onoga što Jaspers naziva metafizičkom krivicom Hana Arent oštro osporava. Za nju smisao takve univerzalistički proširene koncepcije kolektivne odgovornosti u stvari proističe iz malopre naznačenog unutrašnjeg ograničenja karakterističnog za koncepciju političke krivice. Ova ograničenost, opet, posledica je toga što se kao referentni okvir podrazumevala nacionalna država. Novije komunikativno i infrastrukturno proširenje svetskog društva, kao i saznanje da je totalitarna nacionalna država bila u stanju da u svom zabranu ukine temelje ljudske civilizacije, nama danas nameću obavezu da prihvatimo koncepciju solidarnosti i kolektivne odgovornosti koja više ne bi znala za granice. Verovatno je ovaj politički ekvivalent Jaspersove koncepcije metafizičke krivice nagnao Hanu Arent da povodom suđenja Ajhmanu i zločina koji su tom prilikom otkriveni kaže kako "možemo da se stidimo već i toga što smo ljudi".