Šabački kriminalci razračunavaju se na ulicama ovog grada naočigled njegovih građana, dok nadležni tvrde da situacija ovde nije ništa drugačija nego bilo gde u Srbiji

      Ako je Surčin postao simbol novog srpskog biznisa, Šabac bi, tom logikom, trebalo da bude paradigma Srbije devedesetih a takva je, sa nekim izmenama, ostala i u novom veku. Hara gradom deset mafijaških grupa sa 52 člana uz još nekoliko "solista", pucaju oni gradskim ulicama i usred dana buše usput i kantu za đubre koju je žena nosila ka kontejneru, ali, uglas će u policiji, tužilaštvu i sudstvu (jer, slažu se samo u ovome), "ništa se mi ne razlikujemo od ostalih gradova po Srbiji". Možda je i tako, samo što je u Šapcu sve to malo transparentnije.
       Ovaj talas obračuna - za koji nemamo razloga da se ponadamo da će se sam od sebe zaustaviti - započeo je u sitnim jutarnjim satima 31. marta ove godine u diskoteci "Div", pijanom tučom dve grupe momaka i pucnjavom u kojoj su ranjena trojica, braća Nebojša i Dragan-Čkilja Suvajdžić i Uglješa Aranitović. Nebojša i Dragan prošli su s lakšim povredama (od metka), Uglješa je imao manje sreće - osim što je ranjen u pucanju, drškom od pištolja razbijen mu je u parčiće deo lobanje, pa on sada na tom mestu ima plastičnu zakrpu.
      
       Suvajdžići i Aranitović
       Ko su Suvajdžići, ko je Aranitović? Nebojša Suvajdžić policiji je poznat još od 1975. godine, Dragana-Čkilju upoznali su nekoliko godina kasnije; počeli su, kao i svi što počinju, sitnim krađama, ali nisu se na tome zaustavili. Samo protiv Nebojše Suvajdžića policija je do 1992. godine podnela 86 krivičnih prijava; posle toga ništa (!?), a valja spomenuti, što se onih 86 tiče, dve su odbijene, za tri je dobio novčane kazne, dok se jedna okončala osuđujućom, ali uslovnom presudom. "Šta je sa ostalim prijavama (81)?" pitaju lokalni policajci. Odgovor: ništa.
       U tajnoj policijskoj studiji o kriminalnim grupama u Srbiji, koja je nedavno u feljtonu mogla da se pročita na stranicama "Večernjih novosti", u odeljku koji govori o Šapcu, stoji i ovo: "Za krađu motornih vozila zaduženi su izvesni Nebojša i tri njegova saradnika. (...) Skloni su upotrebi oružja, a neki od njih koriste i narkotike."
       Sugrađani pak, opisaće braću Suvajdžić - ukupno ih je četvorica, ali su Nele i Čkilja "najeksponiraniji" - kao "klasične šibadžije", kratko podšišane bukače..., a mnogi su skloni i da ih uporede sa živinom čije se osobine nikako ne uklapaju s imidžom "žestokih momaka" od integriteta. Veoma je ilustrativan primer koga navodi sadašnji vršilac dužnosti predsednika Okružnog suda u Šapcu Vladimir Bajić - pošto je pre nekoliko godina osudio jednog od momaka iz ove grupe neko mu se osvetio time što mu je u rezervoar automobila sipao šećer; šećer je uzrokovao kvar motora i štetu od hiljadu maraka.
       Aranitović je drugačija priča. "Izvesni Uglješa" spominje se u onoj studiji kao neko ko se "bavi svim vrstama kriminala", "pored razbojništava, tuča, teških krađa, iznuda i ucena, oni (Uglješina grupa) rade i drogu". "Njihova specijalnost je i krađa vozila uz pomoć češlja i lomilice", navodi se.
       Uglješa Aranitović stigao je u Šabac iz Sarajeva 1992. godine, dve godine potom, dobio je ličnu kartu, 2001. i jugoslovensko državljanstvo. Navodno, za njim je raspisana međunarodna poternica, međutim, saznajemo u policiji, nikakav zahtev u vezi sa njim, Uglješom Aranitovićem, u Šabac nije stigao, i on nesmetano često putuje na Zapad, počev od obližnje Bosne. S druge strane, kazaće upućeni Šapčani i, "ako se on tako zove". To je otprilike sve što može da se čuje o ovom čoveku (osim da nosi odela i da "ima mnogo jaka leđa"), a da može da se napiše u novinama. Okružuje ga vrlo rečito ćutanje.
      
