Mada su u odbranu penzionisanog generala osumnjičenog za ratni zločin stale sve relevantne državne i političke institucije u Hrvatskoj, malo je nade da će nacionalna administracija izaći na kraj s pravnicima iz kancelarije Karle del Ponte

      Iza zatvorenih vrata jedne od "funkcionerskih vila" na zagrebačkom Tuškancu ovih se dana odlučuje sudbina vlade premijera Ivice Račana i aktuelne vlasti u Zagrebu. S jedne strane vrata nalazi se osamdesetdvogodišnji general koji preti samoubistvom, a s druge optužnica Haškog tribunala koja tvrdi da ljudski životi ovde, ionako, ne znače mnogo. Za Ivicu Račana epilog je u oba slučaja izuzetno neprijatan. Njegova politička karijera neočekivano se spojila sa sudbinom nekadašnjeg glavnokomandujućeg Hrvatske vojske, Jankom Bobetkom. General koji tvrdi da je najstariji živi antifašista Evrope, u Hagu se odjednom pretvorio u krajnje odioznu političku i ratnu figuru novije Hrvatske. Međunarodno tužilaštvo tvrdi da, po principu "zapovjedne odgovornosti", na njegovoj savesti leži više od stotinu civila srpske nacionalnosti ubijenih u operaciji "Medački džep" koju je domaća vojska započela u septembru 1993. godine. Navikla na uobičajene hrvatske floskule da se i ovde radilo o profesionalnom vojniku koji je u ratnim okolnostima komandovao profesionalnom vojskom, kancelarija Karle del Ponte osumnjičila je Bobetka i za "ličnu odgovornost" zbog pogibije i progona civila iz "Medačkog džepa na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi". Bobetku se, nadalje, pripisuje odgovornost za uništavanje i paljenje više od stotinu srpskih kuća tog kraja i to kad je vojna operacija već bila privedena kraju. Ovako neuvijeno optuživanje čoveka koji je, tvrde domaći političari, zemlju oslobodio od agresora i njegove tiranije, Hrvatsku je ponovo suočilo sa starim, krajnje neprijatnim dilemama.
      
       "Posthumni talac"
       Da li je general Bobetko kriv koliko i drugi hrvatski generali iz kasnijih operacija "Bljesak" i "Oluja", poput Mirka Norca ili Ante Gotovine ili Rahima Ademija ili Petra Stipetića? Ili čak i malo više od njih? Vidi li Hag u njemu možda priliku da u međunarodni sud dovede nekog, po uticaju u lokalnoj sredini, barem približno u rangu bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića? Da li bi se Janko Bobetko našao u istom društvu s Miloševićem da bivši predsednik Hrvatske Franjo Tuđman nije umro, ili on sada zaključan sedi u vili na Tuškancu kao njegov "posthumni talac"? I, konačno, kuda zapravo vode sve te brutalno precizne optužnice iz kancelarije Karle del Ponte? Čuvenom "izjednačavanju žrtve i agresora" ili izazivanju razdora u jedinstvenom nacionalnom biću Hrvata iskreno užasnutih mogućnošću koja se konstantno sugeriše - da je današnja Republika Hrvatska, kao rezultat rata za odvajanje od bivše Jugoslavije, delom i rezultat zločina koji su u njemu činjeni?
