Helmut Dubil:Šta je, u stvari, bila denacifikacija?

      Sedmog septembra 1949. godine, tačno u 16,05, kako stoji u zapisniku, u svečanoj atmosferi otvorena je prva sednica novoosnovanog parlamenta Savezne Republike Nemačke. Na početku simfonijski orkestar svira Betovenovu uvertiru "Osveštanje doma". Po običaju koji postoji i u drugim parlamentima, prvu sednicu tek konstituisanog parlamenta otvara najstariji poslanik, takozvani predsednik po starosti. Najstariji poslanik u prvom sazivu Bundestaga je sedamdesetčetvorogodišnji predstavnik Socijaldemokratske stranke Berlinac Paul Lebe. Njega za svečano otvaranje parlamenta ne kvalifikuju samo godine: kao poslednji predsednik Rajhstaga pre Trećeg rajha i predstavnik Zapadnog Berlina u Bundestagu, Lebe otelovljuje i zahtev za nastavljanje parlamentarne tradicije Vajmarske republike i zahtev za očuvanje jedinstvene nemačke nacionalne države."
      
       ZA NOVU KUĆU: Sugestivnim podsećanjem na poslednju sednicu Rajhstaga po usvajanju Hitlerovog Zakona o posebnim ovlašćenjima, januara 1933, Lebe pokušava da pronađe pokidanu nit nemačkog parlamentarizma. Dok su mnogi kasniji govornici u Bundestagu krajnje ležerno preskakali civilizacijski slom koji je donela epoha nacionalsocijalizma, Lebe jasno navodi naizgled nepremostive poteškoće koje nosi ponovno nadovezivanje na nemačke demokratske tradicije. Između prošlosti demokratije u Vajmarskoj republici i njene budućnosti u novoj Saveznoj Republici Nemačkoj on vidi gotovo nesavladivu planinu materijalnih i moralnih ruševina:
       Dame i gospodo! U trenutku u kom se prvi put ponovo okupljaju slobodno izabrani poslanici većeg dela čitave Nemačke kako bi obrazovali nemačku vladu i počeli da stvaraju nove zakone, misli nas starijih vraćaju se onoj poslednjoj sednici nemačkog Rajhstaga u Krolovoj operi u Berlinu kojoj smo prisustvovali i na kojoj su, usvajanjem Hitlerovog Zakona o posebnim ovlašćenjima, građanske slobode sahranjene za dugi niz godina. Bio je to ilegalan čin. Otpor tom činu bio je patriotsko delo. (Upadica poslanika Komunističke partije Maksa Rajmana. Koliko je poslanika koji sede ovde tada glasalo za!) No mlađi među nama, ma odakle bili, na putu ka Bonu verovatno su prvi put videli potresna svedočanstva razaranja do kojih je konačno dovelo onakvo preotimanje vlasti, ali samo vidljiva svedočanstva, jer svak od nas zna za duhovnu i duševnu pustoš nanesenu našem narodu zajedno sa spoljašnjom. Stari i mladi ovde su sada ujedinjeni pred teškim zadatkom da na mestu ruševina podignu novu kuću u kojoj se može živeti i da obeshrabrenima uliju novu nadu.
       "Predsednik po starosti" Lebe direktno apostrofira nasledni teret nacionalsocijalizma. Ako ništa drugo, njegov govor se makar po tome razlikuje od mnogih drugih govora održanih u Bundestagu u prvih nekoliko saziva. Tokom pedesetih mnogi poslanici radije su jednostavno prećutkivali ovu prošlost ili su se, ako već nisu mogli da je izbegnu, ograničavali na neodređene perifraze. Po nekom gotovo neurotičnom automatizmu, oni su uz Treći rajh uvek spominjali i zlodela staljinizma, relativizujući tako epohu nacionalsocijalizma. Međutim, iako Lebe spominje nacionalsocijalističku prošlost, ne treba očekivati da bi u ovom neobičnom času osnivanja druge nemačke demokratije jedan od njenih političara mogao da bude retorički dorastao odgovornosti za nezamislive zločine počinjene u ime Nemaca i od strane Nemaca. Lebe, doduše, govori o "ogromnoj krivici":
       Mi...ni za trenutak ne poričemo ogromnu krivicu koju je jedan zločinački sistem svalio na pleća našeg naroda. Ali kritičari spolja ne bi smeli da previde jedno: nemački narod patio je od dva zla. On je stenjao pod udarcima nemačkih tirana i pod ratnim merama i merama odmazde koje su strane sile primenjivale radi savladavanja nacističke vlasti. Onaj čija kuća gori na svakom kraju najpre vidi sopstvenu nevolju pre nego što smogne snage da u potpunosti sagleda situaciju svojih suseda.
      
