Zasad je jedino izvesno da genetski modifikovani kukuruz i soja donose nove pošasti - kukce, zlatice...

      Šta je zajedničko kukuruzu i soji? Genetski modifikovane, ili nemodifikovane, što je u ovdašnjim uslovima još nepoznanica, obilato se koriste u ljudskoj ishrani. Nedavno otkriće nove pošasti, kukca koji polaže jaja isključivo u kukuruzu, a odskora i u soji, ukazuje na moguću uzročno-posledičnu vezu. GM kukuruz koji se ovde gaji "isključivo" na eksperimentalnim dobrima, modifikovan genom bakterije (Bt), nosi ugrađen insekticid, a insekti u okolini, neprekidno izloženi toksinu, pod stalnim su pritiskom da razviju otpornost. Što može da bude i u slučaju invazije kukca dijabrotike, novog "terminatora". A možda je u pitanju nešto drugo?
       Genetski ogledi sa korišćenjem semena GM kukuruza na "isključivo" oglednim parcelama ovdašnjih instituta se nastavljaju, jer je u novim sortama GM kukuruza rešenje "dijabrotika" problema, a u slučaju genetski modifikovane soje, najveća opasnost je ipak od nekontrolisanog uvoza a naročito šverca semena.
       Uredbom o zabrani uvoza GMO i njihovih proizvoda iz 2001. godine zabranjuje se uvoz celog zrna soje i kukuruza, a nedavna donacija sojine sačme od 20 000 tona, koju je isporučila Vlada SAD, prati ovu regulativu. Zbog čega su se onda međusobno sukobili stavovi stručnjaka republičke i savezne vlade, koji imaju oprečno mišljenje o ovom pitanju?
       Prvi se oglasio dr Miroslav Malešević, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i pomoćnik saveznog ministra za privredu i unutrašnju trgovinu, koji je istakao da "ako prihvatamo genetski modifikovan materijal, bićemo jedini u okruženju koji to čine".
      
       Dileme
       Prema moratorijumu u EU od 1998, zabranjen je uvoz novih GMO, a set mera o identifikaciji porekla i obeležavanju tih proizvoda predložen je Evropskom savetu i Skupštini u julu 2001. i usvojen, a hrana uz dodatak genetski modifikovanih organizama je jasno obeležena čim sadrži više od jednog procenta GMO.
       Na nivou saveznog ili republičkog pristupa GMO, šta je kod nas učinjeno sa zakonskom regulativom koja biotehnologiju GM hrane stavlja pod kontrolu i koji se ustupci-propusti čine u vezi sa uvozom i plasmanom biotehnoloških proizvoda?
       Uredba o zabrani uvoza GMO i njihovih proizvoda iz 2001. godine nalagala je da uvoznici GMO traže dozvolu za uvoz od tadašnjeg Saveznog ministarstva za poljoprivredu, čime bi se poljoprivredni proizvodi i prehrambena industrija obezbedili od nelegalnog uvoza GM semena, reproduktivnog materijala, kao i proizvoda dobijenih od GMO. Na ovaj način bila je omogućena delimična kontrola nad uvozom GMO, kao i uknjižba kvantiteta i kvaliteta sačme soje i kukuruza.
       Ovom uredbom zabranjuje se uvoz celog zrna soje i kukuruza, a ovlašćuju se laboratorije koje testiraju uzorke uvezenih sačmi soje i kukuruza, kao i semena.
       "Genetski modifikovana soja je odlukom iz 1996. godine dozvoljena za ljudsku ishranu i ishranu domaćih životinja u zemljama EU", rekao je zamenik republičkog ministra poljoprivrede Dragan Marković na konferenciji za novinare u prošli petak i dodao da se u Jugoslaviju modifikovana sojina sačma uvozi od 1997. godine, a kontrola na prisustvo genetičke modifikacije sprovodi od 2001. godine. Kako je napomenuo, "godišnje se u Srbiju uveze više od 150 000 tona sojine sačme, od čega je 90 odsto genetski modifikovano".
       "Nikada se neću složiti da se bez kontrole uvoze bilo kakvi modifikovani proizvodi, sve dok naša država ne donese precizne propise. Takva sačma mora da bude obeležena, kao i životinje koje su je koristile, tako da potrošač može da bira kakve će proizvode koristiti. Na Zapadu se ovakvi proizvodi koriste, ali su vidno obeleženi, i potrošači imaju pravo izbora", izjavio je dr Miroslav Malešević, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i pomoćnik saveznog ministra za privredu i unutrašnju trgovinu.
      
