Svaka treća devojčica i svaki sedmi dečak prežive određeni vid seksualnog zlostavljanja do osamnaeste godine

      Roditelji su doveli dvanaestogodišnju devojčicu sa obilnim krvarenjem u kragujevačku bolnicu i dok je ona bila na lečenju, stigao je i devetogodišnji sin sa krvarenjem iz anusa. Tek tada su lekari shvatili da se radi o silovanju koje je izvršio otac. Iako je bila svedok svega, majka je odbijala da zaštiti decu.
       Ovakav primer se, ipak, ne može smatrati uobičajenim, bar u jednom segmentu: veoma retko nasilnik zlostavlja svu svoju decu, obično se opredeljuje za jedno. Međutim, statistika se menja: sada na 10 slučajeva pojavljuje se jedan u kojem je počinilac zlostavljao dvoje i više dece. U drugom segmentu primer je, nažalost, veoma uobičajen - majka koja ćuti.
       Profesor Aneta Lakić, psihijatar na Klinici za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu u Beogradu iznosi primer iz prakse: otac je radio bludne radnje nad ćerkama, ćerke su se poverile majci, a ona im nije poverovala. Kćerke su se za pomoć obratile majci svoje prijateljice i tako su stigle na Kliniku. "Mi smo onda pozvali majku, ispričali joj sve, a ona je odgovorila: Dobro, ali on će se ionako vratiti na gradilište na kome je i do sad bio. Ništa im neće biti."
       Slučajevi incesta, prema rečima dr Lakić, stižu na Kliniku pod velom različitih psihopatoloških stanja, najčešće kao poremećaj ponašanja, glavobolje, somatske tegobe, a dijagnosticira se tek tokom psihoterapijskog rada. Direktno stižu obično u slučajevima razvoda braka, kada jedan od roditelja, najčešće majka, kao dokaz u sporu u vezi sa starateljstvom iznosi argument da je dete seksualno zlostavljano.
       "U tim situacijama smo veoma oprezni. Postoje slučajevi u kojima je bilo manipulacija, ali i kada se stvarno radi o incestu. Međutim, zašto je majka ćutala do tada. O tome govorimo kao o incestuoznoj porodici, odnosno o određenoj psihopatologiji. Obično majke štite oca u takvim porodicama i mnogo im je značajnija bračna od roditeljske veze", kaže dr Lakić.
      