       Preciznog i nedvosmislenog odgovora nema. Nacija je ostavljena da se sama bori sa traumatičnim sećanjem na prethodni rat i činjenicom da su i heroji u njemu radili stvari kojih bi se u mirnodopsko vreme postideo i prosečan građanin. Nešto od toga može da se pronađe i u izjavama samog generala Janka Bobetka koji je na sednici nekadašnjeg Vijeća za nacionalnu sigurnost (VONS), nedugo posle operacije "Medački džep" rekao pokojnom predsedniku Tuđmanu: "Mi smo predali 52, kako nam je rečeno, upotrebljiva srpska tela, a ostalo je uklonjeno. Ima nekih 50-60 u šumi, jer ih je odatle teško sakupiti. Možda se dogodilo da je UNPROFOR ušao malo prebrzo. Međutim, to je bilo očišćeno, apsolutno. Oni tamo nisu mogli ništa naći, bar ja tako mislim." General koji danas tvrdi da živ neće izaći iz vile na Tuškancu, a još manje dobrovoljno otići u Hag, ovome nema šta da doda. Ne seća se, kaže, baš svega, ali deo toga sigurno je verodostojan. Koji deo, nije precizirano, baš kao što, posmatrano ovom upravo nekrofilnom logikom, nije precizirana razlika između "upotrebljivih i neupotrebljivih srpskih tela" po ličkim šumama.
       Pa ipak, general Bobetko danas je čovek kojim se napadno i prkosno ponosi čitava Hrvatska. Barem deklarativno i barem za jednokratnu političku upotrebu. Svoj politički i životni testament već je sastavio, a s namerom da živ ne ode u Hag upoznao je i najužu porodicu. Posle toga, kako je kratko objavio u javnosti, spava veoma mirno. Po dva sata svaki dan posle ručka, a uveče redovno utone u san pre ponoći. Noćne more nema i sanja veoma lepe snove. Ponekad u njima sretne čak i pokojnog Franju Tuđmana i ti su susreti prijateljski, mada se na javi nisu baš najsrdačnije rastali. Delom i zato što je Tuđman smenio Bobetka odmah posle operacije "Medački džep", pa su "Bljesak" i "Oluju" dve godine kasnije vodili drugi generali, a delom i zato što pokojni predsednik Hrvatske nije bio sklon olakom ostavljanju "upotrebljivih" ili "poluupotrebljivih" dokaza o tamnim stranama hrvatsko-srpskog rata. Janko Bobetko kasnije je, neki tvrde iz revolta, napisao zbirku svojih ratnih memoara koja ga je, u međunarodnim okvirima, i označila kao vrlo poželjnog kandidata za Hag.
      
       Jedinstvo na licitaciji
       O tome se govorilo još pre godinu dana, a Bobetkovo ime pominjalo se zajedno sa imenima generala Ivana Čermaka, nekadašnjeg "ratnog guvernera" Knina, kao i sa teško osumnjičenim Mirkom Norcem kome sudi domaći sud u Rijeci i odbeglim Antom Gotovinom. Kuloari vlasti i pojedinih stranaka tada su nagađali da je Čermak izuzet pošto je tajno svedočio protiv Norca i Gotovine, Norac je prepušten domaćem pravosuđu u zamenu za neke "kasnije koncesije", Gotovina je nestao uz prikrivenu asistenciju domaće vlasti, a Bobetkov slučaj do daljnjeg je stavljen ad acta zbog njegovog lošeg zdravlja i poodmaklih godina.
       Nepunu godinu kasnije, bolesni general postao je prkosni jurišnik, pa je u kratkom vremenu učinio ono o čemu ovdašnji sindikalci, prosvetari, penzioneri, studenti i ostatak mase osiromašenih građana Hrvatske može samo da sanja. U samo dvadeset i četiri časa na njegovu stranu stao je svako ko se ovde smatra politički zrelom i nacionalno svesnom ličnošću. U odbranu penzionisanog generala ustali su svi. Od premijera Ivice Račana koji je optužnicu Karle del Ponte ljutito vratio nazad u Hag, preko svih političkih stranaka u Hrvatskoj, do zagrebačkog nadbiskupa dr Josipa Bozanića. I dnevna politika i nacionalna crkva smatraju da je Janko Bobetko čovek kojim nacija mora da se ponosi, a ne politički kapital za licitaciju pred međunarodnom zajednicom.
