Zašto jedna izložba ratnih fotografija izaziva toliko gneva po Srbiji?

      Ron Haviv je prvi američki fotograf koji u Srbiji predstavlja ono što je objektivom zabeležio u ratovima vođenim u bivšoj Jugoslaviji, od Vukovara do Kosova. Njegova izložba, zamišljena kao ratni dnevnik sa prostora Balkana od 1991. do 1999, izazvala je pažnju posle niza incidenata na otvaranjima u Čačku, Kraljevu, Kragujevcu i prošle nedelje u Novom Sadu.
       Haviv se sa nepunih trideset godina prvi put obreo u Jugoslaviji početkom devedesetih, kada je čuo "da su se tamo pojavili pokreti za nezavisnost". Pre toga je dve godine radio kao free lancer, fotografišući izbore u Panami, kokainske ratove u Kolumbiji, Nelsona Mendelu u Južnoafričkoj Republici, Kurde kako beže iz Iraka...
       Pravi napredak u karijeri napravio je fotografijama sa balkanskih ratišta, koje su se našle na naslovnim stranama Njusvika, Tajma, Njujork tajmsa i Pari mača. To su mahom bile fotografije koje su se uklapale u opštu predstavu zapadnih medija o dobrim i lošim momcima u ratovima u Jugoslaviji - od Arkana sa tigrom ispred njegove maskirane jedinice na tenku, paramilitarca iz istih redova koji izgleda kao da hoće da šutne ženu koja leži mrtva, do kosovskih Albanaca na traktorima u vreme bombardovanja.
      
       Šta znači Balkan
       Ovim slikama koje su obišle svet Haviv je dodao još sedamdesetak fotografija za knjigu "Krv i med", čija je promocija pre Beograda održana u Zagrebu i Sarajevu. Njegovo objašnjenje da je naziv knjige prevod turske reči Balkan, inače je sasvim netačno, što se može proveriti u etimološkom rečniku gde stoji da je pravo značenje "strme planine obrasle šumom".
       Haviv ističe da su sve sukobljene strane na Balkanu uglavnom bile prijateljski raspoložene prema njemu kao stranom fotoreporteru i da je u najvećem broju slučajeva mogao da slika gde je hteo, za razliku od fotoreportera iz bivše Jugoslavije. Pominje da su Arkan i njegovi momci bili vrlo prijatni i predusretljivi. Njegovo iskustvo sa američkom vojskom je drugačije: "Amerika je kraljica potiskivanja slobodnog izveštavanja u ratu. Kada ste makar u blizini američke vojske, gotovo je nemoguće raditi", izjavio je.
       Organizatori izložbe u Beogradu, "Reks" i "Dokumentacioni centar Ratovi 1991-1999." uz medijsko pokroviteljstvo RTV B92, glavnog nosioca programa "Istina, odgovornost, pomirenje", zamislili su izložbu kao povod za rasprave o ratu, zločinima i "vijetnamskom sindromu" u Srbiji. Publika je, međutim, Havivove fotografije doživela kao jednostrane. Najčešća zamerka bila je što se iz potpisa ispod fotografija može zaključiti da su zli momci nedvosmisleno i jedino bili Srbi.
       U Havivovom foto-dnevniku nedostaju neke važne stranice o ratnim zbivanjima na Balkanu. Nema ni "Oluje" i egzodusa pola miliona Srba iz Krajine, niti prizora razaranja NATO bombardovanja.
       Publici se to nije dopalo. Pripadnici "Obraza" i drugih simpatizera ekstremno desnog kraja političkog klatna upućivali su pogrdne izraze organizatorima i u prostoru za komentare ispod fotografija ispisivali "ubij ustašu", "ubij baliju", "gde su vam spaljeni manastiri i crkve sa Kosova", "gde su bebe koje su umrle zbog nedostatka kiseonika". Momci sa majicama "Radovan Karadžić heroj", pretukli su jednog od organizatora izložbe u Čačku, a u Užicu je grupa mladića (predstavili su se kao učesnici ratova o kojima izložba govori), ušla u hol Narodnog pozorišta gde su fotografije postavljene, zahtevajući da se uklone, jer tu prolaze žene i deca.
       Dan posle otvaranja izložbe u Novom Sadu, na kome su govorili Nenad Čanak, predsednik Skupštine Vojvodine i Slaviša Grujić, glavni i odgovorni urednik novosadske TV "Apolo", na panoima za izložbu nalepljene su fotografije civilnih žrtava NATO bombardovanja. Jedan penzioner pitao je organizatore gde su fotografije američkog ambasadora u Zagrebu dok je stajao na tenku posle pogroma Srba iz Krajine.
       "Istini i pomirenju" naklonjeni Čanak, uspešno je odolevao zvižducima kojima je prekidan njegov govor. Novinaru "Danasa" je izjavio: "Kad pogledate taj 'Obraz' ili kako se već zove, vidite da im je 'fejvorit link' Vojska Jugoslavije, a sledeći 'fejvorit link' je Srpska pravoslavna crkva, pa vam je onda jasno da ceo ovaj cirkus možete da kupite za gajbu piva."
       Urednik TV "Apolo" je dodao: "Ovo je istina, nema druge".
      