       Tamne brojke
       U Pakistanu se na svakih 60 minuta dogodi silovanje, u Južnoafričkoj Republici je 40 odsto silovanih devojaka maloletno, a na Šri Lanki se smatra da je 12 odsto devojčica i 20 odsto dečaka zlostavljano u detinjstvu. Preko Interneta se lako dobijaju kasete pornografske sadržine, na kojima "glumci" imaju između dve i 17 godina. Na sajtovima se nalazi više od tri i po miliona fotografija obnažene dece i 50 000 pedofilskih stranica. Specijalnu ponudu predstavljaju "incest-kasete" čija je cena 250 evra.
       Gradaciju zlostavljanja dece teško je pretvoriti u brojke, jer se i društvo i pojedinci brane - zaverom ćutanja. Takvo stanje mora da se promeni, stav je UNICEF-a, a jedan od prioriteta ove organizacije koja zastupa dečija prava je da obezbede zaštitu dece do 2005. godine.
       "Nasilje u porodici, a naročito seksualno nasilje nad decom predstavlja najperfidnije kršenje osnovnih ljudskih prava. Žene i deca su često najugroženiji u svojim domovima, tamo gde bi trebalo da se osećaju najsigurnije", rekla je Meri Blek, menaxer programa "Zaštita dece", UNICEF-a.
       U pokušaju da se dođe do podatka koliko je incest rasprostranjen kod nas konstantno se pojavljuje "tamna brojka". Ona je "najtamnija" kada je u pitanju policija, iako se situacija nešto popravila od marta ove godine kada je u Krivični zakon ušlo novo krivično delo - nasilje u porodici.
       "Najčešće su u prijavama seksualnog zlostavljanja dece počinioci nepoznati, a daleko ređe kada je neko iz porodice ili okruženja. Prošle godine je nešto povećan broj prijavljenih poznatih počinioca. Kada završimo neki slučaj javljaju nam se osobe pune zahvalnosti, ali ne žele da se priključe gonjenju. Zbog toga govorimo o tamnoj brojci. Ovde se slabo prijavljuju takvi slučajevi, jer smo u balkanskoj zemlji, a izvršioci su retko adekvatno kažnjeni", kaže šef Odseka seksualnih delikata beogradskog MUP-a Milena Živanović.
       Koliko kazne mogu da budu niske najbolje svedoči slučaj u kojem je otac toliko zlostavljao sina da mu je izbio oko, a za to je dobio kaznu od šest meseci zatvora. Ili drugi u kojem je otac pod obrazloženjem da je "hranilac porodice" prošao samo sa uslovnom kaznom iako je sinu naneo teške telesne povrede i prelome. Kada je u pitanju incest, onda je zločin još teže dokazati i u slučaju da nema fizičkih dokaza, sve se svodi na reč deteta. A dete tu "reč" mora da ponavlja nebrojano puta: prvo licu kojem će prijaviti zlostavljanje, onda policiji, pa istražnom sudiji, na kraju i tokom pretresa pred advokatom žrtve... Ako se tome doda činjenica da su deca ponekad stara samo dve godine, a najčešće između sedam i osam onda se može pretpostaviti koliko mogu da budu pouzdani svedoci.
       "Ono što se prijavi policiji samo je vrh ledenog brega, mi u praksi vidimo nešto drugo. Minimalan broj se prijavljuje policiji, jer je procedura takva da bi u nekom trenutku i odrastao čovek posustao, a ne dete", kaže psiholog Vesna Brzev-Đurišić.
       Na propagandnom materijalu Incest trauma centra piše da svaka treća devojčica i svaki sedmi dečak prožive određeni vid seksualnog zlostavljanja do osamnaeste godine. "To je podatak u svetu, a ne u Srbiji, a mi smo u tu procenu ušli posle skoro sedam godina rada i ono što se pokazalo jeste da podaci u Srbiji ne odstupaju od parametara u svetu. Nema razloga da se sumnja da je kod nas situacija drugačija", objašnjava aktivistkinja Centra i koordinator Mreže poverenja Dušica Popadić.
       Prema njihovim podacima za period između 2000. i 2001. godine od četiri zlostavljana deteta tri je bilo ženskog pola, a počinitelji su u 95,4 odsto slučajeva bili muškarci. Zlostavljanje dece se retko dešava samo jednom, već se najčešće ponavlja nekoliko meseci, ili nekoliko godina (čak u 75,86 odsto). Prosečan uzrast zlostavljanog deteta je devet godina i mesec dana. Istraživanje Centra za socijalni rad u Nišu objavilo je zastrašujući podatak da od zlostavljane dece koja dospeju na hospitalizaciju, 15 odsto stiže sa smrtnim povredama i da osim preloma imaju tragove gašenja cigareta po telu i genitalijama, perforaciju bešike i unutrašnja krvarenja.
      
