Helmut Dubil: Šta je, u stvari, bila denacifikacija? (3)

      Na Božić 1959. sinagoga u Kelnu, osveštana svega nekoliko meseci ranije, osvanula je s kukastim krstovima i grafitima "Jevreji napolje". Iako su koliko još sutradan oba počinioca uhvaćena i iako su priznali svoje delo, ovaj čin izaziva talas besa ne samo u nemačkoj nego i u ukupnoj svetskoj javnosti. No, on istovremeno postaje i okidač koji takođe širom sveta izaziva seriju sličnih dela. U Zapadnoj Nemačkoj je, prema beloj knjizi savezne vlade, samo u naredne četiri nedelje bilo 470 slučajeva skrnavljenja jevrejskih grobova i ispisivanja grafita s antisemitskim porukama. Verner Bergman, koji je napisao studiju o ovom prvom velikom antisemitskom skandalu u istoriji SR Nemačke, pokazuje kako akcije ovog tipa ni izdaleka nisu bile retkost. Pozivajući se na podatke iz policije i Savezne službe za zaštitu ustavnog poretka, on tvrdi da je tokom pedesetih u proseku jednom mesečno dolazilo do skrnavljenja grobova, te da su ona retko kad izazivala veću pažnju. Na primer, nepunu godinu pre toga, sinagoga u Diseldorfu išvrljana je antisemitskim sloganima, ali u javnosti nije bilo spektakularnih reakcija, kao što se posle toga nije ni dogodilo ništa slično. Možemo, dakle, da pretpostavimo da ovako buran odjek u javnosti objašnjavaju kako izbor trenutka, tako i izbor objekta. Upravo otvorena sinagoga u Kelnu trebalo je da bude znak za ponovno osnivanje male jevrejske zajednice u ovom gradu. Činjenica da je ceremoniji osveštanja prisustvovao i savezni kancelar Adenauer simbolizovala je, osim toga, zvaničan državni anti-antisemitizam mlade republike. Uz to, simptomatično je da je jevrejska bogomolja oskrnavljena na "svetu noć" hrišćana. I konačno, ovaj čin je dobio tako neobičnu medijsku pažnju već i zbog relativne oskudice u vestima preko božićnih praznika.
       Sedam nedelja posle ovog skandala, 18. februara, savezna vlada izdaje u Bundestagu u Bonu saopštenje, njega iznosi ministar unutrašnjih poslova Šreder, i pri tom koristi priliku da parlamentu predstavi belu knjigu u kojoj su dokumentovani antisemitski ispadi tokom prethodnih nekoliko nedelja. Ovih sedam nedelja, između Božića 1959. i dana na kom je održana rasprava u Bundestagu, obeleženo je žestokim sukobima na unutrašnjem planu, žustrim javnim diskusijama, kao i spoljnopolitičkim inicijativama za suzbijanje štete, koje su imale odjeka čak i u Ujedinjenim nacijama. Policija i Savezna služba za zaštitu ustavnog poretka sprovele su brojne akcije protiv organizovane ekstremne desnice. A javila se i po intenzitetu i širini do tad nepoznata kritika, uperena protiv ljudi koji imaju nacionalsocijalističku prošlost ali koji uprkos tome zauzimaju visoke položaje u politici i administraciji mlade demokratije. Nisu izostali ni pokušaji da se ovi spektakularni antisemitski ispadi objasne teorijom o "komunistima koji vuku konce iz pozadine", kako je to rekao Franc Jozef Štraus, na primer. No, i pored svih razlika u tumačenju uzroka i značaja ovog talasa antisemitizma, koji je počeo Božića 1959, dve su procene bile nesporne: od levice pa sve do daleko u liberalni tabor vladalo je mišljenje da su ovi izlivi mržnje prema Jevrejima znak za slabost demokratskog sistema, koji je nekoliko meseci ranije proslavio deseti rođendan.
