Vratio se, pre svih, Robert Vilson, a vraćaju se, po svemu sudeći, i veliki spektakli koji su činili jednu od čvrstih okosnica najboljih sezona Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala

      Festival je počeo, vratio se Robert Vilson. Baš tako je rekao, otvarajući 36. Bitef: "Lepo je vratiti se kući." Poslednji put bio je u Beogradu u septembru 1995, ne sa predstavom već s dvoiposatnim predavanjem koje se, magijom predavača, pretvorilo u svojevrsnu predstavu. Ove jeseni stigao je sa danskim Teatrom Beti Nansen i Bihnerovim "Vojcekom" koji je prikazan prve večeri u krcatom Narodnom pozorištu. U međuvremenu, a međuvreme se, kad je o vezama Vilsona i Beograda reč, proteže na tri decenije, do prvog susreta sa publikom Bitefa 1971, Bitef je video "Pismo za kraljicu Viktoriju" i "Ajnštajna na plaži". Kada o Beogradu govori kao o svojoj kući, Vilson podseća na godine u kojima je Beogradski internacionalni teatarski festival bio istinski dom svetske pozorišne avangarde i raskrsnica novih pozorišnih tendencija Istoka i Zapada. Pre Beograda, 1976, njegovog "Ajnštajna" videli su samo Njujork i Avinjon, a ostatak sveta tek osam godina kasnije. I to je podatak.
      
       Evropa na okupu
       Trideset šesti Bitef (od 16. septembra do 2. oktobra) održava se pod sloganom "Novi svetski (pozorišni) poredak". Smislio ga je, kao što je to činio prethodne trideset tri godine, selektor Jovan Ćirilov i obrazložio u jedanaest teza, s uputstvom da ih treba čitati s izvesnom dozom ironije. Ćirilov sugeriše da je njegova selekcija na tragu novog pozorišnog jezika koji je, opet, najbolje oružje protiv jednoumlja novog svetskog poretka. Kako je to obično bivalo, bitefovski slogani opravdavali su smisao i bili više ili manje od dosetke tek u korelaciji sa onim što bi se našlo pod njihovom kapom. Na kraju krajeva, predstave su te koje govore o izboru, potvrđuju ili dovode u pitanje bitefovske podnaslove. Ove godine predstava je na broju šesnaest. Pada u oči da sve, sem jedne, Kineske pekinške opere, dolaze iz Evrope. Moglo bi se iz toga zaključiti da je prvenstveno Evropa protagonista pozorišnog poretka koji je "protivnik svake globalizacije, pre svega umetničke". U Evropi bi to, sudi li se po izabranim predstavama, bile Danska, Rusija, Nemačka, Mađarska, Italija, Poljska, Slovenija, Belgija, Slovačka i Jugoslavija. Nema, primetiće se, Britanaca ni Francuza.
       Jedna se stvar čini važnijom od spekulacija sa gotovo isključivo evropskom mapom pozorišnog sveta. Ima simbolike već u tome što je na Bitefu ponovo Robert Vilson i što je upravo njegov "Vojcek" izabran da ga otvori. To bi značilo da se Bitef, kako je Ćirilov i nagovestio, vraća velikim spektakularnim predstavama, posle sezona u kojima su preovlađivale manje muzičko-igračke forme, na račun dramskog teatra koji je, bez obzira na to šta mislili njegovi osporavatelji, ipak činio jednu od čvrstih repertoarskih okosnica najboljih Bitefa. U programu su, između ostalog, dva "Hamleta", nemački i slovački, sa dvojicom mladih reditelja, Nikolasom Štemanom i Robertom Alfeldijem, i dva "Supermarketa", belgijski i jugoslovenski. U Liježu dramu Biljane Srbljanović režirao je Paolo Mađeli koji je, u godinama svoje beogradske karijere, tri puta učestvovao na Bitefu, a poslednji put 1987. sa zagrebačkim "Gavelom". Uz Vilsona i Mađelija, još samo Tomaž Pandur od stranih reditelja ima bitefovsko iskustvo ("Šeherezada", "Faust").
       Pandur i njegov teatar stoje iza jugoslovensko-slovenačke produkcije "Hazarskog rečnika". Slovenci tako na ovogodišnjem Bitefu, matematički gledano, imaju dve i po predstave. Dve pripadaju takozvanom plesnom teatru: "Tango" Edvarda Kluga i "Sablazan" Matjaža Fariča. Jugoslavija bi, po istoj računici, bila zastupljena sa tri i po predstave. Dve su iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta, "Skup" i "Supermarket", jedna iz Bitef teatra, "Pasija po telu". Jugoslovensko dramsko je do sada, od svih teatara one Jugoslavije, najčešće bilo na Bitefu: trinaest puta. Statistika pokazuje da su, do raspada zemlje, pozorišta iz Srbije na festivalu izvela 27 predstava, slovenačka osamnaest, a hrvatska sedamnaest. Najviše jugoslovenskih predstava, sedam, učestvovalo je na četrnaestom Bitefu, 1980. Zanimljivo je da su u poslednjih pet godina sa festivala izostala poznata institucionalna pozorišta, uključujući i Jugoslovensko dramsko. Njihovo mesto selektor je ustupio predstavama Centra za kulturnu dekontaminaciju i Grada teatra Budve.
      
