Solženjicin je igrao veliku ulogu u mojoj zemlji, pa time i u mom životu. Njegova pojava imala je na sve nas izvanredan uticaj. I posle svega, kod mene je nastupilo razočaranje

      (Specijalno za NIN iz Moskve)
      
       Svojevrsni "čas anatomije" nad najvećim živim ruskim piscem Aleksandrom Solženjicinom, knjiga Vladimira Vojnoviča "Portret na fonu mita" koja je svoju svetsku premijeru doživela nedavno, u više nastavaka, upravo u NIN-u, pojavila se ovih dana u ukusnom izdanju moskovskog "Esmo-presa". Na koricama koje je likovno osmislio slikar I. Saukov dominira freska Svetog Đurđa koji, naravno, dokrajčuje svoju aždaju, a u donjem delu sasvim blizu inače nevidljive aždaje je fotos glavnog junaka knjige-portreta - A. Solženjicina.
       O knjizi "Portret" već su, dakle, krenuli glasovi, ili što bi Rusi rekli "idu sluhi". Kako i ne bi kad je tako snažno izloženo kritici samo božanstvo ruske književnosti, "Bog iznad svih".
       Pred put za Minhen, u kom inače živi "paralelno" poslednjih dvadesetak godina, Vojnovič nas dočekuje u svom skromnom stanu nedaleko od moskovske metro stanice "Aeroport". Dnevna soba pretvorena u slikarski atelje prepuna je novonastalih ulja na kojima dominira piščeva supruga Ira, poslednjih meseci ozbiljno obolela. Poznato mu je da je NIN premijerno objavio njegov poslednji rukopis. "Bravo", smeši se, "Srbi, oni su uvek prvi..."
      
       Vladimire Nikolajeviču, šta vas je posebno motivisalo da napišete ovako jetku, ličnu i beskompromisnu knjigu kao što je "Portret na fonu mita"?
       - Vama je poznato da sam pre petnaest godina napisao roman "Moskva 2042", parodiju s naznakama nekih karakternih osobina A. Solženjicina. Ta parodija se odnosila na njega, ali i na njemu slične likove. Tada su se na mene mnogi Solženjicinovi čitaoci silno rasrdili. Ljutilo je mnoge kako ja uopšte smem da pišem na taj način o Solženjicinu. Moj je odgovor bio: nisam pisao o Solženjicinu, u pitanju je moj izmišljeni junak. To je samo parodija. Ukoliko to liči na samog Solženjicina, on može, ako mu se već ne dopada, da da izvesne ispravke, a ako pak ne liči - nije mu ništa činiti. Solženjicinovi branitelji su se ljutili. Govorili su da sam mog junaka namerno nazvao Sima Simič Karnevalov a ne Solženjicin, jer sam se bojao da me ne izvede na sud. Ja sam im odgovorio da se ja ne bojim Solženjicina pošto sam tada živeo na Zapadu, a tamo, koliko ja znam, za parodiju nisu nikoga osudili.
       I kako su se kritike nastavljale s njihove strane, postalo mi je jasno da ja zapravo i treba u bliskoj budućnosti da napišem roman s junakom koji će se zvati - Solženjicin. Jer, ako baš toliko priželjkujete da čujete šta ja stvarno mislim o Solženjicinu, ja ću to i napisati.
      
       Pre dolaska na razgovor s vama nazvala sam Solženjicinovu fondaciju. Htela sam da čujem njihov komentar o vašoj knjizi koja se nalazi već sedam dana u knjižarama. Piščeva supruga, koja inače i vodi tu fondaciju, odgovorila je kako Solženjicin neće davati nikakve komentare povodom ovog "slučaja"...
       - Koliko ja poznajem A. Solženjicina, on čita sve živo što se o njemu piše, baš sve. I na kraju krajeva - uvek na sve odgovara. Pre ili kasnije. U broju 4 časopisa "Novi svet" za 2001. godinu izneo je svoje mišljenje o mom romanu "Moskva 2042". Bio je veoma uvređen. Odgovorio sam mu da ja tamo zapravo ništa o njemu nisam pisao, sve je to samo najobičnija parodija. Čak i ukoliko vam se nešto u njoj ne dopada, to je opet parodija. I pošto se zbog ove knjige osetio uvređen, nakon ove ("Portret...") biće još više, to je sigurno. Hteo bih da naglasim, "Moskva 2042" je bila dobrodušna parodija, tu sam se smejao... Ova druga može da povredi, ali ni nju nisam pisao da bih vređao Solženjicina, već da nešto samom sebi razjasnim, to je zapravo neka vrsta memoara. Solženjicin je igrao veliku ulogu u mojoj zemlji, pa time i u mom životu. Njegova pojava imala je na sve nas izvanredan uticaj. I posle svega kod mene je nastupilo razočaranje. "Portret" sledi tu liniju prvotne očaranosti, a zatim i razočaranja, opisuju se svi razlozi i za jedno i za drugo. Knjigu sam napisao sasvim dobronamerno, a ne kao što on u svojoj "analizi" iznosi da sam od svog komšije prisvojio pola nužnika... Kod njega je sve u hiperboli, dok ja stvari shvatam savršeno ozbiljno.
      
