Uslovnom prijemu Jugoslavije u društvo Evrope najviše su se veselili političari. Onaj "običan svet" potvrdio je tezu da je kod pola čaše vode uvek važno kako se gleda na stvar: za pesimiste čaša je uvek poluprazna, a za optimiste polupuna

      Nakon što je Parlamentarna skupština Saveta Evrope u utorak ogromnom većinom glasova podržala članstvo SR Jugoslavije u Savet Evrope i preporučila Savetu ministara da zvanični prijem obavi pošto skupštine Srbije i Crne Gore usvoje ustavnu povelju buduće državne zajednice, Jugoslavija je u kratkom periodu od dve godine proslavila još jednu diplomatsku pobedu. Iako mnogi misle da nam je uslovnim priznanjem pružen tek mali prst, odluka Saveta Evrope pokazala je da ceni demokratske promene i da je Jugoslavija zemlja u koju vredi ulagati.
       Ipak, uslovnom prijemu Jugoslavije u društvo Evrope najviše su se veselili političari. Onaj "običan svet" potvrdio je tezu da je kod pola čaše vode uvek važno kako se gleda na stvar: za pesimiste čaša je uvek poluprazna, a za optimiste polupuna. Tako je posetilac Internet sajta jednog domaćeg elektronskog medija napisao da sada ima nadu "da ćemo postati normalnija zemlja i možda malo ravnopravnija u odnosu na ostale u Evropi". Kao predstavnik onih za koje je čaša poluprazna, a koji se potpisao kao "Glas razuma", drugi je prokomentarisao da je "najbrži put za ulazak u Evropu, zapravo, napuštanje zemlje, a tek se onda, tamo, u Evropi, može videti koliko nam po našem mentalitetu, običajima i navikama, u Evropi zapravo i nije mesto".
      
       Samo jedan uslov
       Nakon poduže rasprave, od ukupno 306 poslanika iz 44 države u završnom glasanju učestvovalo je tek nešto više od trećine: 122 poslanika glasala su za prijem, šest je bilo protiv, a četvoro uzdržanih. U raspravi su šefovi svih poslaničkih grupa u Parlamentarnoj skupštini podržali prijem SRJ u Savet Evrope, ističući da je posle rušenja Slobodana Miloševića zemlja ostvarila veliki napredak u razvoju demokratije i da bi prijem SRJ u Savet Evrope predstavljao značajan doprinos stabilnosti regiona jugoistočne Evrope.
       Ipak, iz pojedinih grupacija izražena je rezerva u odnosu na dalji razvoj situacije na Kosovu, posebno u Kosovskoj Mitrovici, status manjina, kao i na saradnju sa Haškim tribunalom. Izvestilac Političkog komiteta Saveta Evrope Klod Frej naveo je niz primera dosadašnjeg napretka, kao što su zakon o manjinama, rešavanje situacije na jugu Srbije, ispunjenje predviđenog roka uređivanja odnosa sa Republikom Srpskom i regulisanje pitanja zatvorenika albanske nacionalnosti. Naravno, spomenuto je da je ostalo još dosta toga da se uradi, od uvođenja civilne kontrole nad vojskom i policijom, pa do drugih reformskih pitanja, a Frej je podsetio da eksperti EU i Saveta Evrope imaju čitav niz primedbi i na zakone iz brojnih oblasti u Srbiji, medijske zakone u Crnoj Gori, kao i sudske procese protiv novinara u obe republike.
       Iako su preovladale pohvale na račun Jugoslavije i želja da se ona kao 45 država pridruži evropskim narodima, uobičajena procedura po kojoj preporuka Parlamentarne skupštine faktički predstavlja i prijem koji potom samo verifikuje Savet ministara, u našem slučaju zbog nerešenog pitanja statusa zajedničke države, usvojen je amandman kojim se za prijem zahteva prethodno usvajanje ustavne povelje Srbije i Crne Gore u oba parlamenta.
       Iako se predsednik Političkog komiteta Saveta Evrope Roman Jakić potrudio da objasni da to nije nikakva kaznena mera, objašnjenje je bilo suvišno i predstavljalo je samo manir uobičajene diplomatske komunikacije, pošto niko od naših političara u Strazbur nije ni otišao bez svesti da šest meseci nakon potpisivanja Beogradskog sporazuma nisu uradili posao koji je trebalo da se obavi. Neke od prisutnih je vetar u leđa Saveta Evrope tako jako pogurao da su posle sednice izjavili da je "sada nama u Jugoslaviji ostalo još samo da rešimo preostalu prepreku - da postignemo dogovor o ustavnoj povelji". Zvučalo je kao da to nije bio preduslov na kome su i Srbija i Crna Gora prilježno radile, ali na paralelnim kolosecima i sa potpunom svešću da se na takav način ti koloseci ni u beskonačnosti ne mogu sresti.
       "Dok se povelja ne usvoji, SRJ neće imati predstavnike u Parlamentarnoj skupštini i Savetu ministara, neće imati pravo glasa, ni zastavu ispred Saveta Evrope. Posle prijema, predstoje vam tri teške godine tokom kojih treba da ispunite sve dogovorene obaveze." Predsednik Saveta Evrope Peter Šider bio je veoma jasan i izrazio uverenje da je Jugoslavija spremna sve to da ispuni, upravo zbog investiranja u budućnost koje će joj kasnije pomoći i pri prijemu u Evropsku uniju. U tom periodu Savet ministara će nadgledati ispunjavanje obaveza i usaglašavanje domaćih sa evropskim zakonima. Međutim, ono što su mnogi političari pa i novinari zaobišli da spomenu, jeste Šiderovo upozorenje da su, ukoliko se obaveze ne budu ispunjavale, moguće i sankcije kakve su bile primenjivane protiv Rusije, ali i niza malih država. Ulogu trećeg člana Saveta Evrope kao nepristrasnog posmatrača Šider je pokušao da istakne konstatacijom da će zajednička država biti primljena pod imenom koje bude nosila posle usvajanja ustavne povelje, kao i da je nerešeno pitanje načina izbora poslanika za tu zajedničku državu takođe stvar dogovora dveju članica. Goru stvar za nas Šider nije mogao da kaže.
       Nakon prvih gotovo euforičnih izjava iz Strazbura, članovi delegacije, svesni neprilika sa kojima su otišli i koje ih čekaju po povrartku, počeli su da relativizuju značaj prve naredne sednice Saveta ministara, koja je zakazana za 7. novembar. Predsednik Veća građana Savezne skupštine i šef jugoslovenske delegacije Dragoljub Mićunović izražavajući zadovoljstvo ishodom glasanja i odbacivanjem amandmana koji su se ticali Kosova a "izazivali nervozu u Beogradu", izjavio je da ne veruje da će ustavna povelja biti usvojena tako brzo i bez "dodatnih natezanja". "Kod nas ljudi prvo brinu o svojim partijskim interesima", rekao je Mićunović podsećajući na predstojeće izbore u Crnoj Gori i Srbiji.
       Iako je nakon prošlonedeljnog cenkanja sa Crnogorcima Mila Đukanovića, koji su čak najavljivali da će u Savetu Evrope tražiti da se odluka o prijemu odloži, postignut dogovor, i oni su prvi put kao ravnopravni partneri stigli u samo srce Evropskog parlamenta. Kopredsedavajući Ustavne komisije iz DPS-a Dragan Kujović izjavio je posle sednice u Strazburu da njegova partija neće odustati od posrednog izbora poslanika u skupštinu nove državne zajednice, čak ni po cenu neulaska Srbije i Crne Gore u Savet Evrope.
       Međutim, nema sumnje da se Evropi ne žuri i da, iako ne želi da se meša, ima vrlo jasne preporuke. Analitičar Ognjen Pribićević upozorava da je "vrlo izvesno da se Evropa zalaže za neposredne izbore za buduću zajednicu i da će posle oktobarskih izbora pobednička koalicija u Crnoj Gori to morati da prihvati kao uslov". On takođe tvrdi da će, upravo po intencijama Evrope, ta zajednica biti mnogo čvršća i mnogo trajnija nego što se to danas misli.
      
