Helmut Dubil: Šta je, u stvari, bila denacifikacija? (2)

      Socijaldemokrat Kurt Šumaher je u odgovoru na Adenauerov inauguracioni govor kritikovao ovako "bledo i nedovoljno odlučno" distanciranje od antisemitizma. Pa da bi pokazao šta smatra ispravnim prikazom stvari, Šumaher formuliše rečenicu koja mora da potakne na razmišljanje: "Istrebljenjem šest miliona ljudi jevrejske vere Hitlerovo varvarstvo obeščastilo je nemački narod."Neobična pomisao da bi baš "nemačka čast" mogla da bude pravi okvir za razmišljanje o krivici Nemaca javlja se i u jednoj iritantnoj primedbi poslanika SPD-a Karla Šmida tokom rasprave o reparacijama Izraelu održane 1953. godine. Šmid u ovom govoru naglašava da je među ubijenim Jevrejima "bilo mnogo najvernijih građana nemačke države i najvrednijih članova našeg naroda, čije će ime za sva vremena biti upisano na najlepše stranice u knjizi časti naše nacije."
       Ova opaska još jasnije od maločas citirane Šumaherove svedoči o tome koliko je kod Nemaca samoidentifikovanje na nacionalnom osnovu bilo istrajno. Takav vid samoidentifikovanja toliko se podrazumeva i za većinu poslanika iz redova socijaldemokrata da Jevreji, koji su pre svega nekoliko godina ubijani u ime nemačke nacije, najpre ponovo moraju da se integrišu u nju kako bi uopšte mogli da budu legitiman predmet tugovanja.
       U inauguracionom govoru koji je održao četiri godine kasnije, oktobra 1953, kao kancelar upravo izabrane nove savezne vlade, Adenauer prvi put koristi frazu koja će se potom naći u gotovo svakom inauguracionom govoru svakog novoizabranog kancelara: "kraj posleratne ere". Ova formulacija zapravo je samo izraz nade da će s Nemaca biti skinuta moralna odgovornost za nacionalsocijalizam. No, ono što Nemcima, ili, tačnije, njihovim političkim predstavnicima daje razloge za nadu da konačno mogu da iskorače iz senke Aušvica s vremenom se i menja. Adenauerov naslednik, Ludvig Erhard, kao i kasnije Helmut Kol, smatrali su da sve manja realna biografska odgovornost dolazećih generacija za zločine nacionalsocijalizma s jedne i privredni uspeh SR Nemačke s druge strane predstavljaju dovoljno dobar osnov za proglašenje kraja posleratne ere. Konrad Adenauer 1953. smatra da u te svrhe može da posluži već i sam fenomen održanih demokratskih izbora: Isto tako, dame i gospodo, želimo da zemlje s kojima negujemo dobre odnose priznaju i poštuju rezultate ovih izbora. Nadamo se da u javnom mnjenju drugih država više neće živeti predstava o ponovnom rađanju nacionalsocijalizma, predstava o agresivnoj Nemačkoj.
      
