Broj privatnih, komšijskih "ja tebi majku, ti meni mater" tužbi između Srba i Bošnjaka opao je u poslednjih deset godina. Znači li to da se dve strane nepovratno udaljavaju?

      Mahači četničkim znamenjem izgleda da su jedva dočekali da lupe šamar mahačima turskom zastavom u našoj prestonici džinsa, gradu u kojem su Srbi manjina među Bošnjacima, nacionalnom manjinom. Posle prošlogodišnjeg kamenovanja autobusa s učenicima iz Kragujevca, ove godine, nedavno, sportski događaji opet su zloupotrebljeni u političke svrhe, što je mnoge nagnalo da se ponovo zapitaju: pišti li para iz novopazarskog čajnika?
       Da li će gostoljubivi geografski lik odoleti provokacijama, iskušenjima multietničke sredine, kada su već uspešno prebrodili rat u BiH, kriznu 1993, opkoljenost tenkovima, Miloševićevu prinudnu upravu, rat na Kosovu? Pazarci će, danas, izraziti uverenje da je mudrost "s obe strane" i ovog puta za dlaku zaobišla sudbinu sarajevskog svata, iako hitni razgovori s premijerom Zoranom Đinđićem, kao i dan za danom posete britanskog ambasadora u Beogradu Čarlsa Kraforda i republičkog ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, potvrđuju osetljivost situacije u glavnom mestu Raške oblasti, tj. nezvanične regije Sandžak (ovo u zavisnosti da li ste Srbin ili pazarski musliman, odnosno Bošnjak).
       Na silu ili ne, tek očuvani mir nerazvijene sredine u kojoj su, pre svega, trgovina, novac i borba za egzistenciju oduvali masni ratni oblak, sredine gde su berbernice i kafečajnice uvek pune i ljudi i tračeva, sredine iz koje se ne odlazi bez bar ture mantija (pet dinara komad!), poremetili su nedavni izgredi oko utakmica. Na kadetskom prvenstvu odbojkašica održanom u Pazaru, vijorile su se turske zastave tokom utakmice Jugoslavija - Turska. Gotovo sve relevantne bošnjačke institucije i organizacije osudile su potom to otvoreno i bučno navijanje protiv Jugoslavije. Ispostavilo se, pričaju očevici, da niko od medija nije primetio da su u drugim utakmicima i muslimani navijali za domaći, tj. jugoslovenski tim, ali i da su naše kadetkinje pozdravljale publiku s tri prsta. Onda je pukla priča da je do halakanja u slavu Turske došlo, jer su u timu odbojkašica bile i devojke poreklom iz Sandžaka.
      
       Teskoba
       E, a onda je naš tim pobedio dream team, pa Novi Zeland, pa, najzad, uzeo zlato. I pitomim korzoom počeli su da sevaju nacionalisti. Osude drugog incidenta "s druge strane" nisu bile toliko glasne i jasne, da bi se zatim, nezvanično, obe strane dogovorile da stvar zataškaju iznalaženjem trećeg krivca. (Treći nedavni incident - spaljivanje kineske pijace - svi objašnjavaju isključivo ekonomskim motivima, nelojalnom konkurencijom.)
       Zahvaljujući odgovarajućim akcijama i reakcijama, Pazar sada nastavlja da živi život "grada na divljaka", s povremenim komentarisanjem, do juče, potpuno ogoljenih međuetničkih problema. "Jesi li videla šta novine pišu? Da smo naoružani, nosimo motke gde god da krenemo, da samo što nije krenuo rat... Uh, juče kad sam pročitao članak nisam mogao ni da ručam. Beogradski mediji su Pazaru naneli više zla nego cela Miloševićeva armada zajedno."
       Srbi kažu da se Srbi iseljavaju. Kažu to i muslimani. (Istina, muslimani će odmah spočitnuti i Zakon o ograničavanju prava na promet nepokretnosti, kako bi se suzbila nepovoljna migraciona kretanja.) Međutim, učeniji Bošnjaci primetiće da se - osim osećaja teskobe koji ima svaka manjina, što naročito važi za Srbe s đačkim torbama kojih jedva da ima, po nekoliko, u prepunim odeljenjima - Srbi iseljavaju pošto im to ekonomska situacija nalaže. Jer, od 21 društvenog preduzeća u opštini koja broji više od sto hiljada stanovnika, smatra se da zaista radi samo jedno, Opekarska industrija "Sloga". A i sredina je nerazvijena: primera radi, u vodovodnu mrežu nije ulagano 25 godina, putna struktura čini svega šest odsto ukupne kilometraže, drumski saobraćaj je i dalje glavni - 52 odsto čine kamen i blato.
