("Nove ljubavi", NIN, br. 2698)

      Već duže vreme sam deo (s)piska (s)mislioca Petra Lukovića ljudi za odstrel, vešala, streljanje (prema redosledu i zakonu P. L.), sve, bez suda, naravno, a po pravdi tog svetog Petra! Taj svetac - 001, shvata demokratiju kao vreme spiskova i streljačkog stroja. I nema tu nikakvog jezika mržnje, taman posla, kad već mogu da govore omče i cevi. Uostalom, ima li neko protiv? Uzdržan, možda? Nezavisan? Neizvestan? Zar protiv uvaženog člana Helsinškog odbora za ljudska prava i predsednika Suda časti Nezavisnog udruženja novinara?!
       Niko od nezavisnih, nije izgovorio: nije u redu da se sa toliko mržnje priča o streljanjima i vešanjima ljudi.
       Javljaju mi da kruže neke "slike mržnje" u kojima se seckaju moje ratne reportaže i pokazuje primer zloupotrebe dece: ja po brdima šetam sa malim Cvetkom Ristićem koji je u jednom od tih ratnih dana izgubio sve svoje najmilije. Da, to je trebalo prećutati. Ne videti! Da se ne uznemirava savest onih koji je nemaju. Ta slika je obišla mnoge zemlje sveta, grčke stanice su je koristile u spotu za pomoć deci Srbije... Svuda je bila korektan novinarski zapis, samo ne ovde.
       Da sam ja ikad, izveštavajući sa ratišta, izgovorio i jednu sličnu rečenicu koju nedeljama protiv kolega ispisuje Petar Luković, gde bih danas bio. I kad sam video smrt pred očima nikad mi nije palo na pamet da nekom sudim bez suda, da streljam bez prava na pravdu, ili vešam bez zakona.
       Danas nije novinarska hrabrost otići u Bujanovac, ili ne daj bože na Kosovo, već smrknutog lica u toplom studiju "preslišavati" zamenikovog zamenika ili slati rafale iz kompjuterskog fajla, na novinare, naravno.
       No, ono što zadivljuje jeste činjenica kako Luković piše za neke druge (bosanske) novine. Kakav lepršav rečnik, kakva erudicija, kakav se samo pesnik krije, čak u opisima zgrade, za koju se maltene zalagao da se sruši. On razgovara sa Željkom Mitrovićem! On! Kakav idiličan razgovor novog konsultanta, savetnika, autora... A samo pre skoro godinu i po , da li je to isti Luković napisao u Reporteru br 157:
       "...Pomislite da su Vam šefovi Željko Mitrović i Miki Vujović. Svaka vrsta dijaloga, više nije važno o čemu se radi, postaje verbalna fekalija, dovoljno smrdljiva da se ne prenosi s kolena na usta, a kamoli s usta na kolena." E, pa srećne ti fekalije Lukoviću, i prijatno!
      
       MIODRAG POPOV,
       Beograd