       Pre nekoliko dana vratili ste se iz Sankt Peterburga gde ste javno predstavili "Portret na fonu mita".
       - Bio je to sajam knjiga. Potpisivao sam čitaocima knjige. Zatim je održana pres konferencija, kojoj je prisustvovalo najmanje stotinak novinara. Nisam očekivao da će knjiga imati toliki odjek pošto su mi svi govorili: "Čemu pisati o Solženjicinu kad ga danas niko živi ne čita?" Na to sam im odgovorio: "Ako vam on nije zanimljiv, a zbog čega vi u svojim novinama o njemu toliko pišete?!" Ova moja knjiga poslužila je donekle i kao promocija samog Solženjicina pošto se ovih dana povećalo interesovanje za njega...
      
       Pre izbora sadašnjeg predsednika Rusije Putina javno ste izneli sopstveni "nacrt" o profilu budućeg čelnog čoveka Ruske Federacije. Pa, imate li kakvih primedbi?
       - Manje više ja sam zadovoljan time šta se danas zbiva u Rusiji. Ipak, na sve to gledam s izvesnim "opreznim optimizmom", štaviše - veoma opreznim! Jer, u poslednje vreme očito je da ova vlast vrši sve veći pritisak na medije i slobodu izražavanja, što je prilično loše. Baš juče se dogodila jedna takva "akcija", kad je na najgluplji način "zaustavljena" jedna grupa mladih ljudi koja je izašla na ulice zahtevajući nove zakone u kulturnom životu. Što se samog našeg predsednika (Putina) tiče, on je mlad, energičan, pametan, itd. Ali ukoliko pođe stopama svog prethodnika koji nije imao vlastitu alternativu u opoziciji, sigurno je da neću za njega ponovo glasati.
      
       Možete li nam reći nešto o "položaju i uticaju" pisca danas u Rusiji?
       - Dosta se razlikuje život ruskih pisaca od života njihovih kolega na Zapadu. Ima pisaca koji štampaju svoja dela u ogromnim tiražima i oni, svakako, žive dobro. A pisci, posebno oni prosovjetski koji u svom veku nisu svikli da pišu ni o čemu drugom, danas ne žive nikako. Njihove knjige nisu nikome potrebne, ni ove današnje, niti one ranije napisane. Ima ih koji svoje knjige štampaju o sopstvenom trošku. Što se mene tiče, lično ne osećam nikakve pritiske. Ono što hoću, to i napišem.
       I može li se živeti od honorara? Recimo, koliko ste vi dobili za ovu poslednju knjigu?
       - Držim da je to tajna pošto to i sam izdavač krije. Ovu knjigu pisao sam čitavu godinu, a od honorara za nju zacelo ne mogu podmiriti uobičajene životne troškove. Srećom, prihode mi donose ponovljena izdanja ranijih mojih knjiga, ili od prevoda na druge jezike, a takođe i od prodatih slika na izložbama. Tek, od knjiga koje mi se objavljuju u Rusiji nemoguće je živeti, iako sam, što se kaže, poznat pisac.
      
       Kad ćete ponovo doći u Jugoslaviju?
       - Moje kolege srpski pisci pozvali su me na ovogodišnji Beogradski međunarodni susret pisaca, krajem septembra... U gradu Zaječaru treba da mi uruče nagradu "Feliks Romulijana". Naravno, odazvao bih se tom pozivu i bez te nagrade, uostalom kao i toliko puta ranije.
      
       LJUBICA ALEKSIĆ