Naziv: Noći i odsjaji
Autor: Vito Marković
Izdavač: SKZ, Beograd 2002.

      Bogdan A. Popović
      
       U prilici smo da, i povodom trinaeste pesničke knjige Vita Markovića, konstatujemo: temeljna promena koja se u njegovoj poeziji zbila posle prvih nekoliko zbirki - promena koncepcijska i poetička mada ne u punom značenju termina - nije dovedena u pitanje. Nekadašnji stvaralac tragikomičnih, grotesknih i fantastičkih svetova i njima primerenih "junaka" istrajava na pevanju koje tumači imenuju kao meditativno, refleksivno, metafizičko čak. U zbirci Noći i odsjaji, celim njenim tokom zapravo, Marković najvećma govori o bivstvovanju i o pevanju. On, drugim rečima, na zadanom svetu, koji uključuje naznake aktuelne stvarnosti, iskušava moći poezije. Iskušava ih etapno, u pet ciklusa pesama.
       Univerzalna i nepromenjiva obeležja čovekovog položaja dočarana su u deset pesama prvog ciklusa "Noći" opštim terminima simboličkog naboja. Vreme protiče "bez jasnog cilja". "Zla sudbina", kao objedinjujuća presuda, "materiju stiže". Noć je u svakom pogledu nadređena danu, a smrt "redom dodiruje svačiji dom". Pesnici su, oni ponorni pogotovu (sva je prilika da Marković sebe među njima vidi), predodređeni da proniču tragičnu prirodu života, oni "večno u trenutnom ljube" i sa svoje vidovitosti neizlečivo su bolni. Dalekosežno gledajući, lepota koju stvaraju žrtve podiže, a silnike ruši, pa je razumljivo zašto su, svemu uprkos, "na božanskom putu do besmrtnosti"...
       Nenaklonjeno vreme se, u drugom ciklusu "Odsjaji" konkretizuje: odsjaji "Zle svetlosti" koju proizvodi "snaga duha niska" bez sumnje potiču od eksplozije bombi nedavno sasutih na našu zemlju. Dakako, pesnik Markovićevog formata i iskustva ne može sebi da dozvoli plakatsku angažovanost, parternu polemičnost još manje. Zlu on protivstavlja simboličkog labuda svijenog "u beo oblik bića", labuda kadrog da "hiljadu tamnih trenutaka/pokriva belim krilima.". Čak i "Srpski bog", koji iz mita u pomoć stiže u pratnji svojih "mrkih kurjaka", otelovljuje snagu duha. Oni "silaze u azbuku", a ne na kakvo ratno poprište.
       Sudimo li po tonalitetu nekih Markovićevih iskaza ("Noć oblači crninu Ne sviće", "Surov usklik ima nepogoda", "Sloboda pati, "Krici rastu svuda svuda" i sl.), mogli bismo zaključiti da je trećem ciklusu "Usklici" namenjeno da bude kulminativna etapa u opevanju čovekove udesnosti. Tek unekoliko je tako. Težište se pomera, poezija i pesnik postaju preovlađujući predmet drugog dela zbirke. Poezija je, tako, jedino spasonosno pribežište pred silama mraka, a pesnik ("Ajant nežni") na svojim nejakim plećima nosi sudbinu sveta. Stvarnost zamenjuje snom kako bi, ditirampski, nagovestio zoru. Četvrti ciklus "Glasovi" je bezmalo u celini drama pesničkog čina - drama usamljenosti na koju samo "poezija božanske snage" terapeutski deluje, tzv. egzistencijalne zebnje uzrokovane prolaznošću i neizbežnom konačnošću. Transponovane u stihove, i usamljenost i zebnja zrače ljubavlju, iz njih "izranja nada", a kadgod i potvrda trajnosti čovekovog duha. Završni ciklus "Smiraj" donosi privid smirenja pevanju svojstvene protivurečnosti ili, ako hoćemo, pesnikovog mirenja sa zadanim svetom ("Daleko je do svitanja... glava puna jada/odavno već spava") i sa sobom samim. Pesnik, naime, drži da je svoje poslanje ispunio i da ga, stoga, "Božanski lako... čuva moćni Bog".
       O svrhovitosti Markovićevog opredeljenja, o kome je bilo reči u uvodu ovog teksta, naprosto nije smisleno debatovati, ma kako zasnovana bila naša privrženost njegovim ranim zbirkama. Pevanje poistovećeno sa bivstvovanjem je, uz to, nesporno jedna od najmarkantnijih preokupacija moderne lirike, a na tom su smeru nastala nekolika novija pesnikova ostvarenja visoke vrednosti. Među njima je i zbirka Noći i odsjaji čiji je krajnje aktuelan povod stvaralački uznesen do univerzalnih značenja. Ako u rečenom opredeljenju nešto i može da zasmeta, ponajpre su to zaostale primene nekadašnjeg pesnikovog grotesknog sveta koje u novom i drugačijem kontekstu deluju kontraproduktivno i neretko "ogoljena" poetička stanovišta koja se doimaju kao da su preuzeta iz teorijskog instrumentarija, ili iz esejističkog teksta.