U ovom trenutku moja najveća ambicija je da preživim, da ostanem ovde

      U svom prvom intervjuu nakon operacije, Harold Pinter razgovara s Ramonom Koval o borbi s bolešću - rakom - i novim pesmama.
      
       Susret
       U gluvoj tmini
       davno umrli gledaju put
       onih koji tek mru
       i polaze k njima.
       Srce tiho bije
       dok mrtvi grle
       umrle davno
       i one koji tek mru.
       Hodaju ka njima
       u suzama ih ljube
       srećući se ponovo
       po prvi i poslednji put.
      
       Vaše dve nove pesme, "Maligne ćelije" i "Susret", objava su rata raku, zar ne?
       - Da, napisao sam ih u vreme dok sam primao hemoterapiju. Jedna od sestara zabola mi je iglu u ruku rekavši: "Ćelije raka zaboravljaju da umru". Dirnula me je ta njena rečenica, vratio sam se kući i napisao pesme. Tada nisam znao da li ću preživeti i mislim da se to jasno oseća u mojim stihovima. Nisam imao predstavu šta me čeka tokom godine koja je bila preda mnom. U jednom stihu kažem: "Svoj tumor mrtvog želim sad, taj tumor koji zaboravlja da umre, a kani da umesto njega umrem ja." Srećan sam što mogu da kažem da sam nadživeo svoj tumor. Stoga skidam kapu hirurgu koji me je izbavio.
       Kada bolujete od takve bolesti, potrebne su vam dve stvari da biste preživeli: pod jedan, briljantan hirurg i pod dva, briljantna žena, a ja sam bio te sreće da imam i jedno i drugo. Za mene je sve što se dešavalo nalik mračnom snu. Nalik boravku u neprohodnoj šumi, u kojoj šumu ne vidite od drveća. Drugim rečima, tokom operacije i neposredno posle nje nisam imao pojma šta se zbiva. Znate, ja nikada pre nisam bio bolestan, stvarno bolestan, te mi se činilo neverovatnim da sam se u sedamdesetprvoj godini života našao suočen s teškom formom raka i radikalnom operacijom. O tako nečemu nikada nisam razmišljao.
      
       Čitavog svog života bili ste borac, no, ova pretnja dolazila je iznutra, a ne spolja.
       - Zapravo, dolazila je i spolja i iznutra. Spolja, jer je na hirurgu bilo da otvori moje telo. Tek kasnije, kada sam video ožiljke, postao sam svestan šta je on uradio. Ranije nisam shvatao da će zahvat biti tako ozbiljan. U ovom trenutku sadržina mog stomaka boravi negde drugde. Ali u pravu ste, pretnja je dolazila i iznutra. Našao sam se sred veoma mračnog sveta kroz čiju tamu nisam mogao da proniknem. Niti da u njoj išta razaznam. Dve ili tri nedelje boravio sam tamo, na mestu koje, moram da priznam, nije bilo ni najmanje prijatno. Kao kada vas bace u more, a ne umete da plivate. Ne znate kako da se izbavite, plutate, bacakate se tamo-amo dok se oko vas lome ogromni talasi. I sve je veoma mračno. No evo me, tu sam.
      
       Kada ljudi prođu to što ste prošli vi, obično razmišljaju o prolaznosti, manjku vremena, prioritetima. Uprkos energiji po kojoj ste poznati, da li ste došli do zaključka da biste nečemu dali prednost nad nečim drugim - politici nad pisanjem, ili...?
       - Mislim da je u ovom trenutku moja najveća ambicija da preživim, da ostanem ovde. To je moja glavna briga. Sve se svodi na veoma jednostavne stvari - kako trošite svoju energiju, jer ona raste veoma lagano, šta jedete, i tako dalje. O tome vodi računa moja žena. Dakle, to je moja glavna briga. Usput, napisao sam još jednu pesmu. Reči na papiru... to volim da radim jednako kao i proteklih šezdeset godina. S istim uzbuđenjem. Iznenada sam napisao nešto veoma kratko, što mi pričinjava zadovoljstvo kao da sam napisao nešto veoma dugačko. Ne znam ... nadam se da će mi naredna godina biti ispunjenija i lepša, jer ću se osećati jačim.
      