       ZA SMANJENJE KAZNI: Jedan od razloga za ovakvo Adenauerovo strahovanje bilo je i to što je inostranstvo povlačilo paralele između relativno velike većine poslanika CDU-a u drugom sazivu Bundestaga i situacije iz 1933. No, inostranstvo se za snagu demokratske kulture u SR Nemačkoj manje zanimalo zbog rezultata izbora koliko zbog neprikrivene zabrinutosti mnogih zapadnonemačkih političara za sudbinu uhapšenih ratnih zločinaca. Ali Adenauerov inauguracioni govor prilikom ponovnog izbora za kancelara 1953. otvoreno izražava, ali ne nalazi niti jednu reč žaljenja zbog žrtava rata i ljudi pobijenih u logorima. Odmah po uvodu, u kom iznosi već navedeni zahtev za ponovno moralno priznavanje Nemačke, Adenauer izražava nadu.
       Da će rezultati ovih izbora ubrzati sumarno preispitivanje suđenja ratnim zločincima i uticati na to da svi osuđeni koji nisu počinili stvarne zločine što pre budu pušteni na slobodu i da se njihove kazne bez odlaganja smanje. Osim toga, savezna vlada se kod Visokog komesarijata neprekidno zalagala za to da i ljudi optuženi za ratne zločine koji se nalaze u zatvoru u Špandauu dobiju izvesne olakšice i da se preduzmu mere neophodne zbog poodmaklih godina i zdravstvenog stanja nekih zatvorenika.
       Otkud ova demonstrativna jednostranost, kako to da nema ni reči o mrtvima ili o žrtvama nacionalsocijalističke države koje još uvek pate od posledica rata i logora? Čime se može objasniti ova pristrasnost u pominjanju žrtava, tim pre što ona može samo još više da pojača nepoverenje "inostranstva"?
       Debata o takozvanim ratnim zločincima, vođena u parlamentu i u pretparlamentarnoj javnosti tokom prvih godina nove republike, svedoči o kontinuitetu osećanja kolektivne pripadnosti, za čije se nosioce simbolična podela na "nas" i "njih" još uvek gotovo uopšte nije promenila. Strogo pravnički gledano, pojam "ratni zločinci" odnosio se na počinioce krivičnih dela koje su saveznici uhapsili i izveli ih na nirnberška i kasnija suđenja i koji su se nalazili u zatvorima u Landsbergu, Verlu i Vitlihu. Za razliku od onog što sam termin možda sugeriše, kod ove grupe reč je pre svega o predstavnicima administrativnih elita nacionalsocijalistike države koji su, kao i svi ostali počinioci krivičnih dela iz redova nacionalsocijalista, osuđeni zbog krivice koja im se mogla pripisati kao pojedincima, mada tu ima i nespornih masovnih ubica, ljudi koji su kao osoblje u logorima ili kao pripadnici policijskih bataljona, jedinica Vermahta ili specijalnih jedinica učestvovali u sprovođenju nemačke politike masovnog uništenja; tek se za nekolicinu njih moglo reći da su "ratni zločinci" u pravom smislu reči, dakle pripadnici regularnih jedinica Vermahta za koje je moglo da se dokaže da su se brutalno ogrešili o Haški pravilnik o kopnenom ratovanju.
      