      
       ADENAUEROVO ĆUTANJE: Poslanik Socijaldemokratske stranke Gerhard Jan više se ne upušta u problem odnosa između hrišćanstva i antisemitizma. On se vraća konkretnom pitanju političke odgovornosti koju Adenauerova vlada ima za antisemitske ispade. Jan još jednom podseća na to da Adenauer u ekspozeu prve vlade SR Nemačke ni jednom rečju nije spomenuo istoriju nacionalsocijalističke države. Adenauer nije spomenuo ni žrtve masovnih ubistava niti ljude koji su izveli atentat od 20. jula 1944. godine. U tom kontekstu Jan naglašava da je Adenaueru bilo potrebno deset godina da poseti prvi koncentracioni logor, a potom spominje i šefa Adenauerovog kabineta Hansa Globkea, nekadašnjeg tumača nirnberških zakona o rasama. Jan citira još i izjave saveznog ministra pravosuđa Frica Šefera protiv isplate reparacija, koji je, na primer, zime 1957/58. rekao doslovce: "Kupovna moć nemačke marke pada zbog isplata reparacija, i nema te rase na svetu koja će mi zameriti što zastupam ovo stanovište".
      
       KRAJ POSLERATNE ERE: Ujesen 1963. Konrad Adenauer povukao se s mesta saveznog kancelara, i to zbog pritiska iz same njegove stranke Za njegovog naslednika imenovan je dotadašnji ministar privrede Ludvig Erhard. Ovoj smeni prethodili su unutarpartijski sukobi oko spoljne politike vlade i rezultati anketa: prema njima je stranka koju Adenauer vodi imala sve manje izglede da pobedi na izborima. Kada je onda na izborima za pokrajinski parlament u Rajnsko-Falačkoj i u Berlinu CDU zaista izgubila ogroman broj glasova, Adenauer se našao pod sve većim pritiskom da ustupi mesto konkurentu iz svoje stranke, Ludvigu Erhardu. Pobedu u partijskim odborima Erhard je uspeo da potvrdi i na izborima za savezni parlament 1965, kada je njegovoj stranci malo nedostajalo da postigne apsolutnu većinu.
       Na dan kad je stupio na dužnost, 18. oktobra 1963. novi savezni kancelar Eerhard iznosi saopštenje svoje vlade. Na početku govora on varira motiv koji je koristio već i njegov prethodnik Adenauer, motiv "kraja posleratne ere"), koji ćemo sretati sve do 1990. godine, kada je, ukidanjem podele Nemačke, on zaista i postao neosporna realnost. Sve do tada, a posebno u trenucima rođenja i mladosti nove republike, topos o "kraju posleratne ere" imao je karakter ideologije na kojoj se tim više insistiralo što je nasleđe Hitlerove Nemačke u potonjoj republici bilo očiglednije. Tako i posle prkosnog poziva da se pogled skloni s prošlosti ("Moramo da gledamo napred. Ne samo SR Nemačka, nego i čitav svet upravo napušta posleratnu eru"), sledi duži lament o tome zašto baš to Nemcima tako teško pada. Erhard formuliše misao koja je u savremenoj konzervativnoj kritici kulture vrlo česta i koja će kasnije poslužiti kao povod za razvijanje idejno-političkog koncepta "formiranog društva". Kancelar u ovom vremenu, a posebno kod omladine, vidi snažne egoističke motive:
       U širokim krugovima stanovništva preovladava isključivo materijalistička orijentacija - 18 godina po završetku najveće katastrofe u nemačkoj istoriji... Kako ću kasnije još pojasniti, mi ne smemo više da usmeravamo naše snage i sredstva samo u skladu sa posebnim i individualnim potrebama, već moramo da imamo u vidu celinu i da svekoliko delanje merimo prema zajedničkim ciljevima.
       Na koga Erhard zapravo misli kad izgovara sledeće reči, na komuniste u NDR, na Jevreje u Izraelu ili na još uvek ne do kraja blagonaklono zapadno inostranstvo?
       Umemo da poštujemo to što ljudi još uvek nisu spremni da se svojom voljom pomire s Nemačkom. Ali nemamo razumevanja za težnju da se iz prošlog varvarstva za sva vremena izvede nekakav nasledni nemački greh i da se on konzervira kao političko sredstvo. - U protokolu je, uzgred, zabeležen "aplauz kod vladajućih stranaka i kod poslanika SPD-a".