       Rikošet iz "Diva"
       No, ćutanja u Šapcu ima još mnogo, još je više nejasnih nagoveštaja - "Prave bosove u stvari niko i ne spominje", rečeno nam je u nekoliko navrata.
       Tek, pucnjava u "Divu" odjeknuće gradom ponovo nekoliko puta tokom narednih meseci, u svojevrsnom rikošetu: 24. aprila pucano je na BMNj Saše Cvetinovića - Saša je, kažu, blizak Uglješinoj grupi - ranjen je zatim 4. maja bivši policajac iz Bačke Palanke Ilija Lakić, viđan inače u društvu Neleta Suvajdžića (kažu da je u bolnici tražio da mu se da telefon da zove jednog istaknutog srpskog političara). Potom, 29. maja, ubijen je na samim vratima Opštinskog suda Dejan Ignjatović Ciklon, opet član Uglješine grupe, da bi na kraju, u subotu 14. septembra, bilo pucano na automobil Nebojše Suvajdžića. On je tada ranjen, ali mnogo manje sreće imala je njegova devetnaestogodišnja pratilja Danijela Nedić. Poginula je.
       U međuvremenu, šabački policajci pretukli su Neleta Suvajdžića 18. avgusta (pokrenut je protiv njih krivični postupak, ali i protiv prebijenog zbog ometanja službenih lica), a on ih je javno optužio (preko Radija "Šamar") da su u dosluhu sa njegovim suparnicima te da se spremaju da ga ubiju. Suvajdžić, inače, sada ima policijsku pratnju.
       Ali, pređimo na ključno pitanje, gde su u čitavoj priči oni koje plaćamo da se brinu o našoj bezbednosti? Kako se to oni bore protiv očiglednog problema kriminala u Šapcu, makar on i ne bio "veći nego u drugim mestima, samo što ovde postoji sprega nekih u policiji i kriminalaca", da citiramo službenicu Okružnog tužilaštva koja će ostati anonimna. Dakle, kako se to oni bore? Nikako, ako sudimo po rezultatima. Nisu podignute optužnice, nisu pronađene ubice i naručioci ubistava. Nije, čak, i pored brojnih svedoka, utvrđeno pouzdano ni ko je prvi potegao oružje u diskoteci "Div"; postoje samo, treba li reći potpuno oprečne, izjave samih aktera koji su u ovom slučaju istovremeno i oštećeni i osumnjičeni. Elementarna logika, zato, nalaže jedan jedini mogući zaključak, da neko svoj posao u Šapcu ne obavlja kako treba; ili, sumira sudija Vladimir Bajić, "bio je ovde ministar policije, pohvalio je policiju, bio je republički javni tužilac, pohvalio Okružno tužilaštvo. Znači, svi rade dobro." Samo sudije nisu mogle da budu pohvaljene za dobar rad iz prostog razloga što nijedan od ovih predmeta pred sud još nije ni stigao.
      