       OPET NEŠTO ZNAČIMO: Diskusija je dobila pravu dinamiku pre svega zbog forsiranih nastojanja zapadnih saveznika da integrišu SR Nemačku u politički i vojni savez zapadnih zemalja. Delimični suverenitet koji je tom prilikom priznat zapadnonemačkoj državi predstavljao je pozadinu one specifične dijalektike između mentalnog kontinuiteta i radikalnog raskida s prošlošću kakva se mogla primetiti kod samih Nemaca. Kako je to već pokazao istoričar Norbert Fraj, krug ljudi koji su izdejstvovali kako integraciju u zajednicu zapadnih zemalja tako i očekivanu amnestiju za gotovo sve zatvorenike imao je široku društvenu i političku podršku, ona nije bila ograničena samo na desničarske stranke, već se protezala i duboko u Socijaldemokratsku stranku. Ispostavu tog kruga u parlamentu činile su pre svega Nemačka stranka (DP) i Liberalno-demokratska stranka (FDP), kao i - često preko crkava - poslanici CDU-a. Ovaj refleksni, reaktivni nacionalizam, navodno izazvan "pobedničkom pravdom", uobražavao je da mu novi politički interes zapadnih saveznika daje za pravo, i on se može naći čak i u liberalnim medijima tog vremena, recimo u nedeljnicima Zeit i Spiegel. Protivrečna osećanja naroda koji je, mada moralno osuđivan, u isti mah bio i predmet političkog ulagivanja, protivrečnost kolektivne poniženosti i prkosnog ponosa ("Opet nešto značimo!"), očigledno je bila veoma raširena među nemačkim stanovništvom. Stoga se, s vremenske distance, u pojedinačnim slučajevima teško može reći da li je retorsko prizivanje ovog konsenzusa, kakvo su praktikovali neki političari, zaista posledica dubokog uverenja ili je pre u pitanju taktička predizborna kalkulacija s populističkim tonovima. Uporna borba za oslobađanje takozvanih ratnih zločinaca, uz istovremenu danas gotovo neshvatljivu moralnu indiferentnost, prema zločinima počinjenim u ime Nemaca i od strane Nemaca, dovela je do onoga što Fraj jezgrovito naziva "sekundarnim afirmisanjem nacionalsocijalističke narodne zajednice". Upravo, znači, nedvosmislena javna solidarnost s uhapšenim zločincima iz redova nacionalsocijalista, kakvu su mnogi političari tog vremena stvarno osećali ili kakvu su poštovali kod svojih birača, potkrepljuje utisak o vezi između mentaliteta nemačkog stanovništva za vreme diktature i mentaliteta biračkog tela mlade SR Nemačke.
       Kako Adenaueru sigurno ne može da se prebaci da je gajio simpatije za nacionalsocijalizam, njegova velika briga za tzv. ratne zločince jasno odražava teškoću čitave situacije: Adenauer je svestan toga da je apsolutnoj većini birača kojima se on obraća Rudolf Hes, "firerov zamenik" zatvoren u Špandauu, bliži od svakog ubijenog Jevrejina. Ako je to zaista bilo tako, onda se nameće čitav niz teških pitanja. Ako je tačna teza da je većina Nemaca sve do totalnog poraza bila lojalna Hitleru, da li je onda uopšte postojao manevarski prostor za radikalnu denacifikaciju, osim "komunikativnog integrisanja" ove većine, za koje je ionako bilo potrebno više decenija? Da li je uopšte postojala alternativa projektu SR Nemačke kao vaspitne diktature nad Nemcima, uperene pre svega na njihovu političku kulturu, diktature, dakle, koju bi štitile okupacione sile a nosile je liberalno-demokratske elite? Zar ideja komunista da političku restauraciju nove republike treba prepustiti pripadnicima pokreta otpora, posebno levog, ne bi naišla na nesavladive poteškoće, pošto bi se time unutrašnja protivrečnost posttotalitarne demokratije (izgradnja demokratije mimo nedemokratskog naroda) drastično zaoštrila, kako se to kasnije i dogodilo u Nemačkoj Demokratskoj Republici?
      
       ORDENJE S KUKASTIM KRSTOVIMA: Januara 1952. jedna izjava tadašnjeg saveznog ministra za saobraćaj Hans-Kristofa Zeboma data na kongresu Nemačke stranke izazvala je žučnu raspravu u Bundestagu. Aludirajući na nekadašnje vojnike koji i u novoj republici javno nose ordenje s kukastim krstovima, Zebom je primetio:
       Sa strahopoštovanjem se klanjamo svakom simbolu našeg naroda - kažem izričito, svakom! - pod kojim su Nemci žrtvovali život za otadžbinu. I mišljenja smo da sva odlikovanja koja čovek stekne ličnim zalaganjem i ličnom hrabrošću, krvlju i zalaganjem čitavog čoveka u sebi, da su takva odlikovanja njegov lični posed i da niko nema prava da takva odlikovanja tumači ovako ili onako.
       Reagujući na ovu Zebomovu izjavu na saveznom partijskom kongresu Nemačke stranke, poslanici SPD-a postavljaju zahtev da se održi pretres. Ova debata pretvara se potom u spor o primerenom ophođenju nove republike s njenom nacionalsocijalističkom predistorijom. Sa neuobičajenom sažetošću Hans-Joahim fon Merkac, Zebomov partijski kolega, formuliše konzervativnu logistiku ovakvog odnosa prema prošlosti. On tvrdi da stabilna i "dobra" država posle katastrofe može da se izgradi jedino ako u sebe odlučno integriše i "kompromitovane elemente". Merkac, dakle, uopšte i ne želi da prikrije masovno uključivanje nekadašnjih nacionalsocijalista u strukture nove države. On u čitavom ovom procesu vidi čak i izvesnu "etičnost". Svoj konzervativni stav Merkac ilustruje jednom indijskom poslovicom:
       Plemenit čovek neće ispljunuti šta je loše, ali neće dozvoliti ni da mu ono zatruje srce, već će ga svariti, znači, biće snažniji od onog što je loše. Mislim da mi Nemci imamo zadatak da svarimo što je loše, kako bismo bili snažniji, kako bismo izgradili nešto dobro i konstruktivno novo...
      
