Kostićeva duvanska, kafkijanska priča je potresna, ali ostalo je nejasno zašto je dve godine posle istorijskog 5. oktobra čamio u zatvoru

      Pokazalo se da je Smiljko Kostić, bivši direktor Duvanske industrije Niš, nevin po sve tri optužnice koje su ga teretile za teške zloupotrebe službenog položaja i "pribavljanje protivpravne koristi sebi i drugima" u visini do čak 22,9 miliona dolara, više miliona dinara i nekoliko stotina hiljada maraka. Kostić, prema odluci Opštinskog suda u Nišu, u ponovljenom suđenju po nalogu Vrhovnog suda Srbije, nije proneverio ni dva dolara. Nevin je, dakle, odležao u zatvoru 33 meseca i pet godina dokazivao da se na mestu direktora najveće srpske duvanske industrije nije bavio kriminalom. Sudska presuda potvrdila je sumnje da je proces bio politički montiran. Cilj je jasan - da se Kostić ukloni iz biznisa sa cigaretama, veoma profitabilnog i zanimljivog u svakom režimu. U ovom koji smo preživeli, naročito. Sa Kostićem smo razgovarali neposredno po izricanju oslobađajuće presude. Delovao je sasvim smireno, bez gorčine koja bi se mogla očekivati od čoveka koji je lično preživeo Kafkin "Proces". Evo njegove priče.
      
       PO METODU NKVD-a: Ne mogu da napadam svoju državu. Tako sam naučen. Mi spadamo u one narode koji teško prodaju svoju kuću. Pa i ako moramo da odemo, mi je ipak čuvamo. Zato ne bih mogao o svojoj državi ništa loše da kažem. Šta će ona dalje da uradi, to je njena stvar, ja se time neću baviti.
       Vrlo je teško kad inženjer, kao ja, mora da proučava Krivični zakonik i istoriju krivičnog zakonodavstva. Ja sam bio poražen kad sam to sve proučio. Shvatio sam da smo mi Krivični zakonik doneli negde 1963. godine. I to što je doneto, prepisano je iz ruskog zakonodavstva. Tada sam shvatio da kod nas živi metod NKVD-a. Samo to saznanje mi je pomoglo da dobro razmislim šta radim, da stvar nije nimalo naivna, da je jako ozbiljna. Bilo mi je jasno da ću proći kroz metod NKVD-a. Bilo je sto operativaca različitih profila protiv mene, a ja sam bio sam. Teško je u takvim uslovima pokazati da ste ispravan čovek. Po metodama koje sam prošao, svakog čoveka možete proglasiti krivim.
       Ja sam poslovan čovek i za sve što sam radio, imao sam dokumentaciju. Ništa nije bilo sakriveno. Sve se nalazilo u vitrinama. Mislim da je i sama policija bila zadivljena kad je to videla. Sve je bilo složeno u registratorima, naznačeno. Kroz staklo se videlo šta je šta. Kad sam uhapšen, dva kombija dokumentacije su mi uzeli i te papire nikad nisam dobio nazad. Mislio sam, za sve što u životu uradim, potpišem, da je dobro da jedan primerak imam za sebe. Zamislite čoveka koji ima račun za svaki dinar koji je primio, ili za svaku stvar koju je kupio. Ja sam taj čovek. Ali nikad nisam imao potrebu da to nekome javno saopštavam.
       Dakle, te su mi papire oduzeli i onda je počela metoda izmišljanja kriminala: podnosi se krivična prijava, a istražni sudija vam uopšte ne da da vidite o kom papiru se radi, a vi morate da se setite datuma pod kojim je zaveden, s tim što i ne znate da li je stvarno prošao kroz vaše ruke. Shvatio sam, ako kažem da ne znam, može se iskonstruisati optužnica. Tako je i bilo. Te papire koje su mi oduzeli, imali su u rukama istražni sudija, tužilac, sudija u procesu, ali meni niko nije hteo da ih da, da mogu da se branim.
       U međuvremenu je vlada Mirka Marjanovića uvela privremene mere u DIN. Na šta to liči, uvoditi privremene mere u jedan zdrav kolektiv? Prvo, to nije posao vlade. To se tako ne radi. Postoje organi koji to treba da rade, kad ima razloga. Doveden je drugi čovek (Zoran Aranđelović prim. aut.) koji mi nikad nije dao nijedan papir. I novo rukovodstvo koje je došlo 5. oktobra, takođe mi nijedan papir nije dalo. U fabrici mojih dokumenata ima na devet do dvanaest mesta.
      