       Stvari, međutim, imaju već poslovično suprotno naličje koje veoma cinično pokazuje da je reč o licitaciji dostojnoj seoskog vašara. Premijer Hrvatske ovde je suočen sa najvećom krizom vlade i svoje političke moći od izbora 2000. godine. Desno orijentisani deo biračkog tela sve je glasniji, a stranke ove provenijencije navodno vode u svim istraživanjima javnog mnjenja u Hrvatskoj. Veterani proteklog rata praktično vedre i oblače pod prozorima Ivice Račana, a neraspoređeni policajci i vojnici svakodnevna su pojava pred vratima njegove kancelarije na Markovom trgu u Zagrebu. Ministar policije Šime Lučin u trenutku iskrenosti veoma je slikovito upozorio vladu da se njihova paljba jajima i paradajzom u trenutku može preobraziti u pucnjavu iz daleko ubojitijeg oružja. Upravo zato, aktuelna vlast ljuta je i na Haški tribunal i na ostale međunarodne institucije. Vojna akcija u okolini Medaka u Lici bila je legitimna i to je, tvrde vladini ministri, poslednja reč sa Markovog trga u Zagrebu. Tužilaštvo u Hagu odmah je poslalo i svoju poslednju reč - Janko Bobetko mora u Hag, a na nadležnim organima u Hrvatskoj je da smisle kako će to da se dogodi. Što pre, to bolje.
       Ostareli general već je poručio da mu na vrata vile u Tuškancu ne šalju "dečke" kojima je komandovao i koji su ratovali zajedno s njim. Ko će, dakle, zakucati na vrata pred kojima su danima dežurali svi mogući domaći i strani novinari akreditovani u Zagrebu? U jednom od posetilaca prepoznali su i Ivana Bobetka, generalovog sina i nekadašnjeg zastupnika u Hrvatskom državnom saboru koji je 1991, sa svog zastupničkog mesta "aktovkom" gađao zastupnika srpske nacionalnosti koji je toga trenutka bio za govornicom. Njegov potez naišao je na opšte odobravanje, ali je mlađi Bobetko ipak uskoro nestao sa političke scene ratne i poratne Hrvatske.
      
       Antiameričko raspoloženje
       Dok premijer Račan potajno sanja da će se tako rešiti i pitanje generala, "slučaj Bobetko" sve dramatičnije se pretvara u novi Rubikon koji treba da pređe ovdašnja vlast. Sudeći prema usiljenoj hrabrosti koju su i premijer i potpredsednik vlade dr Goran Granić pokazali prema optužnici Karle del Ponte, reč je o političkom manevru u koji domaća desnica, s pravom, sumnja. Četiri miliona stanovnika Hrvatske ipak se veoma ražestilo nad činjenicom da Hag Hrvatskoj preti i protivmerama. Jedna od njih su i toliko pominjane sankcije koje su prošle sve tzv. šugave zemlje s kojima civilizovani svet ne želi da ima posla - od Avganistana, preko Iraka, do Jugoslavije. Vlada premijera Ivice Račana u ovom trenutku dohvatila se poslednje slamke spasa - antiameričkog raspoloženja. U Hag tvrde, treba dovesti i Bila Klintona i Džordža Buša zbog sumnjivog zavođenja reda na Bliskom istoku. Pominjanje američke intervencije u Jugoslaviji u ovom je kontekstu brižljivo izbegavano... Ako Ujedinjene nacije zaista odluče da Hrvatsku, zbog odbijanja saradnje s Haškim tribunalom, kazne sankcijama, sudeći prema anketama punim političkog i nacionalnog adrenalina, na to je spremno dve trećine građana. Polovina stanovnika domaće metropole čak smatra da general Janko Bobetko koji se odavno odrekao svojih partizanskih obeležja treba da postane i počasni građanin Zagreba. Premijer Ivica Račan nije učestvovao u anketama ove vrste. Treba mu, kaže, najmanje pet dana da shvati šta to Hag opet hoće od njegove vlade i o čemu se to dogovaraju desničari pod njegovim prozorima.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