Naslov: "Demon teorije"
Autor: Antoan Kompanjon
Izdavač: "Svetovi", Novi Sad, 2002.

      Nenad Daković
       "Demon" o kome govori Kompanjon nije toliko zlo ili natprirodno biće, već zao udes ili slučaj. Tako se u ovom ogledu o teoriji ne govori kao o onom natprirodnom, ili demonskom nego se ispituje, ili ima u vidu, njena savremena zla sudbina ili slučaj. Demonsko bi, u tom smislu, bilo "biće" koje zapravo nije ni došlo do neke svoje prirode, ili "bića". Upravo ga njegov zao udes onemogućuje u tome. Zato se ovde ne govori o ontologiji ili nauci, koliko o otologiji (termin koji je povodom Hajdegera uveo Derida), odnosno, osobenoj trascendentalnoj nestabilnosti koja nas uvek vraća u izvornu neodlučivost u pogledu teorije.
       Vrlo je savremeno govoriti o sablastima, kao bićima čiji je zao udes u tome što ne mogu biti odlučena, ili dovršena. Ona, pri tome, ne moraju biti zla, ali je njihov zao udes u ovoj nedovršenosti. Da bi to ilustrovao, Kompanjon uzima za primer tzv. naučnu fikciju, kao književni žanr. Ni nauka, ni fikcija; mi u ovom žanru ipak više volimo fikciju.
       Da li je to "zao udes" nauke, ili književnosti - nije moguće odgovoriti sa sigurnošću. Zato se Kompanjonovo stanovište, po mom mišljenju, pre može odrediti kao svojevrsni fideizam. Fideizam teorije. Između književnosti i teorije, kao i između religije i filozofije nema čistog izbora ili rešenja. Mislim da se između mnogih Kompanjon, na kraju, opredelio za Barta, koji je vlastiti fideizam nazvao "bitmologijom". Smatram da ova sintagma nema precizno značenje. To stalno prelaženje iz "za" u "protiv", to neprestano smenjivanje dokse i paradoksa, Bart je nazvao bitmologijom, i posle Vikoa - veli Kompanjon - "upoređivao je sa spiralom, a ne sa krugom, tako da 'zadnja misao' može da podseća na ustaljeno a pogrešno mišljenje, a da više ne bude isto mišljenje od trenutka kada se našlo u teoriji: ono je, dakle, mišljenje na drugom stepenu".
       Iako pristaje na to da se stvarnost u književnosti ne može u potpunosti pretočiti u teoriju, jer se, kako je to napisao Gatalica u romanu "Epikurova smrt", umire i u romanu i u stvarnosti - Kompanjon se ne odriče teorije. Teorijski napor nije nimalo zanemarljiv, veli on, ukoliko ostane u sferama pretpostavki, "ali su izvesnosti teorije manihejske koliko i izvesnosti kojih se trebalo rešiti". "Suvoparnosti primenjenog strukturalizma, hladnoći scijentističke semilogije, dosadi koja izvire iz naratoloških taksinomija, Bart je veoma rano suprotstavio 'zadovoljstvo strukturalističke aktivnosti' i 'radost semiološke avanture'. Poput njega, veli on, i ja pretpostavljam teorijsku avanturu teoriji kao skolastici: sam lov, poput Montenja, ulovu. Samim tim, ova knjiga ni u kom smislu ne dovodi do teorijske deziluzije, već do teorijske sumnje, do kritičke budnosti, što nije ista stvar. Jedina dosledna teorija je teorija koja pristaje da samu sebe preispituje, da u pitanje dovede upravo ono što ona zastupa."
       U savremenim osporavanjima teorije, Kompanjon je na strani onih koji ne odustaju. Jer, sablasti nisu čista iluzija, u fideizmu nema zlatne sredine. Ono što preostaje je zbunjenost, ili poriv za teoriju.