Da li su "naši" mladi stručnjaci ljudi široka srca ili strani plaćenici - to pitanje ne bi smelo da se postavlja kad mi sami nismo umeli da ga rešimo toliko godina

      Da li su nam potrebni ministri i njihovi savetnici sa duplim državljanstvom? To je pitanje koje su mnogi postavljali sebi i drugima, nimalo maliciozno i uvredljivo kada su se u srpskoj vladi pojavili novi mladi stručnjaci koji su se školovali u inostranstvu i radili u drugim zemljama a onda se pojavili ovde, posle petog oktobra (2000), nenajavljeno i neočekivano.
       Govoreći "demokratskim" jezikom jednog dela miloševićevske Srbije to je izgledalo da se "naša pamet" proterivana tokom prethodnih deset godina, vratila u zemlju da joj pomogne. Kako se kasnije ispostavljalo to nije bila baš ta pamet, "ta pamet" još uvek pere sudove po evropskim i američkim restoranima. Ova pamet je odavno otišla iz ove zemlje, čak se nije u njoj ni rodila, ili se tek rodila pa otišla, pa se baš sad vratila.
       Vratili se baš kad su nam bili najpotrebniji. Ostavili plate od 200 000 hiljada evra godišnje i došli na plate od dve hiljade evra, isto godišnje - na poziv vlade, da pomognu vladi i svojoj zemlji, sa svojim znanjem i iskustvom. Sa oduševljenjem ih dočekao DOS, i Đinđić (Zoran), i Koštunica (Vojislav) postali su nacionalni heroji ("oni će nas 'izvaditi'").
       Ali, Srbi "narod najstariji", pomalo zatucan i zaglupljen Turcima, komunistima i ko zna kim još iako veruje da je privatizacija firmi, poskupljenje svega i svačega, produženje radnog veka i smanjivanje penzija, puštanje struje kroz vodovodne cevi od pet cm (tako reče ministarka - i ućuta) urađena za njegovo dobro, nikako da poveruje da se naša pamet vratila nama za sto puta manju platu. Međutim, ako tako kaže Đinđić, Koštunica...
       Kad, pre neki dan u Užicu Koštunica reče : "Drugog kruga predsedničkih izbora ne sme da bude. Mi nemamo vremena da ga arčimo, poput onih koji imaju drugačije sudbine, koji su došli iz raznih Bolivija i drugih svetova da nam ovde uređuju državu. Neki ljudi iz Vlade Srbije imaju gde da odu, ali mi sa njima nemamo ništa zajedničkog. Ovde se, brate, mnogo namnožilo onih sa duplim državljanstvima, a valjda ova zemlja ume da pronađe snage u sebi" ("Danas", 9.9.2002).
       Izrečeno je ovo u predizbornoj kampanji, u žaru govorništva i želje za ubeđivanjem sugrađana i pobedom na izborima. Kakve li to savetnike ima "zamrznuti" predsednik SR Jugoslavije, kandidat za predsednika Srbije i predsednik DSS-a, kad su ga ovako savetovali?
       Njegova pamet protiv "naše pameti"?
       Onda su počele diskusije na temu pameti. Prvo na jednoj vrlo slušanoj radio-stanici koja, čini se, ne voli "njihovu pamet". Ako je sve to u cilju predstojećih izbora, onda je stvar u redu. Svako može da navija za svakoga, ili bilo koga, pod uslovom da ne smeta drugima. Ali, građanima ove zemlje, bez obzira na stranačka opredeljenja niko ne može da objasni šta će biti sa njima i šta će se njima dogoditi.
       Onda je prirodno da se, tek posle dve godine, postavlja pitanje da li nam "naši" mladi kadrovi - iz inostranstva - pomažu ili odmažu? Da li završavaju "naš" posao ili nečiji "tuđi" posao?
       Da li su nama potrebni "naši", "tuđi" ili bilo čiji kadrovi?
       Čini se da su nama potrebni svi kadrovi sa malo mozga u glavi, jer smo toliko zarđali da nam ničija pomoć nije naodmet. Mnogi govore da su naši uvezeni stručnjaci, stručnjaci sa dva pasoša plaćeni od nekoga, stvarnog ili imaginarnog iz inostranstva da ovde "završe posao". Ako je i tako neka oni završe posao da to ne bi uradio neko drugi, jer se žabokrečina jednom mora rasterati da se konačno pojavi bistra bara, bar toliko koliko je moguće da bara bude bistra.
       Kada počnemo da pričamo o tome da li su se neke promene, koje su nas dobro udarile, mogle izvesti postupnije i da li će druge promene biti još teže, ili gore, čitajte kako hoćete, valja se zapitati u čemu smo do sada živeli i kako vidimo to, a svaki dan to vidimo, što su UN i Evropska unija postavili u celom Beogradu kante za odnošenje smeća.
       Da li su "naši" mladi stručnjaci ljudi široka srca ili strani plaćenici - to pitanje ne bi smelo da se postavlja kad mi sami nismo umeli da ga rešimo toliko godina. Smešno je i tužno što se to pitanje postavlja sada, dve godine posle "istorijske" pobede DOS-a, i što se ljudi opredeljuju "za" ili "protiv", kao da su dobili priliku da još jednom glasaju. Naravno glasanje je ovde omiljena sirotinjska zabava i izglasani politički lideri ga stalno podržavaju - naravno kad to ide njima u prilog.
       Nekad davno ministar finansija u ovoj zemlji je bio Laza Paču, Cincarin, koji svom kralju (Petru I) nije hteo da da kredit, bez hipoteke na imanje. Onda je Jugoslavija imala konvertibilni srebrni dinar, vredniji od dolara. Danas vladu (srpsku) čine (prema rečima predsednika Koštunice) "neke zaštićene životinje, zaštićene zveri, na koje niko ne sme da pisne" i Jugoslavija ima dinar koji iznosi samo šezdeseti deo dolara i navodno je konvertibilan i umesto "zaštićenih zveri" počinje da juri one sa dva pasoša.
       Ako se količina pameti meri po broju pasoša onda u ovoj zemlji ima previše pametnih, možda bi trebalo izdati još nekoliko hiljada pasoša za svaki slučaj.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