      
       IMPUTIRANA KRIVICA: U diskusiji koja je usledila nepunih nedelju dana po ekspozeu Erhardove savezne vlade, šef poslaničke grupe opozicije, poslanik Fric Erler, uopšte ne protivureči kancelaru. Mišljenje da između samosvesnog zastupanja nemačkih interesa preko vlade i parlamenta s jedne, i činjenice nemačke krivice s druge strane postoji protivrečnost nije ograničeno na demohrišćane. I socijaldemokrata Erler ponavlja Erhardovu formulaciju "krivica koja je u godinama strahovlade natovarena na pleća svih Nemaca". Imputiranu krivicu, koja navodno ometa rad vlade, Erler želi da ograniči na generaciju koja je neposredno (sa)učestvovala u zločinima, i ne dozvoljava da "okruženje", koje ne određuje bliže, još i dolazećim generacijama pripisuje istorijsku nemačku krivicu. On ovaj zahtev podvlači i tako što podseća na sukrivicu koju snose sile pobednice iz Prvog svetskog rata:
       U vladinom saopštenju govori se o krivici koja je u godinama strahovlade svaljena na sve Nemce. Našem okruženju moramo da kažemo da priznavanje odgovornosti koju naš narod snosi za ono što se dogodilo, da njegova odgovornost za dela njegovih pretpostavljenih i njegova obaveza da isplati odštetu ne smeju da zataškaju činjenicu da sada stasava jedna mlada generacija koja ni na koji način nije direktno povezana s užasnim događajima iz vremena strahovlade. Vajmarska republika je propala iz mnogo razloga. Njenoj propasti doprinela je i politika tadašnjih sila pobednica, koje su demokratskoj Nemačkoj uskratile onu predusretljivost u pitanjima od životne važnosti za naciju koju su kasnije i preobilno ukazale ucenjivačkoj strahovladi. (Aplauz u čitavom domu.) Stoga naše okruženje molimo da razume da demokratska vlada i demokratski nemački parlament, i pored sveg opterećenja koje prošlost predstavlja, imaju zadatak da i na unutrašnjem i na spoljnom planu brane razumljive životne interese našeg naroda, i pre svega njegove omladine. (Aplauz u redovima SPD-a i kod poslanika vladajuće koalicije).
       Ova rehabilitacija nacionalnih impulsa u zapadnonemačkoj unutrašnjoj i spoljnoj politici, koju, uz to, izgovara baš jedan od vodećih socijaldemokrata, zapravo misaono anticipira tzv. Veliku koaliciju iz kasnijih godina. Naglašavajući činjenicu da su socijaldemokrate zastupljene na svim nivoima predstavničkog sistema, da su njihova uverenja uzeta u obzir prilikom formiranja sistema socijalne sigurnosti, te da su učestvovale u izradi Osnovnog zakona, Erler želi da istakne državotvornu ulogu SPD-a i da ublaži njen karakter "partije", pa još opozicione:
       Jedino želimo da istaknemo: ova država je država svih nas. Mi nju zajednički tvorimo. Mi socijaldemokrate smo učestvovali u stvaranju Savezne Republike Nemačke i njenog Osnovnog zakona... Ova naša država, to nije koalicija, to nije ni stranka, to smo svi mi. Stoga bih želeo da ovo izlaganje zaključim rečima: mi smo jedan narod, a u njemu svak nosi i teret svog bližnjeg.