       Reč paora
       Da li su genetski modifikovani proizvodi štetni ili nisu, niko sa sigurnošću ne može da kaže, jer postoje tek šest do sedam godina, što je kratak period da bi se izveli validni zaključci, a u međuvremenu trpi najviše ovdašnji agrar.
       "Kukuruz je napala kukuruzna zlatica, a od soje nema koristi. Seljaci smanjuju količine pod suncokretom, a smanjiće se i proizvodnja žita. Šta nam ostaje? Sejemo svašta, a nigde zarade. Metar suncokreta je 1 200 dinara, tu nema profita. Stalno nas teraju na utakmicu sa Zapadom. Ne bojim se nijednog njihovog paora, ali zbog državnih subvencija ne mogu nas porediti sa njima", jada se Franja Parcetić, paor iz Bačke.
       Na njivama pod kukuruzom kod Bačke Palanke kukuruzna zlatica je na pojedinim parcelama oštetila više od 60 odsto stabljika a na pojedinim parcelama gubitak prinosa biće i veći. Nova štetočina preti Srbiji: kukuruzna zlatica - dijabrotika virgifera, kukac, insekt - "terminator", a genetski ogledi sa korišćenjem semena GM kukuruza na oglednim parcelama se nastavljaju, jer je možda u tome rešenje ovog problema.
       Čovek u interakciji sa insektom, čovek-insekt, biljka- insekt, tek, ko zna gde i čemu vodi ova kombinatorika u genetici? Kada se tehnikom rekombinovane DNK, integrišu nizovi DNK koji pripadaju različitim organizmima iste ili čak različitih bioloških vrsta, stvaraju se hibridi koji se ne sreću u prirodi. Gregor Samsa se jednog jutra probudio u Kafkinoj "Metamorfozi" i otkrio novi život insekta, a u Srbiji invazija kukaca koji stabljike kukuruza tako saviju da liče na "guščiji vrat", da bi ih u kasnijoj fazi oborile na zemlju.
       Kukci, decenija posle
       Od prvog saznanja o pojavi insekta štetočine - kukuruzne zlatice, diabrotica virgifera, u Srbiji 1992. do danas, Institut za zaštitu bilja u Beogradu redovno prati njeno širenje (monitoring) i proučava ponašanje uz mogućnosti suzbijanja finansijskom podrškom Ministarstva poljoprivrede.
       Svake godine Institut izveštava javnost o širenju štetočine i nužnosti da se ona uspori izbegavanjem ponovljene setve kukuruza na istu površinu. Tokom deset godina štampana su i uputstva, objavljeno nekoliko stotina tekstova u medijima, a agronomi i poljoprivrednici su vrlo dobro upoznati s opasnošću koja proizvodnji kukuruza preti od kukuruzne zlatice. No, prava opasnost nije ozbiljno shvaćena, pa su poslednjih godina ustanovljene prve, i to odmah vrlo velike štete od kukuruzne zlatice. Na nekim parcelama gubitak prinosa biće 80-90 posto, a ima mnogo površina na kojima se očekuju gubici 30-50 posto. Tih gubitaka ne bi bilo da se kukuruz ne uzgaja u monokulturi.
       U životnom ciklusu ovog insekta, jaja prezime u tlu, da bi se larve hranile korenjem kukuruza tokom maja i juna, a odrasli oblici tokom leta se hranili polenom, svilom, lišćem, pa i zrnevljem kukuruza. Veće štete nanose samo larve, jer pojedu toliko korena da biljku kukuruza prvo saviju u obliku "guščijeg vrata", a potom ona pada na zemlju. Prinos ovih biljaka je vrlo mali, no mali je i prinos biljaka oštećenog korenja koje nisu savijene. Odrasli oblici svojom ishranom na svili smanjuju broj zrna na klipu, ali ta je šteta osetno manja od one koju čine larve.
       Od prvog nalaza kukuruzne zlatice u Srbiji, 1992, štetočina se proširila pa je najbrojnija na područjima na kojima je i dalje: u Bačkoj, Sremu i Banatu, a za deset godina je oštećeno 145 000 hektara kukuruza, do pre dve godine zahvaćeno 50 000 hektara, a lane nešto više od 1 000. Ove sezone najezda insekta ponovo uzima zabrinjavajuće razmere.
       "Do početka devedesetih godina za kukuruznu zlaticu u Evropi gotovo da niko nije ni znao, ali smo je tokom poslednjih desetak godina dobro zapamtili, i mi i sve zemlje u okruženju" - kaže dr Ivan Sivčev, šef Odseka za štetočine biljaka, na Institutu za zaštitu bilja iz Beograda. "Zasluga" za brzo širenje štetočine i munjevito osvajanje polja, jeste i neodgovoran odnos poljoprivrednika prema ovom problemu. Iako su u svim državama, pa i kod nas, stručne službe na vreme upozoravale na opasnost, poljoprivrednici nisu poslušali savete da se kukuruz ne sme sejati u monokulturi, to jest, da ne sme biti ponovne setve na parceli gde je kukuruz bio prethodne sezone. U najtežoj situaciji su se našli sremski seljaci, gde je sredinom devedesetih zlatica napravila pravu pustoš, a zbog razmera najezde u najvećem broju opština u Sremu bila je i admini- strativno zabranjena setva kukuruza u monokulturi. Ovakav način borbe brzo je dao rezultate, tako da je postepeno štetočina suzbijena. Osim u Sremu, zabrana je važila, a tako je još uvek, u Mađarskoj, a sličnu odluku pripremaju i u Hrvatskoj.
       Kukuruzna zlatica prezimljava na kukuruznom polju, a najveće štete nanose larve koje žive u zemljištu i nagrizaju koren, tako da je najsigurniji i najbolji način borbe plodored. Štetočina se širi u stadijumu odraslog insekta, koji lako i brzo preleće s polja na polje i ovu migraciju je gotovo nemoguće zaustaviti, pa tu leži i odgovor kako je doletela čak do Italije i Švajcarske. Širenje i štetnost zlatice ne zavise samo od njene brojnosti, već i od vremenskih prilika. Tako je 2000. godine štetočina u našoj zemlji oštetila od 10 do 80 odsto kukuruza čak na 50 000 hektara, a lane na nešto više od 1 000 hektara. "Umirivanju" je doprinela pre svega relativna suša koja štetočini nije pogodovala. Međutim, bez obzira na to što su i ovog proleća i leta vremenski uslovi slični, ipak se očekuje jači napad zlatice, a time i veće štete.
      