       Simpatizeri i protivnici
       Provokacija, koje su i organizatori svesni (Igor Bandović iz Užica kaže da je pre otvaranja shvatio da će izložba izazvati oprečne stavove), samo u jednom slučaju prerasla je u plodnu raspravu. Na tribini u Užicu, uprkos pretnjama i vređanju, došlo je do razgovora učesnika ratova devedesetih sa organizatorima. Protivnika izložbe nije bilo na debati u "Reksu", jer se nisu odazvali, objasnila je Drinka Gojković iz Dokumentacionog centra.
       "Mnoge stvari su mi sada jasnije, nije to suočavanje sa prošlošću, već sa sadašnjošću. Lokalne vlasti učestvuju u zaštiti zločinaca", rekla je Verica Barać iz Čačka. Drinka Gojković govorila je o tome kako vlasti u Srbiji ignorišu pitanja rata, pitala sagovornike postoji li fašizam/antifašizam u Srbiji i da li su Srbi genetski nemoralni.
       Na pomenutoj tribini čula su se i umerenija razmišljanja. Stojan Cerović, komentator "Vremena", rekao je da nije jasno da li je cilj organizatora da izložba izazove gnušanje prema ratu ili da kod posmatrača dovede do saznanja da su zločini koji su se dogodili u tom ratu činjeni u njegovo ime, da su zlodela učinili Srbi i da iz toga sledi da je i on lično kriv.
       "Da li oni koji su organizovali izložbu veruju da ljude treba izložiti gorkoj istini, a ako ne progutaju tu pilulu onda ih još više suočavati sve dok se moralno ne preobraze? Ne verujem u tu teoriju, u tu vrstu kolektivne terapije. U ovom slučaju pošlo se od pogrešne pretpostavke da su zlo i dobro u etničkim sukobima bili jasno prepoznatljivi. Oni koji relativizuju tu sliku su u pravu, a ako neko misli da to relativizuje i zločin, žao mi je. Zlo i dobro nije jasno bilo podeljeno po etničkoj pripadnosti, kao što se može zaključiti iz ove izložbe."
       Nasuprot izložbi Rona Haviva i mišljenju njenih organizatora da Srbi nisu spremni da se suoče sa istinom o sebi i ratovima devedesetih, i da su "otporni na istinu" kao što tvrde neki zapadni istoričari, stoji izložba našeg proslavljenog fotografa Tomislava Peterneka, sa istom temom, koja već duže putuje po raznim gradovima u Srbiji i po svetu, a početkom meseca je otvorena u Užicu. Na njegovim fotografijama, od kojih je napravljen film "Na kraju milenijuma" nema potpisa, niti komentara.
       "Ostavio sam da ljudi sami donesu sud, da sami odluče. Na mojim fotografijama vide se i mrtvi i ranjeni i patnja naroda u Sarajevu i zbeg Muslimana u Bajinoj Bašti. Napravio sam slike ljudi sa izložbe u Užicu kako posmatraju moj film - vidi se da su bili zapanjeni, ali su posmatrali ćutke. Ono što sam mogao da vidim na Havivovoj izložbi jeste da je on slikao poručenu istinu; cilj je bio da se satanizuju Srbi i on se u to uklapa. Posle okruglog stola u Beogradu trebalo je da se to shvati i da se prekine sa izlaganjem izložbe, ali nekome je očigledno stalo da je uporno gura. Pravi potez bio bi da se napravi izložba tri fotografa sa tri različite strane, koji su bili nepristrasni, trezveni, jer mi nismo mogli da fotografišemo na drugim stranama u ratu", kaže Peternek.
       Posao suočavanja sa istinom, očigledno, moraće da urade sami Srbi. Ali u pitanju je duži istorijski proces. "Ako budemo nestrpljivi, ako katarzu koristimo kao sredstvo ideološke i političke dominacije, ako se držimo površnih istorijskih analogija i prenebregavamo sve specifičnosti Đsrpskog slučajaĐ, rizikujemo da ovaj važan posao nikada ne uradimo kako treba", napisao je nedavno analitičar društva Slobodan Antonić.
      
       ANA OTAŠEVIĆ