       Ako se citirana rečenica stavi u kontekst obeju poruka sadržanih u Erlerovom govoru (rehabilitovanje nacionalno orijentisane politike s jedne, i samouključivanje socijaldemokrata u odgovornost za državu s druge strane), nameće se pitanje da li ovo zahtevano ili proglašeno samouključivanje Socijaldemokratske stranke u nekakav nadpartijski konsenzus SR Nemačke ujedno znači i svesno preuzimanje odgovornosti za zločine protiv čovečnosti počinjene u ime Nemaca. Šta je "teret" koji od grupe pojedinaca koji taj teret zajednički nose i koji žive na istoj teritoriji čini "narod"? Desetak godina kasnije, savezni kancelar i socijaldemokrata Vili Brant privukao je pažnju čitave svetske javnosti kada je kleknuo pred spomenikom posvećenom ustanku u Varšavskom getu. Iako je Brant bio ateista i iako mu se kao emigrantu svakako ne može pripisati lična krivica, ovaj nemi gest ipak se uglavnom doživeo kao primeren. To što je upravo ovakvo nemo otelovljenje tuge i srama shvaćeno kao autentično, kazuje nam da ta "zajednička krivica", o kojoj je Erler očigledno želeo da govori, još uvek nije našla odgovarajući javni jezik.
      
       NOVI (NEVINI) LjUDI: Moralna odgovornost Nemaca za zločine počinjene u njihovo ime kao da je okajana obnovom i privrednim čudom. Verovatno sluteći koliko je trampa "kolektivne privredne snage za istorijsko-moralni neuspeh" problematična, i sam Erhard stilizuje rad na obnovi zemlje u moralni čin. Obraćajući se nemačkoj omladini, on kaže:
       Omladina ima svako pravo da se i kritički suoči s generacijom svojih roditelja. No, s tim je povezana i obaveza omladine da ne zaboravi krv, suze i znoj očeva i majki, te da sopstvenim radom očuva ono što danas dobija kao dar.
       Formulu "krv, suze i znoj" je, kao što je poznato, lansirao Vinston Čerčil 1941. godine kako bi u teškoj vojnoj situaciji pozvao engleski narod da uloži ogroman napor u ratu protiv Nemaca. Erhard se služi ovom formulom, koja je tada bila još poznatija nego što je to danas, da bi obnovu zemlje stilizovao u neku vrstu pravednog rata - rata, dakle, čija pravednost treba da anulira nepravednost prethodnog realnog rata.
       Alternativni politički koncept "formiranog društva", tek nagovešten u do sad prikazanim govorima, kancelar Ludvig Erhard, ponovo izabran na tu funkciju 1965. godine, izričito spominje tek u saopštenju vlade povodom početka rada petog skupštinskog saziva. Ovaj koncept budućnosti uveden je, dakako, pogledom na prošlost, kojoj se tako teško može umaći. Navodeći jednostavan argument godina koje su prošle od 1945. odnosno od 1933, i podsećajući na to da je kod dolazećih generacija neposredna lična odgovornost za zločine počinjene u ime Nemaca sve manja, Erhard smatra da ima puno pravo da ovu prošlost više ne uzima kao referentnu tačku zapadnonemačke politike.
       Peti saziv nemačkog saveznog parlamenta izabran je u dvadesetoj godini po završetku Drugog svetskog rata. Od ukupno 518 poslanika, 167 je tek posle 1945. ispunilo starosni uslov da se kandiduje. Dve trećine pripadnika našeg naroda su godine 1933. bili deca ili se još nisu ni rodili. Za gotovo polovinu ljudi u našoj zemlji godine između 1933. i 1945. predmet su istorijskog sećanja... Sve generacije našeg naroda snose, doduše, posledice politike koja se od 1933. do 1945. vodila u ime nemačkog naroda, ali referentne tačke u radu petog saziva Bundestaga i u politici savezne vlade više ne smeju da budu rat i posleratna era. Te tačke se ne nalaze iza nas, nego su pred nama. Posleratna era je završena.
      
       OSMI MAJ 1970: Četvrt veka posle kraja rata u nemačkom saveznom parlamentu održana je prva zvanična komemoracija za obeležavanje godišnjice kraja rata. Problem koji se stalno javljao i kod potonjih političkih manifestacija povodom 8. maja, naime pitanje kojih se mrtvih, da li žrtava koje su Nemci dali ili žrtava koje su izazvali, treba sećati i s kojim akcentom, vidi, doduše, i sam Brant, ali ga rešava retorički:
       Rat koji je Hitler otpočeo uzeo je živote miliona ljudi, dece, žena i muškaraca, zarobljenika i vojnika mnogih nacija. Svih njih sećamo se sa strahopoštovanjem.