       Nikad kraja
       Postoji mnogo načina da se bori protiv dijabrotike: zemljišnim insekticidima, plodoredom, ili prelaskom na GM - genetski modifikovane biljke, napominje dr Sivčev i naglašava da je borba protiv larvi u zemljištu gotovo nemoguća. Zaštita se eventualno može primeniti protiv odraslih insekata, u julu i avgustu; međutim, hemijsko suzbijanje insekata sprovodi se veoma retko jer su efekti daleko slabiji od izbegavanja setve kukuruza u monokulturi.
       Zanimljiv je fenomen da ženke polažu jaja isključivo u kukuruzu, a odnedavno i u soji, pa se zbog toga pribegava plodoredu: jedne godine se sadi kukuruz, druge soja, da bi se izbeglo da se insekt prilagodi na biljku domaćina.
       Još zanimljivije je da biljne kulture, kao što je GM kukuruz, modifikovane genom bakterije (Bt), nose ugrađen insekticid. Ipak, za razliku od organske poljoprivrede koja povremeno koristi Bt toksin jer se tom bakterijom tla prskaju usevi već mnogo godina, Bt toksin se u transgenim - GM biljkama neprestano stvara za vreme njihovog rasta. Znači li to da su insekti neprekidno izloženi toksinu zbog toga pod stalnim pritiskom da razviju otpornost, što može da bude i u slučaju dijabrotike, ili je reč o nečem drugom?
       Treba sačekati prve javno objavljene rezultate istraživanja o mogućim negativnim uticajima GM kukuruza na okolinu, ili sačekati novi biotehnološki patent multinacionalnih korporacija. Bilo da je reč o GM soji, ili novom Monsantovom GM kukuruzu, eksperimentima na ovom podneblju nikad kraja.
      
       DR MIRJANA NIKOLIĆ