("Učimo na iskustvu drugih", NIN br. 2698)

      U jednoj skorašnjoj debati na temu o kojoj nameravam da pišem, prof. Boris Begović je nekolicini izletnika u ekonomsku teoriju poslao poruku 'Knjige u šake!' ("Danas", 1. i 2. avgust), primetivši da je od borbe protiv govora mržnje u ovim krajevima potrebnija borba protiv govora neznanja. Avaj, NIN je u prethodnom broju objavio tekst sociologa Milana Nikolića o 'neoliberalima' i tranziciji, u kojem gotovo da nema nijedne ispravne tvrdnje.
       Na početku, valjda sa idejom da postavi teorijski okvir za raspravu, autor navodi da u ekonomskoj nauci danas "dominira samo jedna škola, koja se na Zapadu naziva neoliberalnom". Nešto što se zove 'neoliberalna škola' u ekonomskoj nauci uopšte ne postoji. Prvo, termin 'neoliberalizam' (koji upotrebljava g. Nikolić) jeste pežorativan i teško da postoji grupa ljudi koja sebe naziva neoliberalima (zbog čega ću u daljem tekstu govoriti o liberalima). Drugo, pozitivna ekonomska nauka po definiciji nije ideološki opredeljena, te se ne može zvati liberalnom, socijaldemokratskom i slično.
       Tačno je, međutim, da danas u ekonomskoj nauci dominira neoklasična škola. Pogrešno je liberalizam dovoditi u vezu s neoklasičnom ekonomijom. Suprotno tome, neke od alternativnih ekonomskih škola mišljenja, kao što su Nova institucionalna ekonomija i Austrijska škola, su veoma bliske idejama liberalizma, jer gaje veliko poštovanje prema ličnoj slobodi i vladavini prava, a slobodu ugovaranja i privatna vlasnička prava smatraju najvažnijim činiocima ekonomskog rasta.
       Neoklasična škola, na koju, pretpostavljam, autor misli kada govori o 'neoliberalima', došla je do nekih zaključaka koje su njeni pripadnici (u koje spada i čuveni Džefri Saks pokušali da primene u transformaciji bivših komunističkih ekonomija. Kako su, baš kao i njihova teorija, često zanemarivali ustavno-pravne pretpostavke uspešne ekonomije, eksperti ove škole nisu uvek postizali rezultate kakve su očekivali. Dosledni liberali, uključujući ekonomiste Nove institucionalne ekonomije i Austrijske škole kritikuju ovakav pristup reformama (poznat i kao šok-terapija ili Cambridge, Mass. program), jer on zanemaruje osnovna načela liberalizma, a to su pored lične slobode i minimalne države, još i sumnja u domete ljudskog razuma i njegove primene radi racionalne, naučne transformacije privrede. Liberalni pristup bi se manje oslanjao na ekonomsko znanje, a više na očuvanje pravila igre koja bi omogućila tranziciju putem spontane interakcije ekonomskih aktera. Osim toga, današnji liberali žestoko kritikuju institucije kao što su MMF i Svetska banka, a neki od njih se zalažu za njihovo ukidanje.
       Ako se zanemari ovo brkanje termina i okrene tvrdnjama koje se odnose na ekonomski liberalizam i tranziciju, opet se pojavljuje niz neistina. Recimo, ovo: "Posle neuspeha neoliberalnog koncepta... u Latinskoj Americi (posebno u Argentini), sve se ozbiljnije shvataju konkurentske škole ekonomskog mišljenja". To, naprosto, nije tačno. Od zemalja Latinske Amerike, jedino je Čile dosledno razvijao tržišnu privredu i u relativno kratkom periodu postao najrazvijenija zemlja Latinske Amerike. Argentini se dogodilo to što se dogodilo, upravo zato što su tamošnje vlasti poslednjih godina postupale suprotno onome što slobodna tržišna privreda nalaže: napuštanje politike valutnog odbora, odustajanje od čvrstog budžetskog ograničenja, prekomerno zaduživanje i značajno povišenje poreskih stopa u 2000. godini. Slede optužbe da se 'neoliberali' zalažu za što niže nadnice (da li se iko za to zalaže?!); da prodaju resurse ispod cene (cena nije onolika kolikom je smatramo, cena je onolika koliko je kupac spreman da plati, te stoga ne može biti prodaje ispod ili iznad cene); da u tim zemljama dolazi do rasta političkog ekstremizma nacionalističkog ili levičarskog tipa (uporedite, recimo gornju i donju polovinu liste ekonomskih sloboda Heritage Foundation ili Fraser Institute, uključujući i zemlje u tranziciji, pa vidite gde ima ekstremizma). Jedine, istinite 'optužbe' g. Nikolića su da se liberali zalažu za zatvaranje neprofitnih preduzeća, lakši ulazak stranog kapitala i ostavljanje što više mesta preduzetničkoj inicijativi.
       Zaključak autora teksta je da su neoliberali najveći neprijatelji tranzicije. Šta reći na ovo, osim da nije ni teorijski ni iskustveno utemeljeno? Tranzicija je imala iznenađujući tok za veći deo ekonomske nauke i čak je posle više od jedne decenije trajanja ovog procesa teško precizno reći kako treba postupati. Ono što se empirijski može pokazati je da je siguran samo minimalni skup neophodnih uslova uspeha, upravo vezanih za liberalnu doktrinu: zaštita privatne svojine, sloboda ugovaranja i slobodnog ekonomskog delovanja, niski porezi, otvorenost privrede i ograničena vlada. Da bi se o tome moglo raspravljati, prvo treba sprečiti širenje neznanja i lažnih argumenata.
      
       SLAVIŠA TASIĆ,
       Beograd