       Do Kosova ima tridesetak kilometara. Predsednik gradske vlade, Sadik Ugljanin, podvlači jedinstvenost pozicije grada na koji je upućeno pet drugih gradova: Tutin, Raška, Sjenica, Zubin Potok, Rožaje i Leposavić.
       "Zubin Potok je čisto srpski grad, ali nije toliko vezan za Mitrovicu koliko za Pazar. I to je razlog više da se ovde čuva mir i da se ide na dalji privredni razvoj." Naravno, Ugljanin podseća na još jaku centralizaciju vlasti u Beogradu, kako su "Elektroras" i sekcija za puteve u nadležnosti Republike, kako sada, u lokalnom prevozniku, Sandžaktransu (za Srbe - Jugotransu), mogu samo da menjaju cenu karte na gradskom području. No, lokalna samouprava ojađena je i u drugim krajevima Srbije. "Da, ali razlika je u tome što je Novi Pazar centar nezvanične regije Sandžak u kojoj multietničnost dolazi do izražaja, pogotovu sada, zbog Kosova."
       Drugi čovek Skupštine opštine, rođeni brat Sulejmana Ugljanina ("aktivniji je nego ikad"), naglasiće i da je od 1990. godine najmanje ubistava bilo upravo u Pazaru. Na pitanje kome su naklonjeniji, Bosni ili Turskoj odgovoriće "naklonjeni smo samo Pazaru i Sandžaku" i da je, ostali sagovornici će se složiti, nekome, evidentno, potreban konflikt. Baška materijalna šteta, nije bilo žrtava kao dok se Beograd topio u košarkaškom trijumfu. Time što, srećom, niko nije ni ranjen u Novom Pazaru - "svašta je izbegnuto".
       Ugljanin: "Izmišljena je priča da su se navijači sukobili. Najmanje je ljudi bilo iz Novog Pazara." Navodno je primećeno mnogo automobila s tablicama Kosovske Mitrovice, Kraljeva, a iz kojih su slate poruke, pesme i simboli svakako bez navijačkog u sebi. "Ko je drugi, ja sam prvi, da pijemo turske krvi." "Izađite na terasu da vidite srpsku rasu."
       Vodeća partija u Pazaru je SDA Sulejmana Ugljanina. Od ukupno 47 odbornika, deset je iz SPS-a, jedan iz SRS-a, jedan iz DOS-a (!) i jedan grupe građana. Ostalo pripada koaliciji Lista za Sandžak - Sulejman Ugljanin. Uzgred, intelektualci, ne svi, zaključiće da se ni po jednom segmentu delovanja ministra za nacionalne manjine ne može reći da je iz Pazara i da mu je Ministarstvo više za Albance, nego za ostale manjine.
       Dalje, ni u jednoj instituciji nema homogene nacionalne strukture, a SDA, odnosno koalicija je, uprkos izbornom učinku, objašnjava Ugljanin, DOS-u dala 30 odsto vlasti u svim upravljačkim telima. Ponuđeno im je i mesto potpredsednika opštine, što su dosovci ipak odbili zbog činjenice da su osvojili jedno odborničko mesto.
      
       Klima
       Sadik Ugljanin insistira na nedvosmislenom osećanju pripadanja Srbiji i poštovanja njenih zakona: "Naš stav je od početka devedesetih da nećemo učestvovati u ratnim vihorima oko nas. Apelovali smo na sugrađane da se suzdrže od provokacija i zahvaljujući stvaranju klime da se mora gledati na egzistenciju - uspeli smo."
       Trenutno se u Pazaru priča da je upravo u toku peraspodela snaga, da će Ljajić možda nešto i da uradi, da opštinsko rukovodstvo nije u ljubavi sa, od pre šest meseci načelnikom SUP-a, DOS-ovim čovekom Suadom Bulićem, da između Ugljanina i muftije sandžačkog Muamera Zukorlića pucketaju kockice leda, da su odnosi hladni zbog "nadgornjavanja, ko će biti prvi u narodu".
