Možda je Srbija zemlja kojom možemo da se dičimo, a možda i balkanska Kolumbija. Odgovor će dati stručnjaci za marketing

      Izgledalo je da nema razloga da ovo bude "prljava" i "najprljavija" kampanja, kako su to svakoliki pesimisti predviđali, te smo u tom smislu i pisali na stranicama ovog lista. Izvinjavamo se čitaocima.
       Ako preskočimo neposredno izražavanje svojstveno srpskom jeziku Velimira Ilića, iskazano, uostalom, van konteksta kampanje, negativna kampanja u velikim razmerama počela je kada je Vojislav Koštunica objavio svoju kandidaturu ne ostavljajući mesta sumnji da će kampanja biti koncipirana kao kontrakampanja protiv vlade Zorana Đinđića. Biće to kampanja protiv "kolumbizacije" i "rasprodaje Srbije", najavio je tada. Njegova stranka, DSS, morala je od tada da smanji svoju uobičajenu retoriku da u Srbiji privatizacije nema i da će ovim tempom privatizacija biti obavljena za sto godina (od 5000 preduzeća privatizovano samo pedeset), pošto je jasno da, ako nema privatizacije, onda teško da ima i "rasprodaje".
       Sve to, a naročito okolnost da se predizborne teme drže sasvim izvan okvira ustavnih nadležnosti predsednika Republike, zabrinulo je republičku vladu.
       "Zaključili smo da se rad vlade javlja kao kolateralna šteta predsedničke kampanje, kao da se bira premijer", kaže Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije. Sam Đinđić, kažu, rekao je kako mu je dosadilo da bude glavna tema svake predizborne kampanje još od 1994. godine. Odatle do pokretanja sopstvene, anti-antivladine kampanje bilo je samo pola koraka. Tako je rođena akcija "Ponosni na Srbiju".
       Rekao bi čovek, s obzirom na rečeno, da bi logičniji naziv bio "Ponosni na vladu", ali su to, međutim, objasnili ovako: za sve reforme i tranziciona postignuća zaslužni su pre svega građani Srbije, pošto je sve to plaćano od njihovih para i tako svi zajedno treba da budemo ponosni na sebe.
      
       PR problem
       Akcija je, kako objašnjava Žarko Korać, odgovor na negativnu kampanju koju su počeli da vode neki drugi, pre svih Vojislav Koštunica ("Srbija je Kolumbija"), ali i na "destruktivnu kampanju nekih sindikata" (parola "Rat protiv vlade"). Zato je vlada odlučila da medijski afirmiše rezultate ostvarene u svome mandatu. "Bave se Čumetom zato što je to atrakcija, a niko ne pominje 300 kilometara asfaltiranih puteva", kaže Korać.
       Pre nekoliko nedelja, na stranicam NIN-a u intervjuu je Aleksandar Tijanić, savetnik predsednika SRJ Vojislava Koštunice, u svojoj radikalnoj kritici republičke vlade kazao kako se "smrtno ozbiljni životni problemi Srba smatraju PR-problemom, na koje se onda odgovara televizijskim spotovima, oglasima i bilbordima".
       Ako je za utehu, makar o tome postoji saglasnost. Zoran Đinđić, otvarajući i objašnjavajući kampanju "Ponosni na Srbiju", rekao je baš to što je i, manje-više, azbuka marketinga. "Naš imidž je roba", koja se, kao svaka roba, može reklamirati, tumačio je premijer.
       Drugim rečima, ako se marketinški može delovati da javnost o vladi stekne bolje mišljenje nego što ta vlada realno zaslužuje, onda je svakako moguće i suprotno, antireklama, a to je baš ono što Đinđićevi protivnici rade. Tako smo dobili stvarnost koja se nalazi negde između uglavnom besmislenih fraza i političkih parola, Srbiju koja je između "ponosne" i "rasprodate".
       Koliko rat parolama izražava stanje stvari a koliko je gola borba za vlast, vidi se i iz nedavnog nastupa Vojislava Koštunice u UN, gde je objavio da u našoj zemlji "više nije moguć povratak autoritarnog sistema". Time je zapušio usta svojoj stranci koja u nekoliko poslednjih saopštenja izričito piše da mi zapravo već i sada živimo u diktatorskom, dakle autoritarnom sistemu.
       Vrhunac antikampanja ili anti-antikampanja označila je Demokratska omladina svojim spotom u kojem Vojislav Koštunica, njim samim, objašnjava šta misli o onima koji su se posle petog oktobra vratili iz inostranstva, sa poentom "Srbiji trebaju ti mladi ljudi" i "Srbiji ne treba takav predsednik". Ovakve kampanje u većini zemalja na koje bi Demokratska omladina želela da se ugledamo, nisu uobičajene pošto se obično misli da otvorene antikampanje govore mnogo više o onome ko ih plaća nego o onome protiv koga su uperene. To, naravno, zavisi od nivoa političke kulture svake pojedinačne sredine. U Americi, recimo, takvi plaćeni oglasi su nešto češći a Snježana Milivojević, analitičar medija, to tumači tamošnjom praksom čiji je cilj da političarima koji nisu zadovoljni svojom prezentacijom u "regularnim" medijima - što je često - omogući da makar posredstvom plaćenog oglasa predstave sebe onakvim kako to žele. Zato ograničavanje slobode u prezentaciji plaćenih oglasa značilo bi neku vrstu suzbijanja političkih sloboda. No, američko iskustvo nije i naše i Demokratska omladina svakako ne spada u medijski ugrožene političke subjekte. Poruka koju odašilju ovih dana svojim spotom skreće pažnju na problematične Koštuničine stavove i verovatno mu nanosi štetu, ali ona zapravo glasi: mladi smo, bezobzirni i želimo vlast.
      