       Utiče, ne utiče?
       I ovogodišnji festival će, svakako, obnoviti staro pitanje: koliki je povratni uticaj Bitefa na jugoslovensko pozorište? Kada se pitanje postavlja, misli se u prvom redu na beogradski teatar. U odgovorima, u nedostatku sistematskih istraživanja, preovlađuje mišljenje da je taj uticaj bio skromniji nego što bi se, s obzirom na značaj i zračenje Bitefa u evropskim okvirima, moglo očekivati. S druge strane, može da izgleda paradoksalno to što su na Bitefu najčešće nastupala upravo ona naša repertoarska pozorišta koja se, po definiciji, smatraju konzervativnim zastupnicima "jednostrane ideje teatra", kako ih označava Dragan Klaić. On, koji u Bitefu, u godinama kada je o njemu kao kritičar pisao vidi prvorazredno alternativno učilište, sklon je da veruje da u sredini koja nije bila demokratska, a počivala je na ideološkoj dominaciji, "staromodno marksistički rečeno, društveno-ekonomski uslovi nisu dozvoljavali veći estetički uticaj Bitefa". Ćirilov, pak, misli da je ostvaren "širi društveni uticaj, a ne samo estetski, na opšte kulturno-političke i društvene prilike", a kad je o neposrednom dejstvu reč, pominje pre svega publiku i deo kritičara.
       Dejan Mijač radije govori o velikim trenucima Bitefa i o svom snažnom doživljaju pozorišta Grotovskog, Vilsona ili Martalera, nego što je spreman da u svom stvaralaštvu prepoznaje konkretne uticaje. Ali, dodaje: "Piter Bruk, pa onda Bergman i Vasiljev, to su bili umetnici koji su umeli da adaptiraju i inkorporiraju u svoje stvaralaštvo sve ono što je bilo u toku i na pomolu kao novo. Trudio sam se da budem otprilike takav reditelj." Kokan Mladenović, Mijačev mladi kolega (pre dve godine na Bitefu sa "Per Gintom"), uveren je da "gotovo i nema" dejstva Bitefa na naš pozorišni život. I on je blizak Klaićevom stanovištu: "Bitef neće biti prisutniji u našoj pozorišnoj svakodnevici dok se ne uruši ili razruši sistem glomaznih institucionalnih teatara sa stalnim ansamblima, dok se ne transformišu ti bastioni osrednjosti i otvori prostor raznovrsnijim oblicima pozorišta." Zaključak nije nimalo utešan: "Bitef je postao dvonedeljno čudovište s početka jeseni, šareni cirkus pozorišta koji dođe i ode, i nakon čijeg odlaska mi ostajemo provincija." Nenad Prokić, dramski pisac, odgovara kratko: "Na mene je Bitef veoma uticao."
       Ali, ostavimo po strani priče koje su za drugu priliku. U ovoj prilici podnosi se ipak samo kratki izveštaj o još jednom "dvonedeljnom čudovištu" za koje Ljubomir Simović lepše veli da je "čudo, i to neprocenjivo".
      
       FELIKS PAŠIĆ