       Mesto načelnika SUP-a je od posebnog značaja u Novom Pazaru budući da su se više puta opekli u periodu Miloševićeve vlasti. Mladi Bulić pak važi za ambicioznog i talentovanog policajca koji je čak išao na barikade podignute u Šestovu, te kritične noći "sportskog" slavlja, i da je čak dobio udarac od jednog "navijača". Srbi su prvo zatražili njegovu ostavku, ali i ostavku Dušana Mihajlovića, da bi se posle predomislili.
       Obični srpski građani, međutim, ne hvataju sve konce Srba koji se upravo organizuju u Odboru za zaštitu prava srpskog naroda u Raškoj oblasti, pa i dalje misle da je Bulić izazivač najnovijih nevolja. SDA takođe nije u dobrim odnosima s njim, ali je zato Bulić u dobrim odnosima s muftijom. A SDA smatra da se u SUP-u ništa nije promenilo, da ga i dalje čini oko 85 odsto Srba, kao i da su prilikom incidenta u grupi izgrednika prepoznati i pojedini policajci u civilu. Predsednik Helsinškog komiteta Sandžaka Šefko Alomerović nadovezaće se na ove podatke činjenicom da je u Sjenici slika još drastičnija: od 117 policajaca, samo su njih 23 muslimani.
       Obrazovanje je gorući problem grada. Ugljanin ističe da već dve godine nije otvorena nova, ili renovirana stara osnovna škola. Na stranu što u svakoj ima oko 1 500 učenika, što se radi i u tri smene. Juna ove godine, premijer Đinđić je u Pazaru posetio i Mešihat, čime je ozvaničeno dodeljivanje privremene trogodišnje dozvole za rad privatnog univerziteta pod ingerencijom Mešihata. (Podsećamo da tada nije pristao da plati "reket", nadoknadu za korišćenje prostorija Doma kulture i tribinu, potom, održao na otvorenom; u SO tvrde da se radilo o loše prenetim informacijama, "gluvim telefonima") "Đinđić i ne zna šta je taj univerzitet i kakav je njegov karakter", veruje Ugljanin.
       Direktorka Kulturnog centra "Damad" Zibija Dervišhalitović - Šarenkapić, pita se s druge strane kakva je to dozvola na tri godine. "Trebalo bi da bude ili na jednu, ili na četiri godine, koliko traju studije." Takođe, naglašava da do pre nekoliko godina, do pre otvaranja isturenih odeljenja Beogradskog univerziteta nije bilo nijedne više, visoke obrazovne institucije od Kraljeva do Podgorice. "I to onda kada ih je u drugim krajevima bilo na svakih 50 kilometara." Uzgred, upravo uoči uvođenja prinudne uprave 1997. godine, prva visokoškolska ustanova otvorena u Pazaru bilo je istureno odeljenje Univerziteta Braća Karić.
       Nego, otkud sad Turska u prvom planu? Šta bi s Bosnom? Kopredsednik Sandžačkog intelektualnog kluba i bivši komunista Ramiz Crnišanin započeće objašnjenje sa "sve ovo liči na d›ja vu", izvlačeći dosije sa isečcima iz novina od Osme sednice do danas, kada je, kaže, i otpočela hajka na muslimane i direktno optuživanje da žele da naprave džamahiriju na Balkanu.
      
       Džamahirija
       Prvo, Turci su iz Sandžaka otišli tek 1912. godine. Srpska vojska je, dodaje, bila izuzetno fer kada je ušla u Pazar. A posle Prvog svetskog rata, formiran je Džemijet, politička stranka koja je okupljala sve jugoslovenske muslimane bez obzira na nacionalnost. "Bez njih i Jugoslovenske muslimanske organizacije nije se mogao izglasati Vidovdanski ustav, osvojili su više od 30 poslaničkih mesta i Nikola Pašić je rešio da s njima sklopi sporazum koji je, između ostalog, predviđao mogućnost upotrebe šerijatskog prava u bračnim, porodičnim i naslednim odnosima, slobodne verske škole i veronauku u školama, odvojene kuhinjske kazane u svim institucijama gde je bilo najmanje pet muslimana", priča Crnišanin.
