Verovatno najznačajniji živi svetski fotograf konačno samostalno izlaže i u Srbiji

      U Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" na Kalemegdanu, kao rezultat saradnje Francuskog kulturnog centra i Udruženja likovnih umetnika Srbije, otvorena je vanserijska izložba jednog od retkih umetnika koji ne samo da već decenijama sa mnogo duha podržava stav javnosti da je već odavno mrtav, već taj mit, kada malo izgubi na snazi, povremeno i podstiče.
       Postavka ostvarenja Anri Kartije - Bresona (Henri Cartier-Bresson, 1908, Šantel), jednostavno naslovljena "Fotograf", sastoji se od 155 fotografija iz 60 godina stvaralaštva, od dela izabranih od strane izdavača i urednika monografije istovetnog sadržaja Roberta Delpira (Robert Delpire). On je već na funkciji direktora novoosnovane Bresonove fondacije koju je utemeljila Bresonova supruga Martina Frank (Martine Franck), ali je i autor grandiozne retrospektivne izložbe koja se za 2003. planira u Parizu. Ova, neuporedivo manja selekcija što putuje po Evropi, u Beogradu može da se vidi do 4. oktobra.
       Daleko od toga da su nam do sada njegovi radovi bili nepoznati. Oni su se proteklih decenija, ne samo nalazili na šest ili sedam grupnih izložbi i postavki mešovitih kolekcija, već su nebrojeno puta bili i reprodukovani u našoj štampi, ili pod njegovim imenom ili pod nazivom njegove agencije MAGNUM.
       Posle srednje škole Breson se zainteresovao za nadrealizam, zbog čega je 1927/28. kod Andrea Lota izučavao slikarstvo. Studije slikarstva i književnosti nastavlja na Kembridžu. Tada stečeno superiorno znanje o kompoziciji prizora, o odnosima masa, proporcija i tamnih i svetlih površina u njima, kasnije se tokom celog njegovog opusa pokazalo kao neprocenjivo. Prvi foto-aparat "boks brauni" ("Box Bronjnie") dobio je još kao dečak, no prava fascinacija medijumom je nastala kada je, sasvim slučajno, sa 22 godine došao do prve "lajke" ("Leica"). Njegova avanturistička, revolucionarna, antikonformistička, pomalo anarhistička priroda ispoljavala se još u tom uzrastu. Naime, 1931. je otišao da bude lovac u Africi. Izdržao je skoro godinu dana, ali se zbog groznice vratio u Pariz, gde je nabavio inače malu (objektiv 35 mm) i veoma praktičnu "lajku". Fasciniran, potpuno joj se posvetio do kraja života.
       Kasnije je podelio fotografe na dve grupe: na one koji sa sobom neprestano tegle torbe sa gomilama ogromnih objektiva, koji se stacioniraju, neprestano nešto čekaju i koji će u starosti okilaviti (pardon, pošto je pristojan, izrazio se "da će oni imati problema sa kičmom") i na one koji nose male aparate, mnogo hodaju i koji će dugo i zdravo poživeti.
       I u tome se sastoji čitava njegova životna filozofija. Štaviše, on je reprezent i dokaz ove druge kategorije fotografa.
       Putovao je u Meksiko, u SAD, bio asistent režije u sva tri predratna filma Žana Renoara, išao u španski građanski rat gde je na strani revolucionara besplatno režirao propagandne filmove ("Pobeda života", npr.). Sve vreme je fotografisao i objavljivao. U SAD je još 1932. imao prvu izložbu. U Drugom svetskom ratu je od 1940. bio kapetan Francuske armije, pa je dopao nemačkog logora u kojem je proveo tri teške godine. Posle dva pokušaja bekstva, treći uspeva. Breson se aktivirao u Pokretu otpora i ilegalno se borio do kraja rata.
       Još od 1940. mnogi ga smatraju mrtvim.
       Kada je 1946. saznao da mu u njujorškom Muzeju savremene umetnosti spremaju posthumnu izložbu, on pakuje kofere i putuje da im pomogne oko tog tužnog posla. Već 1947. sa Robertom Kapom, Dejvidom Sejmurom i Džordžom Rodžerom osniva najpoznatiju svetsku foto-agenciju "Magnum". Ona postoji i danas, ali ju je Breson posle 20 godina i posle putovanja u Indiju, Kinu (šest meseci 1950. proveo živeći sa kineskim revolucionarima), po celoj Aziji i ko zna gde sve ne još (uzgred, pedesetih ili šezdesetih je fotografisao i po Srbiji, na planini Rudnik!) napustio. Naravno, nije ostavio i fotografiju.
       Poslednjih godina većinom crta i slika.
       Kada sam pre nekoliko meseci saznao za dolazak izložbe, koga god od prijatelja i kolega da sam, onako uzbuđen, obavestio o izložbi, uključujući i predsednika Foto-saveza Jugoslavije, bez izostanka prvo njihovo pitanje je bilo: "Pa, zar je on još živ?!"
       Breson, prvi fotograf koji je ikada izlagao u Luvru sebe najiskrenije smatra samo zanatlijom, a ne umetnikom. Njegov stav je da je tek posrednik između fotografskog motiva i posmatrača konačnog proizvoda; kamo sreće da je i potpuno nevidljiv.
       Većinu ljudi je snimio, a da oni to nisu znali, što se po izrazima lica veoma jasno vidi.
       Sasvim je u skladu da osoba sa takvim stavom prema stvaranju ni sama ne želi da bude fotografisana i zapažena. I po cenu da ga smatraju mrtvim, pokušava da postigne da njegovo lice ostane inkognito, jer smatra da izraz i stav fotografisanog, kada sazna da je pred njim kamera, ne daj bože usput još i neki autoritet u profesiji, nikada više nije isti. Mao je fotografija njega, a koje nisu neophodne za službena dokumenta. Bizarno, ostalo je kao anegdota zabeleženo i to da je jedan fotograf Breson sa sobom nosio nož kojim se više puta agresivno branio od fotografa koji su pokušavali da ga snime na njegovim izložbama. S druge strane, on obožava da se na sličnim povodima nenajavljen pojavi i da krišom fotografiše prisutne.
       Stoga, samo je za neupućene bilo čudno što se nekoliko stotina fotografa prisutnih na otvaranju u Paviljonu neuobičajeno često nervozno osvrtalo oko sebe, skoro u panici.
      
       SLOBODAN IVKOV