       Mislite li da vas ovo iskustvo menja? Čini li vam se da više niste onaj stari Harold Pinter?
       - Svesniji sam smrti. Takođe, godinama sam bio politički angažovan, i to veoma strasno. Sada je te strasti manje. Ovo iskustvo omogućilo mi je da načinim iskorak. Smatram da na svet danas gledam objektivnije... njegov sam deo, ali sam i van njega, mogu da budem svedok brojnih zbivanja koja su od izvanrednog značaja, a da me, pri tom, ta zbivanja ne usisaju u sebe kao u vir.
       Pominjete radost koju ste osetili napisavši najnoviju pesmu. Celog života jezik je bio vaša strast, pisali ste o ratu, o rečima koje u ratu ljudi koriste. Znam da vas je poslednjih godina zaokupljala zloupotreba jezika i njegovog smisla, kovanice tipa "humanitarna intervencija", "civilizovani svet" i "osovine zla", kao i ona koju u poslednje vreme čujemo veoma često, "svrgavanje režima".
       - Moja omiljena kovanica je "slobodoljubivi narod". Kada čujem Buša kako kaže: "U ime svih slobodoljubivih naroda nastavićemo da se borimo protiv terorizma", ne mogu, a da se ne zapitam koji je to narod koji slobodu mrzi. Za takav narod nisam čuo, ne mogu ni da ga zamislim. Drugim rečima, on govori koještarije. Takva vrsta retorike danas je uobičajena u zapadnom svetu. To pomislim uvek kada vidim našeg premijera koji je, pretpostavljam, ozbiljan i iskren hrišćanin, a koji se, koliko shvatam, trenutno bavi planiranjem ponovnog bombardovanja Iraka, što bi bilo ubistvo s predumišljajem, jer kada bombardujete Irak, nećete ubiti samo Sadama Huseina. To vam, najverovatnije, ionako neće poći za rukom. On ima gde da se skloni.
       Ono što će vam, kao i obično, poći za rukom, jeste da ubijete hiljade potpuno nedužnih ljudi. Na mogu da pojmim kako se s tom činjenicom nosi Toni Bler. Bilo bi mi lakše kada bi se opredelio da li je hrišćanin ili nije, kada bi rekao: "Bombardovaću taj ušljivi narod, jebe mi se za njega", i onda ih bombardovao. Ali to, po meni, nije hrišćanski čin.
       Ako se predstavljate kao hrišćanin, onda ne možete reći tako nešto. Stoga mislim da smo svedoci izvanredne, fundamentalne hipokrizije i potpune iščašenosti jezika, što je, samo po sebi, izuzetno destruktivno. Jer, jezik nas vodi, zar ne? Na političkom planu vodi nas u najraznovrsnije oblasti. Ali, ono što smatram zaista opasnim i što mi se gadi, jeste kada se rečima koje u poslednje vreme često čujemo - "sloboda", "demokratija", "humanitarna intervencija" - zapravo opravdava jednostavan nasilni čin osvajanja i zadržavanja vlasti. Dok usputno uništavanje ljudskih života gubi svaki značaj.
       Moram da vam ispričam jednu istinitu priču. Kada je pre dve godine bombardovana Srbija, bombardovana je i pijaca u gradu Nišu. Jedna žena sedela je na klupi s petogodišnjom ćerkicom i jela sendvič. Pravo niotkuda počele su da padaju bombe, američke bombe. Na pijaci je zavladao haos. Četrdeset, pedeset ljudi na mestu je izgubilo živote. Žena, čije dete je izletelo iz njenog naručja, pogledala je oko sebe i videla glavu svoje kćeri u blatu.
       Postojanje te glave nikada vam neće priznati naš premijer, gospodin Bler, niti predsednik Klinton. Smrt i obezglavljenost male devojčice za njih su sasvim nevažni. Iskreno smatram da bi Klintonu i Bleru trebalo suditi kao ratnim zločincima. Jer, ne samo da su to učinili nelegalno, bespravno i, po mom mišljenju, nemoralno, već su svoje delo nazvali "humanitarnom intervencijom". Mislim da nam je svima preko glave takvih besmislica.
      
       Čitala sam da ste, kao dečak, jednom bili evakuisani... padale su bombe, a vi ste sa sobom poneli svoju palicu za kriket. To nas dovodi do kriketa i vaše ljubavi prema tom sportu. Kako to da kriket, pozorište i politika idu ruku pod ruku?
       - Znate, svačiji život ima mnoštvo odeljaka. Kriket je izuzetno civilizovan rat. Takođe, nalazim da zadovoljava visoke estetske kriterijume. Volim unutrašnjost Engleske, a kriket se obično igra u zelenilu, pod plavim nebom, među drvećem. To mi izuzetno godi. Fasciniraju me detalji igre. Nekada sam ga i sam često igrao. Zapravo, bio sam kapiten svog tima skoro pet godina. To me je skoro dokrajčilo.
      
       Zar kriket nije igra s mnoštvom pravila?
       - Da, apsolutno da.
      
       Zar vi niste neko ko krši pravila, ko se protiv sistema borio čitav svoj život? To me zbunjuje, kad je reč o kriketu.
       - Nikada mi nisu postavili to pitanje. Volim pravila koja su smišljena za dobrobit ljudi. Ima dobrih i loših pravila, a pravila u kriketu, po mom mišljenju, jesu za svako poštovanje.
      
       Nedavno ste prihvatili titulu Viteza časti, a odbili ste plemićku titulu koju vam je nudio Džon Mejdžor. Zašto ste jednu hteli, a drugu ne?
       - Ovo su dve veoma različite titule. Plemićka titula jeste nešto što nikako nisam mogao da prihvatim. Ne samo zato što je ponuda stigla od konzervativne vlade, kako je tada bio slučaj - isto bi bilo i da je stigla od bilo koje druge vlade - već i zato što mi je plemićka titula nekako odbojna. Zvučalo bi mi blesavo da me neko zove serom. Ali suština je u tome da govorimo o tituli koju daje vlada. Takav slučaj nije s titulom Viteza časti. Smatram da tu titulu dodeljuje zemlja. A koliko god da sam kritičan prema ovoj državi i svemu što se u njoj zbiva, prema Bleru i njemu sličnima i prema našoj vezi s Amerikom, ja i dalje, pod jedan, volim kriket i pod dva, živim u ovoj zemlji. U njoj živim i radim gotovo šezdeset godina i za nju sam veoma vezan. Pismo kojim sam obavešten o dodeli titule primio sam samo dva dana posle izlaska iz bolnice, kada sam se osećao prilično bedno, te me je ta vest zaista razveselila.
       Prevod Maja Kaluđerović
       (Gardijan)