       Kasnije je Pašić shvatio da zbog izborne računice mora da se obračuna s jednom od dve muslimanske stranke, izabrao je Džemijet. "Poslao je Kostu Pećanca i druge batinaše u Sandžak, pred izbore 1925. godine. Tada je narod počeo da odlazi u Tursku." Važan je, kaže, i tzv. džentlmenski sporazum s Turskom od pre Drugog svetskog rata o iseljavanju 200 000 Albanaca i muslimana iz Jugoslavije.
       Prema Crnišaninovim rečima, Turci su već tada sandžačke muslimane zvali Bošnjaci, a mi - Turkuše. Ovako ili onako, sandžački muslimani su počeli da se iseljavaju, u više navrata i u desetinama hiljada, odlazili su put Stambola. Danas se računa da u Turskoj ima preko milion muslimana poreklom iz Sandžaka. "Među njima ima i veoma bogatih i uglednih građana, kao što je Pribojac Šarik Tara koji je još 1968. godine imao nešto nalik privatnom univerzitetu."
       Crnišanin kaže da je na prvom mestu ekonomska beda prouzrokovala i migracije Bošnjaka, tek onda pritisci javnih i tajnih policijskih službi. "Znate li da je u udžbeniku Više škole unutrašnjih poslova pisalo da su nacionalne manjine izvor špijunaže?" I ponavlja, kao i drugi sagovornici s bošnjačke kote, da su prevashodno trgovinske veze te koje vezuju Sandžak sa Istanbulom, mada i činjenica da su "Sandžaklije u Turskoj građani prvog reda". Uključujući i više desetina hiljada muhadžera (izbeglica) koji su otišli za vreme rata u Bosni.
      
       Beda
       Tik pre (ne)sportskih incidenata, u Pazaru je gostovao kandidat Vojislav Šešelj. Neko će primetiti da je i tik uoči zakuvavanja situacije 1993. gost bio Vuk Drašković. U srpskom naselju Šestovo, vredni ispisivači SRS grafita ostavili su trag. Ljudi nisu voljni da pričaju pod punim imenom i prezimenom. "Ma kakvi Bošnjaci. To su sve Turci, obični muslimani. Ugljanin ih je zeznuo, zato se sad ljute na njega, jer ne znaju ni gde su, ni šta su. A on ih je baš dobio na račun uvođenja 'nacije'", kaže mlađani Srbin.
       Istina je da Srbima smetaju džamije, hodžin glas koji se pet puta dnevno čuje s razglasa. Smeta im sve više i mladih i starih bula po gradu. Smeta im i kad u prodavnicama čuju "bujrum", a na ulicama "merhaba". I kad učitelj pozdravi đake sa "sabah hajrula". "Nikakva prava nemamo, niko nas ništa ne pita", kaže Srpkinja.
       Šta rade onda? "Ništa, sad služimo njih." Već šest godina "šijem za njih". A policija? "Naša policija je na ulicama, a njihova u zgradi!"
       Početkom devedesetih, u Raškoj oblasti formirano je Udruženje za zaštitu Srba "Ras". Potom se, kako kažu u tek oformljenom Odboru za zaštitu prava srpskog naroda, deo članstva utopio u SPS, a deo rasuo. Navodno, još 1993. prvi put pomenuta je ideja o podeli grada, s tim da se severni deo, naselje Šestovo, Deževa i Rogozna nazove Nemanjića grad. Navodno je s tim 1996. upoznat i Dušan Mihajlović, tada u Miloševićevoj vladi. Prošle godine su ga, navodno, ponovo podsetili na tu ideju.
       Protosinđel Mihailo, starešina manastira Sopoćani i član Odbora, za koga kažu da je pravi "menadžer", na početku razbija sumnje da SPC nije u dobrim odnosima s Islamskom zajednicom. Toga dana bili su s muftijom na ručku. Za Odbor u formiranju kaže da je pretumbacija u toku, jer hoće da se potpuno očiste od stranačkih identiteta kako bi što više Srba stalo uz njega. Dakle, bez ekstremista.
       "Šta je trebalo te noći da radimo? Da slavimo Argentinu? Gnusna je laž da su došli ljudi sa strane, to je sramna izjava i za lokalnu samoupravu i za ministra", kaže on.