       Specijalno dete
       Nažalost, veoma mali broj seksualno zlostavljane dece stigne do lekara u tom uzrastu, kada je potrebno uticati na porodicu i kazniti počinioca. Čak nije obavezno da se problemi jave u detinjstvu, mogu da nastupe i mnogo kasnije. Oni kao odrasle osobe dolaze kod psihijatra sa problemima seksualnog funkcionisanja, disocijativne reakcije, amnezije, umrtvljenosti i tek naknadno se ispostavlja da u osnovi tog poremećaja postoji seksualno zlostavljanje u detinjstvu.
       "Deca često nemaju osećaj da su zlostavljana. Ako se radi o nekoj bliskoj osobi tu su vrlo pomešana osećanja. Dete ne zna šta je dozvoljeno i šta nije dozvoljeno, a osoba koja ih zlostavlja koristi njihovu ljubav i vezanost. Ucenjuje ih uskraćivanjem ljubavi i sigurnosti i pričama - mama će me isterati. Na taj način žrtva postaje saučesnik i dete "specijalnog statusa", kaže dr Lakić.
       Zbog toga je retkost da dete prijavi šta mu se događa, a ako se ipak odluči čini to preko "osobe od poverenja". Savetovalištu za nasilje u porodici u Beogradu godišnje se javi oko 3 000 ljudi, a od toga najviše 40-50 dece koja unapred upozoravaju da se njihov poziv ne prijavi roditeljima. Majke veoma retko prijavljuju incest nad detetom sem u slučaju razvoda i to čine samo kada je otkriće nesumnjivo. Nasilje nad detetom obično prijavljuju članovi šire porodice. Najčešće - babe i dede.
       To dovodi do sledeće dileme - šta biva sa detetom u porodici gde je jedan roditelj nasilan, a drugi pasivan.
       "Dete ne sme da ostane da 'visi u vazduhu' i traži se podrška u široj porodici ili u onome što je zdravo kod nenasilnog roditelja", kaže dr Lakić.
      
       A počinioci?
       Prema mnogobrojnim studijama ima ih različitih profila: pedofila, ljudi normalnih seksualnih potencijala kojima se usled stresa ili radoznalosti dogodilo da pomere granice ili su pak "glava" u mnogobrojnim porodicama u kojima domaćin ima autoritaran stav. Često sa radi o ljudima koji nisu prisustvovali odrastanju svog deteta i koji su u susretu, recimo, sa devojčicom od 15 godina zaboravili da im je kći.
       Ono što ih vezuje je negiranje da su počinili zločin. Nalaze brojne izgovore u pokušaju da ubede prvenstveno sebe a onda druge da je takvo ponašanje prihvatljivo. Ipak, ne svi. Naš anonimni sagovornik kaže: "Mrzeo sam oca iz dubine duše, a kada sam odrastao postao sam isti kao i on."
      
       SANDRA PETRUŠIĆ
      
      

Mreža poverenja Platforma 17 vladinih i nevladinih organizacija pod nazivom "Mreža poverenja" protiv nasilja zasnovanog na rodnoj pripadnosti nastala je kroz seriju okruglih stolova u organizaciji Incest trauma centra. U oktobru 2001. godine beogradska kancelarija UNICEF-a podržala je Centar.        Nekoliko meseci posle osnivanja "Mreže poverenja" na zajedničkoj konferenciji za štampu UNICEF-a i Incest trauma centra, koordinator Dušica Popadić je rekla:        "Različita pitanja koja se tiču nasilja u porodici i seksualnog zlostavljanja dece sada su otvorena. Pomerila se granica između vladinog i nevladinog sektora, što je jedno od naših glavnih dostignuća.        Mreža već funkcioniše kao interventan tim. Ako razmišljate o detetu koje je zlostavljano, onda se razmišlja o svim segmentima podrške. Tu su policija, centar za socijalni rad, zdravstvo, nevladin sektor, mediji i školstvo. Mi smo pokušali da iz svakog sektora uzmemo ljude koji su najbolji u svom poslu."        Putem "Mreže" moguće je brže i bezbolnije pružanje informacija i podrške žrtvama zlostavljanja, a kampanja će se nastaviti različitim vidovima edukacije javnosti o ovom problemu, od uličnog deljenja reklamnog materijala, konferencija do video-spotova.        U ime UNICEF-a Meri Blek je najavila da će oni podržati saradnju sa vladinim i nevladinim organizacijama u Srbiji.