       Paralelni koloseci
       Uveren da su propuštanjem šanse da pre ove sednice Saveta Evrope urade posao koji je trebalo, naši političari ovim odlaganjem prijema samo potrošili adut Saveta Evrope kao snažnog spoljnog motiva za ozbiljne institucionalne promene, analitičar Dušan Janjić tvrdi da će se kupovina vremena u našim okolnostima pokazati samo kao mogućnost da novi tehnički problemi otvore nove političke probleme. Janjić podseća da se, pored ustavne povelje, odnosa sa Tribunalom u Hagu i niza "manje važnih zateva", u međuvremenu mogu otvoriti problemi u Sandžaku; posle izbora može doći do unutrašnje nestabilnosti u Crnoj Gori; jednostrano pravljenje nacionalnih saveta u Vojvodini može se pretvoriti u samoproglašenje regionalne autonomije, a u Srbiji se Skupština ne može baviti poveljom dok ne sredi samu sebe.
       Iako predsednički izbori u Srbiji, u vezi s usvajanjem ustavne povelje, zaista predstavljaju čisto tehničko pitanje, u pregovorima sa Crnom Gorom čeka ih naporan posao koji zahteva mnogo umešnosti i snage. Naime, procenjuje se da će crnogorska skupština izglasati povelju sa imenom Zajednica Srbije i Crne Gore, sa posrednim izborom poslanika (delegacija) i budućim savetom ministara kao koordinacionim telom, a ne izvršnom vlašću. To je upravo paralelni kolosek u odnosu na srpski voz koji u istom smeru vozi Jugoslaviju, zahteva neposredne izbore za poslanike buduće državne zajednice i savet ministara kao izvršnu vlast. Međutim, dva voza koji se sedam i po minuta voze u istom smeru na paralelnim kolosecima za Ronalda Bigza, čuvenog mozga velike pljačke poštanskog voza na liniji Glazgov-London, bilo je dovoljno da izvede pljačku veka u kojoj je 1963. godine odneto dva i po miliona funti, što po današnjim merilima iznosi 75 miliona dolara.
      
       BILJANA MITRINOVIĆ