       KAD AMERIKANCI KAŽU: Pet godina kasnije, u leto 1957. u parlamentu se rasplamsava slična diskusija o tome da li je legitimno da nemački vojnici nose odlikovanja koja su stekli u ratu. I ovo je bila debata o pitanju koliko su simboli nove Nemačke legitimni ako nose ovakvo istorijsko breme. Povod je bila nova verzija Zakona o odlikovanjima. Savetovanju u parlamentu prethodio je rad komisije koju je sazvao savezni predsednik i kojoj su pripadali i predstavnici različitih veteranskih udruženja. U suštini, sve se vrtelo oko toga da i "odlikovanja za hrabrost" stečena u ratu smeju u starom vidu da se nose i u novoj republici. Prvobitni spor, zbog kog je rasprava u parlamentu i dobila na oštrini, vodio se oko pitanja da li se kukasti krstovi, koji postoje na nekom ordenju, smeju pokazivati u javnosti. Predstavnici određenih veteranskih udruženja u pomenutom odboru izričito su se zalagali za to. Posle protesta nekih američkih političara, koji je nemački otpravnik poslova u Vašingtonu preneo članovima komisije, odmah se odustalo od ovog pledoajea za kukasti krst. Konsultacije u parlamentu nisu ni održane. Predmet skupštinske rasprave bila je samo crno-belo-crvena traka koja je držala gotovo svo ordenje. Ovu specifičnu predistoriju debate o ordenju ministar unutrašnjih poslova Šreder (CDU) prećutkuje u uvodu u raspravu. Po njegovim rečima, čovek bi mogao da pomisli da snage koje su se zalagale za kukasti krst uopšte nisu ni postojale:
       Jer postoji tačka koja je za sve nas nesporna u vezi s kojom se velika većina našeg naroda nalazi na našoj strani, a to je zahtev da kukasti krst nestane s odlikovanja... Ali šta bi trebalo da nas nagna da mimo preporuka komisije, da mimo propisanog načina dodeljivanja, uklonimo malu crno-belo-crvenu traku?
       Šrederov pokušaj da rehabilituje crno, belo i crveno, boje Carstva ali ujedno i antirepublikanskih snaga iz vremena Vajmarske republike, uklapa se u program balansiranja između kontinuiteta i diskontinuiteta kojim je konzervativni deo parlamenta želeo da izrazi osnovni legitimacijski konsenzus SR Nemačke. Da bi mogle da posvedoče o raskidu s nacionalsocijalizmom, ove antirepublikanske boje moraju da se protumače kao antinacističke: one odjednom postaju simbol konzervativnog protesta protiv nacionalsocijalizma.
       Replicirajući jednom poslaniku iz Socijaldemokratske stranke, koji je podsetio na to da su desničarski batinaši u Vajmarskoj republici stupali pod crno-belo-crvenim zastavama, Šreder kaže:
       Ne radi se ovde o legalizovanju nečeg što su radile bande antirepublikanskih batinaša, nego se radi o tome kako milioni pristojnih, regularnih vojnika iz poslednjeg rata mogu da nose svoja odlikovanja za hrabrost.
      