       SISTEM I NAROD: Međutim, krivica o kojoj Lebe govori u krajnjoj liniji ipak nije krivica svih Nemaca, već krivica "zločinačkog sistema". Ovom podelom na "sistem i "narod" zločinci i saučesnici pretvaraju se u žrtve. U tom smislu je Lebeov rezon i te kako reprezentativan za mentalitet tadašnjih Nemaca. Predstava Nemaca o njima samima kao žrtvama i odbijanje teze o kolektivnoj krivici karakteristični su za gotovo sve govore u ranim danima Bundestaga koji se odnose na predistoriju nove republike. Predmoderna predstava o "tiraninu" naspram kog stoji potlačeni "narod" ne prikriva samo meru u kojoj su Nemci zaista prihvatali nacionalsocijalizam, nego i specifičnu prirodu tog režima: naime, ni u jednom drugom slučaju u istoriji narod i režim nisu bili tako tesno povezani kao što je to bio slučaj u nacionalsocijalističkoj Nemačkoj. Nigde u modernoj istoriji vlast nije imala takav monopol na predstavljanje naroda da se izgubila svaka razlika između režima i naroda, i to ne samo u propagandi, već i u svesti najvećeg dela stanovništva. Utisak da Paul Lebe, doduše, govori o krivici ali da u stvari ne želi da je pripiše Nemcima pojačava se već u sledećoj rečenici. Podsećajući na hapšenje poslanika Socijaldemokratske stranke koji su u Rajhstagu glasali protiv Zakona o posebnim ovlašćenjima Lebe želi da predupredi prigovor da politički otpor Hitleru nije postojao:
       Čuli su se i prigovori da se nemački narod nije branio od nacionalsocijalističkog terora. Ako vam kažem da je samo od 94 poslanika iz redova socijaldemokrata koji su mogli da glasaju protiv Zakona o posebnim ovlašćenjima, pošto su u tom trenutku još uvek bili na slobodi, 24 svoj otpor platilo životom... (poslanici ustaju), ako imate u vidu žrtve koje su...
       Prvo spominjanje žrtava nacionalsocijalističke vlasti u Bundestagu značajno je pre svega zato što se u prvom govoru ne odaje pomen, na primer, jevrejskim žrtvama ili poginulima u ratu koji su Nemci izazvali, nego samo onim ljudima s kojima prisutni mogu da osete posebnu bliskost - naime sa zlostavljanim i ubijenim poslanicima Rajhstaga. Ovako selektivna svest o žrtvama nagnala je neke poslanike koji su slušali Lebea da otpočnu raspravu o tome koja je partija dala više žrtava. Posle citiranog pasusa u zapisniku stoji: Metež. - Upadica zdesna: I druge partije su dale žrtve, nećemo valjda da sravnjujemo račune! - Dalje upadice zdesna i od strane komunista.
      
       BEZ KOLEKTIVNOG STIDA: Kada s distance od pola veka posmatra ovu malu scenu s prve sednice Bundestaga, čovek prosto ne zna čemu više da se čudi - nadmetanju partija oko broja žrtava ili odsustvu svakog traga kolektivnog stida, koji bi se ipak mogao očekivati kod demokratskih predstavnika posthitlerovske Nemačke. Najstariji poslanik umiruje ostale poslanike tako što velikodušno deli privilegiju žrtve na sve političke strane:
       Gospodo, dopustite da nastavim. Da me niste prekinuli, svakako bih to spomenuo. Ako imate na umu da su velike žrtve dali komunisti, ali i pripadnici ranijeg centra i poslanici desničarskih partija, ispostavlja se da ni ovaj prigovor ne može da se održi... Ukoliko su, dakle, ove optužbe opravdane, molimo da se u vidu imaju i uzroci, te da se i kod tekućih mera vodi računa o tome da razvoj nemačke demokratije ne sme još jednom da se zaustavi (poslanici ponovo sedaju).
       Prisutnost nacionalsocijalističke prošlosti je za Nemce tog vremena očigledno bila podnošljiva samo u meri u kojoj su sebe mogli da (pogrešno) protumače kao njene najveće žrtve. Na primer, kad govori o konkretnim grupama žrtava, Lebe se isključivo i emfatično poziva na sudbinu nemačkih ratnih zarobljenika. Nema ni reči o tome da su taj rat započeli Nemci. Nema ni pomena o ubijenim Jevrejima Evrope. Žrtve rata koje nisu Nemci spominju se u jednoj jedinoj rečenici:
       A sad, dame i gospodo, dozvolite da minut ćutnje posvetimo svim mrtvima iz svih naroda koji su pali kao žrtve rata (poslanici ustaju), svima koji su izgubili živote od posledica rata. (Minut ćutnje). Neka im je slava.
       Svi savremenici znali su šta su "tekuće mere": Lebe se poziva na različite vidove denacifikacije, koja se krajem 1949. još uvek sprovodi. "Predsednik po starosti" smatra da se nova demokratija može stabilizovati jedino ako saveznici razreše Nemce odgovornosti za monstruozne zločine njihove države, i to nije usamljen stav. S izuzetkom komunista i nekolicine levih socijaldemokrata, u ranim danima Bundestaga očigledno je postojao opšti konsenzus o tome da forsirana javna rasprava o nasleđenom moralnom teretu može samo da škodi novoj demokratiji.
      
