(ekstra) privatizacija

      Nedavno je književnik Milisav Savić, u svojstvu direktora i glavnog urednika "Prosvete", obavestio javnost da je ova nekada najveća izdavačka kuća na Balkanu, koja za neku godinu slavi i stogodišnjicu svog postojanja, stavljena na spisak ubrzane privatizacije. On protiv toga nema ništa, jer zna da je privatizacija neminovnost. Plaši ga, međutim, da ono što se radi ubrzano, može biti i zbrzano. I da tako "Prosveta" može dobiti i vlasnika koji bi mogao prestati da objavljuje knjige pod izgovorom da je to krajnje neprofitabilna delatnost. Pa da, recimo, kao što se to u jednoj oduzetoj već desilo, u knjižarama počne da prodaje patike i cipele ili otvara putničke agencije i kafiće. U praksi bi to, piše Savić, značilo kraj "Prosvete". Kraj jedne skoro vek duge kulturne i književne misije, koju "Prosveta", iako osiromašena, i dalje vrlo uspešno izvršava.
       Problem je, dakle, u tome što na javnoj aukciji "Prosvetu" može da kupi svako. I da radi s njom šta hoće. A Savić baš zato želi da kaže da se privatizacija preduzeća i institucija kulture ne sme izjednačiti sa privatizacijom neke farme, stovarišta ili hotelskog preduzeća. Jer kultura nije na (ras)prodaju. Svaka kulturna institucija, ne samo "Prosveta", primećuje dalje Savić, vredi mnogo više od njenih nepokretnosti.
       Na svu sreću, zaključuje Savić, privatizacija kulturnih institucija tek je počela. "Još ima vremena da se oglase pisci, umetnici, udruženja izdavača, javni i kulturni radnici, Ministarstvo kulture. Još ima vremena za ozbiljna i trezvena upozorenja. Još ima vremena da vlada preduzme odgovarajuće korake u cilju zaštite onog najvrednijeg u srpskoj kulturi."
       "Prosveta", naravno, zaslužuje svaku vrstu solidarnosti i podrške u zahtevu da joj se omogući da po važećoj zakonskoj proceduri pronađe sebi odgovarajućeg poslovnog partnera, odnosno kupca. Onako, recimo, kako je to, zahvaljujući upravo razumevanju vlade, omogućeno jednoj drugoj nacionalnoj instituciji - "Politikinoj" kući. Kada je u pitanju privatizacija važnih izdavačkih, umetničkih i medijskih kuća, strategiju bi u svim slučajevima trebalo da diktira nacionalna politika a ne prohtevi onih koji su u postbrozovskom i Miloševićevom režimu preko noći zgrnuli ogromna materijalna bogatstva pa sad, u sprezi s novom vlašću, misle da se na isti način mogu steći i duhovna. Jer, ako je u institucijama kulture i redakcijama potkupljiv poneki pisac, umetnik, urednik i novinar, to ne znači da se na isti način može kupiti i čitava institucija.
       U nekim člancima o sasvim regularno izvršenoj smeni na čelu NIN-a, pominjana je u proteklim nedeljama i predstojeća privatizacija istoimenog preduzeća, koje ga izdaje. Prvi put smo tad saznali da se za kupovinu NIN-a, navodno, interesuje i "Delta M", ekstraprofiterska firma, nastala u vreme Miloševićeve vladavine. One koja je NIN htela da pridavi, najpre unutar "Politike", pa kad se takvog zadatka gadio čak i jedan Živorad Minović, izbacivanjem iz te medijske kuće pod više nego nepovoljnim uslovima, a zatim i njihovim sudskim poništavanjem i političkim pritiscima od strane Hadži Dragana Antića.
       Razumljivo je onda što je vest o ovakvom potencijalnom vlasniku NIN-a uznemirila redakciju na sličan način na koji su uznemireni i zaposleni u "Prosveti". Jer, i NIN je ne samo list koji je preživeo mnoge režime i vladajuće garniture, već i svojevrsna nacionalna institucija u čiju je skoro sedmodecenijsku tradiciju i ugled ugrađena energija niza stvaralačkih i novinarskih generacija. I to onih najboljih, koje je odlikovala visoka duhovna kreativnost i autonomnost, nezavisnost i politička nepotkupljivost. Takvu poziciju ovog lista učvrstila je i skoro pola decenije stara NIN-ova nagrada kritike za roman godine, čiji su laureati najznačajniji pisci posleratne srpske književnosti.
       Zato NIN, da bi bio i ostao ono što jeste, u budućoj tranziciji ne sme pasti u bilo čije ruke. S kupcem koji se pominje, i koji hoće da ga izvede na brzu i iznuđenu javnu aukciju, ne dajući mu dovoljno vremena da pronađe sebi odgovarajućeg, srodnog partnera, bio bi to, da se poslužimo rečima Milisava Savića, kraj NIN-a. I ako Vlada Srbije ne bude spremna da spreči da se NIN-ovo ime i tradicija (ras)prodaju na problematičan način, ostaće nam, kao i "Prosveti", da se za pomoć i zaštitu obratimo našoj i međunarodnoj intelektualnoj javnosti. Onoj nepotkupljivoj, koja se i ranije znala odupreti nekim sličnim nasrtajima na Studio B, Radio B92, "Politiku" i naš list.
      
       SAVA DAUTOVIĆ