       UNUTARNEMAČKA INTEGRACIJA: Dok neki levičari tvrde da nova republika može da stekne demokratsku legitimnost samo u meri u kojoj uspe da raskine s tradicijom nacionalsocijalizma, konzervativci iz CDU-a i DP-a istrajavaju na fantomu nacionalnog identiteta, pošto smatraju da nacionalsocijalizam njega nije oštetio, i samo od tog nacionalnog identiteta očekuju konsolidaciju političke kulture SR Nemačke. Ova konzervativna strategija podrazumeva krajnje uzdržano razračunavanje s totalitarnom prošlošću. Malobrojne vodeće ličnosti Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije (NSDAP) treba, doduše, pozvati na odgovornost, ali one duboke tradicije koje čine osnov nemačkog identiteta treba izuzeti iz odgovornosti za genocid.
       Portparol SPD-a Hajnc Mencel kao razlog za labilnost zapadnonemačke demokratije, koju niko i ne osporava, navodi to što se javnost nije dovoljno jasno suočila s nacionalsocijalizmom:
       Mi se nikako ne slažemo s mišljenjem da u Nemačkoj preti novi Hitler. Ali to nas kao ljude odgovorne za politički razvoj ovog naroda ne sprečava da s ogorčenjem i razočaranjem konstatujemo da unutrašnjepolitički događaji tokom poslednjih godina Nemačku nikako nisu približili demokratiji... Ovakav razvoj događaja ne čudi ako čak i vodeći državnici šalju pozdravne telegrame i reči poštovanja na crno-belo-crvene manifetacije. Kako je to moguće, kako vlada može da toleriše da predstavnik stranke na vlasti ode na takvu manifestaciju i izjavi da uopšte nije važno to što smo izgubili Drugi svetski rat, već da je važno to što smo se u njemu dobro borili? To nije ništa drugo nego pokušaj da se Hitlerova ratna zlodela naknadno i sasvim otvoreno legitimišu.
       Mencel političku klasu SR Nemačke optužuje da se nedovoljno distancirala od nacionalsocijalizma, i dodaje tome i opomenu:
       Upravo parlament ima obavezu da jasno ukaže na ovu otvorenu ranu, kako bi ponovo uspostavio red koji izgleda poljuljan.
       Poslanik CDU-a Kurt Georg Kizinger u vezi s ovim pitanjem zastupa sasvim suprotno mišljenje. Kad poslanik Mencel opominje parlament da "jasno ukaže na ovu otvorenu ranu", Kizinger mu dovikuje da parlament "ima i obavezu da leči rane!" Javivši se da učestvuje u raspravi, Kizinger objašnjava šta pod tim podrazumeva:
       No, važan zadatak ovog parlamenta jeste i da pomogne da se ove rane zaleče i da ne dira svakom prilikom u njih dok su još sveže. U poslednjih nekoliko godina mnogo smo govorili o integraciji u Evropu, i ona je zaista neophodna ako želimo da izvučemo živu glavu. Ali postoji i nešto što se zove unutarnemačka integracija. Ne služimo Evropi i ne služimo ovom narodu ako ne učinimo sve što je u našoj moći da ubrzamo taj proces integracije i da od ovog još uvek podeljenog nesigurnog i konfuznog naroda, naroda koji još uvek krvari, konačno opet učinimo zdrav narod..
      
       (Nastaviće se)
      
      

Već čitavu deceniju nad Srbijom i Srbima stoji pretnja zvana - denacifikacija. Tako se sugeriše poređenje Miloševićeve Srbije i Hitlerove Nemačke, ali i "put očišćenja greha": da bi današnjim Srbima valjalo da postupe isto kao i Nemci u Zapadnoj Nemačkoj posle Drugog svetskog rata.        Kad se pročita knjiga Helmuta Dubila "Niko nije oslobođen istorije - Nacionalsocijalistička vlast u debatama Bundestaga" (izdanje Samizdat B-92, 2002, Beograd, prevod Aleksandre Bajazetov-Vučen) onda se nametne logično pitanje: Da li oni koji prete Srbima denacifikacijom uopšte znaju suštinu i razmere onoga što se obeležava tim opasnim imenom?        NIN-ov feljton će u nekoliko nastavaka doneti najinteresantnije detalje iz ove značajne knjige i pokazati čitaocima pristupe Konrada Adenauera, Vilija Branta, Helmuta Šmita, Helmuta Kola.