       Optužbe i podmetanja
       Javno pohvaljeni rad policije i tužilaštva nikoga u Šapcu nije naročito impresionirao pa su valjda i zbog toga krenula međusobna prepucavanja, optužbe i kontraoptužbe. U tužilaštvu, tako, optužuju policiju ("neke" u lokalnom SUP-u) da ne obavlja svoj posao kako valja. Kao dokaz nude evidenciju o višemesečnoj prepisci sa policajcima u kojoj ih mole da im obezbede materijalne dokaze, da kad govore o svedocima, ne navode samo njihove nadimke već imena i prezimena, a ne bi bilo zgoreg i da porazgovaraju s njima. Takođe, optužena je policija da se ne snalazi u podređenoj ulozi u odnosu na tužilaštvo kako je propisao izmenjeni Zakon o krivičnom postupku, ali i da je iznutra podeljena i da ima onih u SUP-u koji neprestano, iz raznoraznih ličnih interesa ("Sitne se ribe hvataju, a kada se dođe do krupnijih, ništa.") "podmeću nogu" novom načelniku SUP-a Milomiru Veselinoviću.
       Bio je ljubazan načelnik Veselinović, ali je odbio da govori za NIN budući da je 20. septembra stiglo naređenje iz Ministarstva unutrašnjih poslova kojim se zabranjuje razgovor sa novinarima bez posebnog odobrenja centrale (dosad su policajci u unutrašnjosti mogli to da čine). Ipak, u SUP-u su odlučni kada odbacuju kritike na svoj račun, kazaće i da znaju sve iako to ponekad ne mogu da dokažu, ali i da tužilaštvo prečesto odbacuje ono što im policija ponudi.
       "Tvrdim da, makar u slučaju Nebojše Suvajdžića, policija nikada nije podnela prijavu zbog dela koja se odnose na organizovani kriminal", kazaće pak šabački okružni javni tužilac Marija Šušnjević.
       Optužuju Mariju Šušnjević i zbog njenog supruga, advokata Slavka Sinđelića (i sam je dugo godina radio u šabačkom tužilaštvu), zato što "brani kriminalce koje ona tuži". Odgovor: "Nikada nisam zastupala u predmetima u kojima je moj muž bio branilac." Štaviše, dodaje Marija Šušnjević, njen suprug ne zastupa nikoga od umešanih u događaje u "Divu". "On se koristi kao sredstvo protiv mene, jer ja nekome mnogo smetam, a to nisu samo kriminalci", kaže.
      
       Blage kazne
       Sumnja u pravosudne organe proteže se i na sud koji "neadekvatno i suviše blago kažnjava kriminalce", ali v.d. predsednika Okružnog suda Vladimir Bajić ima objašnjenje za to: "Suviše je blaga kaznena politika; šta meni znači da nekoga 'ocepim' s kaznom, kada Vrhovni sud preinači presudu i ublaži je. Znajući to, sudije odmah same određuju niže kazne."
       Koren problema kriminala, pored priznanja da "ima propusta u pribavljanju dokaza, ali mislim da to nije iz loših namera već iz neznanja", sudija Bajić pronalazi u opštem mestu, propadanju društva i kriminalizaciji države. Izlaz iz šabačkog galimatijasa u kome se ovaj grad od nekadašnjeg sjaja "malog Pariza" srozao do mulja još jednog od srpskih Čikaga, ponovo, traži na opštijem planu: "Trebalo bi da se država mnogo jasnije odredi prema ovom problemu i formuliše svoju strategiju za borbu protiv kriminala."
       Za tako nešto, osim ministrovog deklarativnog priznanja da problem organizovanog kriminala postoji, potrebno je valjda za početak priznati i da štošta drugo ne štima u zemlji u kojoj policija i tužilaštvo svoj posao rade dobro a pucači (šabački i ini) ostaju na slobodi da i dalje nose i koriste oružje za koje sasvim sigurno ne mogu da imaju dozvole. Osim ako se nadležni ne nadaju da će problem nestati sam od sebe a da zalutali meci neće otići dalje od one kante za ćubre. Nažalost, porodica Danijele Nedić zna da je stvarnost sasvim drugačija.
      
       NIKOLA VRZIĆ