       KONRAD ADENAUER - DENACIFIKACIJA JE NESREĆA: U inauguracionom govoru Konrad Adenauer, prvi savezni kancelar, ne pokazuje posebnu sklonost čistoj kontemplaciji. Ton njegovog ekspozea je poslovan, otprilike kao da haos novog početka može da se savlada jedino forsiranjem pragmatizma. Samo na početku govora Adenauer se trudi da odredi mesto nove demokratije u istoriji. Pošto je rekao da se "privreda nalazi u usponu", on suvo primećuje: "Pre svega, ponovo postoji zaštita prava na poštovanje i razvoj ličnosti", što zapisnik čak beleži masnim slovima. Na kraju izlaganja, koje obuhvata osam kucanih stranica, Adenauer nakratko podiže pogled s dnevnih poslova i izražava nadu "da će nam uz božju pomoć poći za rukom da uzdignemo nemački narod i doprinesemo miru u Evropi i u svetu":
       Pošto je tako odredio okvir, Adenauer daje grube skice namera i smernica nove vlade. Hipoteke nacionalsocijalističke prošlosti novi kancelar spominje tek indirektno, naime u uskostručnom resoru pravne politike. Ako u ovom vraćanju na prošlost uopšte i postoji prizvuk moralne ocene, on nije samokritično upućen Nemcima, već mnogo više okupacionim silama, koje navodno preteruju s proganjanjem nacista. Bez prelaza i apodiktički Adenauer konstatuje da je "denacifikacija nanela mnogo nesreće i veliku štetu". Istina, "one koji su stvarno krivi... treba najstrože kazniti", ali inače ne smemo više da pravimo razliku između dve klase ljudi (odobravanje zdesna): onih koji su politički nesporni i onih koji to nisu. Ova razlika mora što pre da se izgubi. (Ponovno odobravanje.) Rat i posleratni metež doneli su mnogim ljudima velike nevolje i stavili ih pred teška iskušenja, tako da za neke propuste i ogrešenja treba imati razumevanja. Stoga će savezna vlada morati da proveri pitanje amnestije, kao i da razmotri predlog da se visokim komesarima podnese zahtev da saveznički vojni sudovi donesu odluku o amnestiji za izrečene kazne. Ako je savezna vlada tako rešena da prošlost ostavi iza sebe jer je uverena da su mnogi ispaštali za krivicu koja subjektivno nije bila teška, ona je s druge strane jednako rešena da iz prošlosti izvuče potrebne pouke za odnos prema svima onima koji podrivaju egzistenciju naše države...
       Ali ako je neko pri pomenu nauka iz prošlosti i pomislio samo na opasnosti koje bi novoj republici mogle da prete od posledica nacionalsocijalizma, Adenauer će ga odmah ispraviti. Nastavak rečenice glasi: "...bili oni iz redova radikalnih desničara ili iz redova radikalnih levičara". U bujicu upadice iz redova poslanika Komunističke partije Nemačke (KPD) Adenauer uspeva da ubaci još nekoliko rečenica koje zvuče kao relativizacija "opasnosti zdesna":
       Strahovanja od subverzivnih aktivnosti radikalne desnice, dame i gospodo, koja su se mogla naći posebno u inostranoj štampi, svakako su veoma preterana. Veoma žalim što su određene ličnosti, čije nevaspitane reči prenose nemačke i inostrane novine, pridobile značaj kakav u Nemačkoj nikad nisu imale... Dame i gospodo! Dozvolite mi da na ovom mestu kažem nešto o antisemitskim težnjama koje se izgleda javljaju mestimično. Ovakve težnje mi najoštrije osuđujemo. Smatramo da je nedostojno i zapravo neverovatno da posle svega što se odigralo u vreme nacionalsocijalizma u Nemačkoj još uvek postoje ljudi koji Jevreje progone ili preziru zbog toga što su Jevreji.
      
       - Nastaviće se -