NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Štap i šargarepa<br>Dragoslav Rančić
Šreder u ulozi Bruta

Amerikanci ljuti na Nemce, Nemci na Amerikance. Ako se emocije ostave po strani kao privremene i prolazne, izgleda da je slučaj Iraka suočio Nemce sa najgrubljim vidom američkog unilateralizma, odnosno sa bezobzirnošću Bušove spoljne politike

      Prvi put od kraja Drugog svetskog rata Nemci su se otvoreno suprotstavili Amerikancima, svojim glavnim partnerima i saveznicima. Kancelar Šreder je odbio da sledi američku odluku o napadu na Irak, pa se prvi put desilo i da je jedno spoljnopolitičko pitanje izazvalo unutrašnja sukobljavanja pred izbore za Bundestag. Ali, upravo se u tim raspravama iskazala suština: težnja Nemačke za samostalnijom spoljnom politikom, najpre u odnosu na SAD, a potom i u odnosu na Evropsku uniju.
       Za razliku od svojih saveznika i partnera u Evropskoj uniji, Nemačka neće podržati oružani napad na Irak čak ni na osnovu saglasnosti Saveta bezbednosti UN. Ozlojeđen što je o "promenama u američkoj strategiji" - odnosno o odluci Sjedinjenih Država da zarate protiv Iraka da bi zbacile režim Sadama Huseina - "saznao iz novina", a ne iz prethodnih konsultacija, kako je to uobičajeno među saveznicima, Šreder je prkosno izjavio da neće na Bušov mig "lupiti potpeticama". "Odsad će se nemačka spoljna politika kreirati u Berlinu", bilo šta da se o tome misli u Vašingtonu ili Briselu, istakao je on. Postojaće "nemački put".
       Amerikanci su bili zatečeni i povređeni ovakvim Šrederovim ponašanjem i kancelar se našao u ulozi Bruta. Ričard Perl, savetnik u Pentagonu i jedan od uticajnih "jastrebova", izjavio je da se Šreder "odvojio od starog prijatelja da bi na izborima dobio nekoliko glasova", da "niko od Nemačke nije ni tražio neki poseban doprinos" (u napadu na Irak) i da se Nemačka "zbog izolacionizma svog kancelara lišila svakog uticaja" među saveznicima. Američka štampa je dosolila: "Buš je izgubio poverenje u Šredera i oseća se uvređenim", saradnici Kolina Pauela ocenjuju Šrederovo ponašanje kao "sramno, jednostavno sramno", a jedan od Bušovih savetnika gorko je primetio da su "Nemci izgleda zaboravili šta smo za njih učinili posle rata i u vreme hladnog rata".
       Ulje na vatru je dolila Herta Dojbler-Gmelin, ministar pravde i bliski Šrederov saradnik. Izjavila je na jednom skupu nemačkih radnika: "Buš želi da (ratom protiv Iraka) skrene pažnju sa domaćih problema. To je klasična taktika. Njome se koristio i Hitler." Kako je u novinskim naslovima izašlo da je nemački ministar pravde uporedila Buša sa Hitlerom, Amerikanci su pobesneli. Bela kuća je saopštila da je predsednik Buš "vrlo ljut" zbog izjave koja je "sramna i nepojmljiva", a savetnik za bezbednost Kondoliza Rajs je ocenila da je u američko-nemačkim odnosima "atmosfera zatrovana". Gospođa Dojbler-Gmelin je potom objašnjavala da je bila pogrešno interpretirana i da nije poredila Buša sa Hitlerom, a Šreder je uputio žurno izvinjavajuće pismo Bušu. Pismo je ostalo bez odgovora, ali se zato u štampi pojavila ocena da je Buš "otpisao" Šredera.
       Tako su Amerikanci ljuti na Nemce, a Nemci na Amerikance. A šta se zapravo dogodilo, ako se pođe od činjenice da Nemci u osnovi nisu antiamerički raspoloženi i da i dalje smatraju da su Sjedinjene Države njihov ključni saveznik sa kojim je prirodno negovati vrlo prijateljske odnose?
       Ako se emocije ostave po strani kao privremene i prolazne, izgleda da je slučaj Iraka suočio Nemce sa dosad najgrubljim vidom američkog unilateralizma, odnosno sa bezobzirnošću Bušove spoljne politike. Šreder je protiv oružanog napada na Irak ne samo zato što se tome protivi većina nemačkog naroda, nego i zato što ocenjuje da je takva američka politika pogrešna. Buš, po njemu, nema dovoljno dokaza da Sadam Husein, bilo šta da Nemačka misli o njegovoj vladavini, direktno ugrožava američke životne interese. Napad na Irak, tvrdi dalje kancelar, donosi uvećanu napetost na celom Bliskom istoku i razara međunarodnu antiterorističku koaliciju, dok Amerikanci u isto vreme nemaju nikakvu strategiju za izlazak iz takve situacije.
       Slučaj Iraka je kap u već prepunoj čaši nesaglasnosti: o američkoj podršci Izraelu u borbi protiv Palestinaca, globalnoj zaštiti životne sredine i Protokola iz Kjota, radu Međunarodnog krivičnog suda, smrtnoj kazni, genetski modifikovanoj hrani, američkim carinama na uvoz evropske robe ili američkim subvencijama poljoprivredi, ali najviše o sve većoj nadmenosti Amerikanaca u ophođenju i sa najbližim saveznicima.
       U fokusu je američka tvrdnja da Nemačka klizi u izolaciju unutar zapadne konstelacije, jer su navodno drugi saveznici iz Evrope i dalje uz Ameriku. Ovu tvrdnju su prvi stavili pod znak pitanja neki američki analitičari. Vašington kao da zaboravlja da Evropa nije više toliko zavisna od Amerike kao nekad, a da je u međuvremenu Amerika postala zavisnija od Evrope, primećuju oni. Vašington isto tako previđa da ne može Nemačku jednom, kad mu je potrebna, da tretira kao glavnog saveznika, a u drugim slučajevima kao sve ostale. Nemačka je naprosto prva sila Evrope i traži da i Amerika uvažava taj njen status.
       Šrederov "nemački put" nema jasne odrednice, ali najavljuje preorijentaciju spoljne politike, koja se začela posle ujedinjenja Nemačke i koja je u međuvremenu postupno i ne uvek napadno evoluirala ka sve većoj samostalnosti. Sa sporazumom u Mastrihtu pre jedne decenije, Nemačka je uz status prve evropske ekonomske sile izvojevala i status političke sile koja odlučuje o sudbini Evrope. Sa angažovanjem u ratu NATO-a protiv Jugoslavije i sa uspostavljanjem međunarodnog protektorata nad Kosovom i Metohijom ona je postala evropska vojna velesila. Sa učešćem u ratu u Avganistanu postala je i globalna vojna velesila.
       Očigledno je da je Šreder sada procenio da je prošlo vreme lažne skromnosti i da Nemačka takođe može da stavi do znanja drugima koliko je jaka, ako su već Amerikanci uveli taj običaj u međunarodne odnose. A to ne liči na praznu predizbornu priču.


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu