Američki hegemonizam pokušava da izbriše sve one razlike koje nas čine zanimljivima i važnima. Ta teroristička atmosfera koja ne pogađa samo nas već i sve druge, plete mrežu oko svih i svako pokušava da se na svoj način iskoprca iz nje

      Linija Vladimira Veličkovića, možda najžešća koju je povukla naša ruka, i danas predstavlja jednu od dragocenosti svetske likovne kulture. Toj činjenici više ne trebaju zastupnici.
       Citat s početka ovog teksta pripada pesniku Matiji Bećkoviću. Posle 16 godina Vladimir Veličković od 25. septembra ponovo izlaže u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti čiji je u trenutku primanja bio najmlađi član. Istovremeno, Veličković ima još tri izložbe - u Francuskom kulturnom centru, u Galeriji ULUS-a i u Galeriji Haos. U ovoj poslednjoj izlaže crteže iz sedamdesetih, a sve ostalo su radovi nastali između 1990. i 2002.
       Kada je prvi put izlagao, imao je 16 godina i živeo je u Beogradu gde je i rođen. Danas u šezdeset sedmoj broj njegovih izložbi veći je od šest stotina. U njegovom pariskom ateljeu (beogradskog i nema) u bivšoj fabričkoj hali u ulici Vladimira Iliča Lenjina, postoji sređena dokumentacija o njegovih pet decenija slikarstva. To je zasluga Vladine majke, gospođe Lenke Veličković. Za ovu damu koja, među poslednjima, čuva uspomenu na Beograd kojeg više nema, Vlada će reći da ga je od početka "podržavala i činila sve što je bilo u njenoj moći da se moja naklonost prema slikarstvu još više razvije. Sudeći po svemu što je usledilo - uspela je".
      
       Prošle godine provela sam neko vreme u Veličkovićevom ateljeu u Parizu i neke od slika koje su tada rađene sada mi pokazuje gotove u Galeriji SANU, dva dana uoči otvaranja. Ta velika platna površine 2,5x5 do 2,5x6,5 metara koliki je ikonostas na kojem je 56 glava, bez sumnje predstavljaju izazov, ali i problem da se savlada ta površina?
       - To je uvek ratno stanje između mene i te površine koju treba savladati. Treba tu čistinu razoriti, napuniti, dati joj neki smisao. Moglo bi se reći, dosta stresna situacija. Često kružim oko tog platna kao oko nekog plena, čekam trenutak kada ću da ga zgrabim. Ima slika koje izađu odmah, ima onih koje se vuku mesecima.
      
       Kad čovek pogleda ova ogromna platna, neminovno je da se zapita ko to kupuje?
       - Tim se problemom nisam bavio i od samih početaka sam voleo veliki format. Činjenica je da se te slike ređe kupuju, ali zadovoljstvo je ogromno kada na ovakvom prostoru kao što je Galerija SANU vidite koliki prostor zauzima vaša slika. Paralelno, naravno, radim i slike normalnijeg formata koje imaju više mogućnosti da se nađu na nečijem zidu.
       Međutim, nekoliko slika ogromnog formata iz ovog ciklusa završilo je u nekoliko institucija, što je meni veće zadovoljstvo, jer su na tim mestima slike ponuđene veoma širokoj publici.
      
       Neke od ovih velikih slika izlagali ste 1999. u Parizu, u Galeriji Coprim, u Mareu, jednom od najstarijih pariskih kvartova, pod naslovom Rane, a u podnaslovu je pisalo: Mojoj zemlji koje više nema. Kao da vas nikako ne napušta uspomena na nekadašnju Jugoslaviju?
       - Te zemlje "koje više nema", sve više nema, a sve više je prisutna u meni. Što vreme više prolazi, ja se sve više osećam oštećenim za odsustvo te zemlje koja je tolike decenije bila moja zemlja. Rekao sam vam nedavno kada smo razgovarali u mom ateljeu u Parizu da sam nepopravljivi jugonostalgičar. Ta Jugoslavija, moja zemlja, nazovimo je Titovom Jugoslavijom, ta i takva Jugoslavija, mnogo mi nedostaje. Ovo cepkanje je spas za mediokritete svih profila, bez konkurencije - šanse su veće. Ali, nažalost, šta je - tu je. Čini mi se da povratka na staro neće biti, ili ga bar ja neću dočekati.
      
       Doslednost je ključ uspeha - govorili ste tokom svoje karijere. Čemu ste danas dosledni ako govorimo o platnima, skicama, crtežima, kolažima i svemu onome što ste upravo izložili pred beogradskom publikom.
       - Sve to što radim je kretanje u kontinuitetu sa određenim promenama koje su se dogodile unutar tog kontinuiteta. Elementi mog slikarstva su davno postavljeni a usputni su bili modifikacije, obogaćenja, svođenja na bitno. Te promene su vidljive na ovoj izložbi u odnosu na onu iz 1986, najpre kada je reč o koloritu. On je ovde otišao u jednu dimnonagorelu zemljanu gamu sa akcentom na crvenoj boji koja je ovde vatra. Ta gama je vrlo skučena, a ja i inače nisam kolorist, jer mene boja, sem u jednom kratkom periodu, nije zanimala. Tako je ona sivocrna gama koja je kod mene bila stalno prisutna početkom devedesetih, prešla u ovaj novi registar koji mi pomaže da ove nove sadržaje tretiram na drugačiji način.
       Promenio sam i podlogu. Više nije belo platno, već njegova druga strana. Samim tim boja tog platna na kome slikam, neka vrsta okera, zemljanog porekla, diktirala mi je novi pristup.
       Dogodila se još jedna promena: počeo sam da, umesto četke, često koristim i sopstvene prste kao alat. Ti, da kažem brzopleto histerični gestovi ruke, stvorili su izvesnu novu dinamiku slike, doneli mnogo toga nepredviđenog.
       Sve ovo je uticalo da sam došao do jednostavnijeg načina likovnog govora: direktnijeg, jasnijeg i, verujem, efikasnijeg.
      
       Kako biste danas odgovorili na tvrdnju slikara Stojana Ćelića koju je napisao povodom knjige Slobodana Lazarevića "Strma ravan horizonta": "Veličković je podjednako opterećen Istokom i Zapadom, a uspeo je da pod tim opterećenjem pronađe svoj put i da to dvojstvo u tradiciji učini jedinstvenim u svojim porukama."
       - Ono što je bitno u ovom našem poslu, a suprotno je ovom globalizacijskom sistemu koji počinje bespoštedno da se nameće, jeste pripadnost jednom tlu, jednoj kulturi, jednoj tradiciji i mogućnost da se iz nje izvuče svoje viđenje sveta i života. Oni koji su ostali vezani za tlo i nastavili ono što su počeli ovde - na ovaj ili na onaj način su se održali. Teško mi je da kažem da li je boravak u tom drugom, zapadnom svetu, nešto promenio u mom slikarstvu, da li bi ono bilo isto da sam ostao ovde. Živim na raskrsnici: da budem ono što jesam i odakle sam, a da opet to što radim bude viđeno na određen način u svetu u kojem živim. Upornost i odnos prema sadržaju koji nije nimalo prijatan ni dekorativan u jednom društvu kao što je francusko - vremenom su bivali prihvaćeni sa sve manje otpora, jer se osetilo da u tom mom insistiranju i u toj mojoj upornosti da govorim svojim jezikom na način koji sam ja izabrao - nema mogućnosti da se bilo šta promeni.
       To trajanje s tim mojim idejama, mojim stavom i estetikom, mojom filozofijom i ljudski veoma kompleksnim konotacijama koje ulaze u gradnju jednog sveta - sve to na kraju razoruža ljude koji su bili protiv. Naravno, ima onih koji me ne vole i ja to volim. Ne volim međurešenja i zadovoljan sam što je sa mojim slikarstvom uvek bilo ili vruće ili hladno. Nikad mlako.
       I, što je najvažnije u ovom poslu, ja trajem. Trajem i borim se. Svaki dan donosi nove probleme ali i nova rešenja tih problema. Ja sam prihvatio tu borbu.
      
       Kakvo je vaše iskustvo sa onim što se zove "američki diktat" u oblasti likovne umetnosti?
       - Moje iskustvo sa tim što vi nazivate američkim diktatom, praktično je nepostojeće. To mi je jasno: ovo što ja radim sadržajno i tematski suviše je teško za takvu publiku i ona to ne može da prihvati!
      
       Suviše ste teški za Ameriku?
       - Da, suviše sam težak za Amerikance, ali znam da sam težak i za neke druge. Ali, tim povodom sam davno postavio pitanje: zašto bi slikarstvo u principu trebalo da bude nešto samo dekorativno, samo prijatno i samo veselo. Zašto se to ne traži od literature, od pozorišta, od filma, od muzike?
       Američki diktat je za mene kao neka laka muzika. To je kao divertisman, lake varijacije na teme koje, naravno, daju i velike rezultate što niko ne može da ospori. Oni su mnogo toga pokrenuli, naročito posle Drugog svetskog rata, pošto su na izvestan način ispumpali iz Evrope sve što je mogla da im dâ, pa su istog trenutka kad su stali na svoje noge, toj Evropi zatvorili sva vrata. Evropsko slikarstvo u Americi ima mnogo poteškoća da se probije i nametne iako je izuzetno kvalitetno. Ima pojedinaca koji u tome uspevaju, ali u odnosu na sve ono što se događa u Evropi, to je zanemarljiva brojka.
       Taj američki hegemonizam i težnja da pokriju sve i da svi budu nekako na istom nivou, pokušava da izbriše sve one razlike koje nas čine zanimljivima i važnima. Ta teroristička atmosfera koja ne pogađa samo nas već i sve druge, plete mrežu oko svih i svako pokušava na svoj način da se iskoprca iz nje. A ja tvrdim da je svet i lepši i bolji i sadržajniji kada svako od nas u njega unese nešto svoje.
      
       Znači li to da niste hteli da se potrudite i zadovoljite zahteve američkih galerista?
       - Nikada. Ne bih sam sa sobom mogao da izdržim tu vrstu kompromisa. Ne bih mogao da se pogledam u ogledalu. To bi bio jedan moralno, etičko, intelektualno katastrofalan poraz za mene. Ne vidim se u situaciji da napravim bilo kakav ustupak, bilo koje vrste, bilo kome. Čovek dođe u neko životno doba kada može da se odbrani od pritisaka bilo koje vrste.
      
       Iduće godine, u februaru, izlažete u Galeriji "Malboro" u Londonu. Direktor ove galerije je držao pod svoje jednog Bejkona, a upravo je došao u Beograd na vašu izložbu?
       - U likovnom svetu se dobro zna šta znači izlagati u ovoj galeriji. Ja o tome neću da govorim. Ta izložba je novi okršaj u koji treba da uđem. A to što je direktor Galerije "Malboro" došao u Beograd, dobar je znak profesionalnosti dotične institucije koja nije samo u Londonu već se kao neka vrsta oktopoda prostire po celom svetu. Za mene je to dobra solucija što unutar takvog organizma mogu da dotaknem neke teritorije koje mi baš nisu bile u planu i kojima ja nisam bio u planu.
       Za ovu izložbu vezana je jedna priča stara 32 godine. Tada sam se upoznao sa direktorom Galerije "Malboro" na Venecijanskom bijenalu gde sam ja te 1972. predstavljao našu tadašnju dragu zemlju. Tu je, manje-više, bio sklopljen dogovor o našoj saradnji. I svih ovih 30 godina, ništa se nije desilo. Nisam se uopšte trudio da saznam razloge zašto se nije ostvario taj naš čvrsti, doduše usmeni dogovor, koji me je u tom trenutku, i te kako, podigao na noge. Tako se ondašnja lepa venecijanska priča realizuje tek danas.
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      

A političari se svađaju Ne mogu da govorim o političkim prilikama u Jugoslaviji kada ne živim ovde. Mogu samo da govorim o onome što bih voleo i što bih želeo. A voleo bih da ova naša zemlja kakva je danas pokuša da se uputi pametno i konstruktivno ka stvaranju ozbiljnih baza, kako političkih tako i ekonomskih da bi ulila poverenje, ostvarila saradnju sa svetom koji je naprasno postao (pošto je pojeo što se ne jede!) zainteresovan za reforme (i neophodne zakone) koje će mu garantovati uspešnu saradnju i investicije koje nama tako pogubno nedostaju u ovom trenutku.        Mi smo užasno sposobni, maštoviti, talentovani (možda i radni) više nego drugi. Latimo se posla. Trenutak je! Ne dopustiti da još jedna generacija ode, dati joj šansu, okanimo se svađa i razmirica, glupih i neproduktivnih rivaliteta, neka lične ambicije postanu zajedničke ambicije u interesu svih nas. U interesu generacija koje dolaze.        Bude li i dalje ovoliko međusobnih konflikata, a nažalost deluje mi kao da ih je sve više, mi ćemo biti sve udaljeniji od sveta od koga, hteli mi to ili ne, i te kako zavisimo. Već ovo što se dogodilo u poslednje dve godine nije išlo ritmom i tempom kojim je, po mom laičkom mišljenju, moglo da ide.