       Prema podacima oca Mihaila, u Pazaru je 1961. godine živelo 55 odsto Srba, 1974 - 39,7 odsto, a 1991 - 17,8 procenata. Uz to, "jedino je u Pazaru nacionalna partija ostala na vlasti". I, ne smetaju im turske zastave na svadbama, redovna su pojava već dugo, ali zašto se u meču Turska - Jugoslavija navija za Tursku i protiv Jugoslavije? Kažu članovi Odbora da je više dosta logike u ime multietničnosti, a sve "preko srpske grbače". Kreće i priča o džamijama podignutim od kamenja razrušenog manastira Đurđevi stupovi...
      
       Trpljenje
       Zibija Šarenkapić ponavlja da je Pazar grad veoma mudrih ljudi "u smislu građanske mudrosti suživota". "Uvek se živelo zajedno i razvijali su se mehanizmi trpeljivosti. Novi Pazar ima vrlinu da ljudi umeju da se distanciraju od nepromišljenih istupa kada se to radi čoporativno. Ovih dana, međutim, potrebno je jako malo da se građanska mudrost baci u vodu."
       Iako je ohrabruje činjenica da je 80000 ljudi "gledalo svoja posla", dok je oko 1 500 njih bilo angažovano u sukobu, zabrinjava je što je između saopštenja, da su se sukobili navijači, i političkih zahteva prošlo svega 24 sata. Pomenuti zahtevi: ponovno uvođenje prinudne uprave, sloboda kretanja Srba, smena načelnika SUP-a, smena Dušana Mihajlovića. Onda su stigli signali iz Beograda i od politike se odustalo. Bulić uopšte nije toliko "loš".
       Šarenkapić veruje da se "Srbi s pravom osećaju ugroženi, jer se manjine nikada ne osećaju dobro. A i dodatno su isfrustrirani pošto su izgubili vlast". Drugo: "Odsustvo straha nas je malo opustilo. Godinu dana smo se samo čudili i sada pretimo da zamaglimo granicu između demokratije i anarhije." Da ne bude posle da je "krizno žarište niskog intenziteta" dobilo drugi, jači epitet. Najviše ju je uplašilo što se mnogi drugi nisu uplašili. I što država nije poslala jasnu poruku Bošnjacima, da nisu više građani drugog reda. Što se udaljavanja dva entiteta tiče, ilustruje ga primerom da je u poslednjih deset godina mnogo manje privatnih, komšijskih "ja tebi majku, ti meni mater" tužbi jednih protiv drugih. "To je, u stvari, znak da se udaljavamo, zar ne?"
       Britanski ambasador Čarls Kraford kaže za NIN da ga ova situacija asocira na gašenje baklje koju je Milošević držao uperenu na taj region. Sada preteće baklje više nema, pa je izmilelo sve ono što je godinama gušeno, živelo u mraku. Njegov utisak je da obe strane ne žele sukob, većina bi mirno da živi, ali da nekome odgovara da govori kako ima ekstremista, jer ekstremizam može nekome i profit da donese. I, naravno, sve se dešava u izbornom mesecu. Lista za Sandžak podržala je Miroljuba Labusa, za kojeg je, pre nego što je Ugljanin doneo tu odluku, a prema saznanjima NIN-a, većina Bošnjaka već bila opredeljena.
       Šefko Alomerović tvrdi da su poslednji incidenti inscenirani s ciljem da se u tom gradu suspenduje lokalna vlast i uvede prinudna uprava, te konačno formira srpska opština Novi Pazar. S druge strane, smatra se da bi se time upravo išlo naruku Sulejmanu Ugljaninu čija bi popularnost opet skočila, dok bi se medveđa usluga učinila Rasimu Ljajiću. Direktor Foruma za međuetničke odnose Dušan Janjić, koji se u mišljenju pridružuje ocenjivačima da će za godinu-dve biti belaja ako vlast ništa ne uradi, procenjuje da bi neka vrsta celovitog programa vlade, poput onog sačinjenog za jug Srbije, mogao biti izlaz. Do tada, većini vrednih Pazaraca ostaje nada da će trgovački duh ponovo pobediti sve izazove višenacionalne sredine, računice ekstremista s obe strane, i ubrzano nazadovanje jednog izbornog meseca.
      
       ANA VUČKOVIĆ