       Kancelar ne kaže zašto Bundestag tek 25 godina po završetku rata organizuje ovakav zvaničan pomen, već objašnjava zašto Bundestag uopšte, pored pomena koje daju crkve i ostale društvene grupe, prvi put i sam organizuje nešto slično. Brant najpre iznosi ideju da politički ujedinjen kolektiv vlada kako svojom sadašnjošću, tako i svojom budućnošću samo ako ima "trezven" odnos prema svojoj prošlosti. No, specifičnost ovog argumenta sastoji se u tome što je on upućen mlađim generacijama, dakle onim Nemcima kojima se ne može pripisati neposredna odgovornost za zločine počinjene u ime Nemaca:
       Jedan narod mora biti spreman da trezveno pogleda svoju istoriju: jer samo ko se seća onog što je bilo može da spozna i šta danas jeste i da sagleda ono što može biti sutra. To posebno važi za mlađu generaciju. Ona nije učestvovala u onom što se tada završilo. Današnji dvadesetogodišnjaci još se nisu bili ni rodili. Tridesetogodišnjaci su još bili deca, a čak ni četrdesetogodišnjaci nisu učestvovali u onom što nam se dogodilo 1933. Ali, uprkos tome, niko nije oslobođen nasleđa istorije.
       Reklo bi se da Brant na kraju govora misli na posebnu vrstu odgovornosti koju prema nemačkoj istoriji imaju čak i ove generacije. Aludirajući verovatno na političke nemire koje je doneo studentski pokret, Brant kaže:
       Sve mlade je, doduše, mimoišao užas koji su proživeli njihovi roditelji, ali su oni zato lišeni... i obavezujućih saznanja koja smo mi mogli da izvedemo iz njega. Za demokratiju u Nemačkoj bilo bi opasno ako bi veći broj mlađih ljudi prenebregao bolna iskustva istorije i potražio spas u radikalizmu...
       Samo pola godine ranije Brant je, u govoru kojim je stupio na dužnost kancelara, sasvim drugačije ocenio nemire među studentskom omladinom. Tada su mu oni još bili povod i opravdanje da zahteva poimanje demokratije koje se ne bi ograničavalo samo na politički sistem. Sada se, međutim, čini da Brant preuzima konzervativni motiv teorije totalitarizma, po kojoj se svako - pa time i levo - potencijalno radikalno odstupanje od statusa ljuo liberalne demokratije odmah povezuje sa slomom Vajmarske republike.
       Dvadeset i pet godina kasnije, naime za maj 1995, bila je planirana javna debata o tom da li Nemci 8. maj 1945. treba da tumače pre kao dan oslobođenja ili kao dan poraza. Sedamdesetih godina ambivalentnost ovog datuma, tačnije mogućnost da se u njemu vidi pre svega oslobođenje, u Zapadnoj Nemačkoj još nije mogla javno da se artikuliše. Bundestag sve do 1970. nije mogao da se odluči da sazove čas pomena, i to navodi na pretpostavku da postoji prećutna saglasnost o tome da je dan poraza najbolje obeležiti u tišini.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Već čitavu deceniju nad Srbijom i Srbima stoji pretnja zvana - denacifikacija. Tako se sugeriše poređenje Miloševićeve Srbije i Hitlerove Nemačke, ali i "put očišćenja greha": da bi današnjim Srbima valjalo da postupe isto kao i Nemci u Zapadnoj Nemačkoj posle Drugog svetskog rata.        Kad se pročita knjiga Helmuta Dubila "Niko nije oslobođen istorije - Nacionalsocijalistička vlast u debatama Bundestaga" (izdanje Samizdat B-92, 2002, Beograd, prevod Aleksandre Bajazetov-Vučen) onda se nametne logično pitanje: Da li oni koji prete Srbima denacifikacijom uopšte znaju suštinu i razmere onoga što se obeležava tim opasnim imenom?        NIN-ov feljton će u nekoliko nastavaka doneti najinteresantnije detalje iz ove značajne knjige i pokazati čitaocima pristupe Konrada Adenauera, Vilija Branta, Helmuta Šmita, Helmuta Kola.