       "Rvanje u blatu"
       Pravo pitanje je zbog čega se ovdašnji politički štabovi opredeljuju za kampanje tipa "rvanje u blatu" čak i onda kada konkretni kandidati, a upravo sa Koštunicom je takav slučaj, svoju popularnost duguju predstavi o sebi kao tihom, odmerenom i dostojanstvenom čoveku i političaru. Štaviše, Snježana Milivojević kaže kako je njen utisak da javnost upravo to ne očekuje od kandidata i ne podstiče takav negatorski odnos u politici. Objašnjenje se može potražiti u stečenim navikama ("socijalizaciji") naših političara koji posle deset godina surove borbe uopšte ne znaju da se ophode drukčije nego da protivnika optuže za sve ono najgore što im u datom trenutku padne na pamet.
       Republičkoj vladi se mora priznati da, nastojeći da sebe zaštiti u takvom okruženju, nije svoju akciju "Ponosni na Srbiju" upravila protiv bilo koga, već se uistinu ograničila na prezentaciju onoga što u proteklih godinu dana smatra svojim uspesima. Onih koji te uspehe u celini negiraju, videli smo, ima mnogo, a svakako sa nestrpljenjem očekuju 25. septembar kada bi, po utvrđenom redu, prezentaciju svojih uspeha najverovatnije trebalo da ima Ministarstvo unutrašnjih poslova.
      
       Stručnjački lider
       Bez obzira na zlonamernike, činjenica je da vlada u širokom delu populacije izaziva nezadovoljstvo. Osim generalne činjenice da je to tako bilo sa svim tranzicionim vladama, dodatno otežavajuća okolnost za vladu je što se često poistovećuje sa Zoranom Đinđićem koji tradicionalno ima mnogo onih koji ga ne vole - podjednako ili čak i više nego onih koji su njegove pristalice. Razlozi zašto srpski premijer stalno izaziva takvu mobilizaciju osećanja, negativnih i pozitivnih, ispričani su i moglo bi se pričati još, no, Žarko Korać kaže da je rejting vlade ipak veći od rejtinga Zorana Đinđića. Pre svega, misli na ministre koji su omiljeni, poput Božidara Đelića. A najzad, Korać, koji je, da podsetimo, i profesor psihologije na Beogradskom univerzitetu, i za samog premijera ima dobre prognoze: "Zoran Đinđić se sve više predstavlja i prepoznaje kao tzv. stručnjački lider, a ne politički lider, a stručnjački lideri ne moraju da budu voljeni da bi bili poštovani." Zanimljivo je da Korać poredi premijera sa Ivom Daneuom, kapitenom košarkaške reprezentacije, koja je nekada osvojila Svetsko prvenstvo, koji je bio poštovan od svih iako je u timu bilo većih zvezda. A zatim, nastavlja, držanje Đinđića non-stop na dnevnom redu, može i da mu koristi: "Ako s nekim svi i stalno polemišu, znači da je taj važan", zaključuje.
       Politička teorija i praksa kažu da populistička retorika (prava reč je, u stvari, demagogija) o gladnima, golima i bosima, o ministrima koji su napunili džepove, pada na plodno tle tamo gde postoji veliko nezadovoljstvo socijalnim prilikama. Da li je nezadovoljstvo u nas dostiglo tu kritičnu granicu, teško je proceniti ("nezadovoljstvo reformama je široko, ali plitko", kaže Žarko Korać), ali je činjenica da mnogi - ne samo Vojislav Koštunica - po toj plimi nezadovoljstva hoće da izvezu svoj politički čamac.
       Zato je marketing bitan. Jedan isti građanin svojim prilikama može biti i zadovoljan i nezadovoljan, što zavisi od toga šta je prethodno očekivao. To se odnosi pre svega na očekivanja koja se tiču standarda života.
       A postoje i očekivanja u pogledu političke kulture i kulture uopšte kada je reč o javnom komuniciranju. Da su ta očekivanja podrazumevala minimum saradnje i konstruktivnosti u političkom ophođenju (dojučerašnjih) koalicionih partnera, to valjda nije sporno.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      
      

Rat štabova Izborni štab Vojislava Koštunice optužio je Miroljuba Labusa zbog načina finansiranja kampanje, s obzirom na to da privatne donacije, koje se u Labusovom štabu navode kao isključivi izvor, ni izdaleka nisu dovoljne da pokriju troškove kampanje.        Uzvratio je optužbama Bojan Zečević, šef štaba Miroljuba Labusa, i to tako što je kao Koštuničinog glavnog finansijera naznačio Zorana Drakulića, vlasnika firme "Ist point", koji upravo tih dana nije uspeo da ostvari svoj poslovni plan o kupovini Valjaonice aluminijuma u Sevojnu, za šta je optužio republičku vladu. Zečevićeve primedbe su bile ponavljanje obrazloženja Aleksandra Vlahovića, ministra za privatizaciju, koji je rekao da je "Drakulić hteo da kupi valjaonicu za jedan dolar", ali je šef Labusovog štaba proširio optužbe i na to da je Drakulić sticao imetak prodajući žito sa Mirkom Marjanovićem. Posle nekoliko demantija Drakulić je Zečevića tužio sudu.