       FALSIFIKOVANJE POTPISA: Ja sam po zakonu imao pravo da prisustvujem veštačenju. I to mi je uskraćeno. Nikad nisam mogao unapred da budem uključen, da kažem da li je nešto istina, ili nije. Imao sam ovakvih situacija: napiše se za neki posao da je kriminalni i teče ceo dan ispitivanje po tom predmetu. Na kraju tražim da mi pokažu dokument na osnovu koga me ispituju. Istražni sudija kaže - ne može. A mogu li, pitam, da vidim bar potpis? Kaže - to može. I prekriva tekst, da bi mi pokazao samo potpis. Ja pogledam - to nije moj potpis. Umesto da potpisnik bude krivično gonjen, on je posle upotrebljen kao glavni svedok u mom procesu.
       Posle mog hapšenja, Mirko Marjanović je održao sednicu vlade, na kojoj sam praktično proglašen krivim pre suđenja. Marjanović je jedan od ljudi koji moraju da odgovaraju pred ovim narodom. Kad-tad, ako postoji neka pravda. On je dosta zla naneo Srbiji. Ali, da li će to biti nekad pokrenuto, ne znam.
       On i ja smo odranije imali mnogo sukoba. Ja sam bio od ljudi koji su se suprotstavljali sivoj ekonomiji. U stvari, ne postoji siva ekonomija, nego samo crna, ili regularna. Ta crna ekonomija uništila je ovu zemlju. Mi smo uništili budžet, zemlju i sad kažemo da smo dobro radili. Mi nismo dobro radili.
       Gledao sam svojim očima kako na Niški aerodrom stižu cigarete iz Belgije. Pozvao me je jedne noći i pokazao mi prijatelj koji je radio na aerodromu. Isti policajac koji je obezbeđivao ovaj šverc, kasnije je mene uhapsio.
      
       SRPSKI BISER: Fabrika duvana je srpski biser. Počela je da se gradi 1885. godine, kada je u Nišu srpska vlada izglasala Zakon o monopolu, pod patronatom kralja Milana Obrenovića. Od tada je počela istorija duvanske industrije Srbije. Mi imamo pravo da se borimo za svoju državu, jer imamo fiskalni proizvod. I te kako je za državu važno da li joj je stabilan budžet. Kad je počeo šverc ovog fiskalnog proizvoda, svaki treći kamion, svaki treći avion, brod, vagon bio je švercovan. To je apsolutno znala Vlada Srbije. Tako se stvarao paralelni budžet, koji je bio van kontrole parlamenta, a to je strašan kriminal. Ja sam se borio protiv toga, jer priznajem samo ono što se može kontrolisati preko srpskog parlamenta. Pod vođstvom Mirka Marjanovića i Vlade Srbije, mi smo u jednom periodu imali oko 90 odsto šverca cigareta, što znači štetu za budžet od milijardu i po maraka, samo po tom osnovu. Inače, ko ima pristupa medu, možda može i da ga okusi. Ja sam bio jedan od onih koji su se suprotstavljali takvom vođenju zemlje. Marjanović mi je, naravno, te duele zapamtio i vratio mi loptu kad je dobio političku podršku i kad su se verovatno u kući Miloševića složili da me uhapse.
       Druga stvar kojoj sam se protivio, jeste prodaja DIN-a, kakvu su nameravali da sprovedu. Dok sam ja sa svojim timom nastojao da napravim najbolju fabriku u Evropi, oni su nam ubacili svoje "krtice", da bi u pogodnom trenutku preoteli fabriku i onda je prodali. Posle mog hapšenja putovali su izaslanici da prodaju DIN, ali naravno, to nisu mogli da urade, zato što nemaju kredibilitet u svetu za takve razgovore. Plan je prvo bio da ja učestvujem u toj prodaji, a razgovore sam počeo po prisilnom nalogu Milana Beka, tadašnjeg Marjanovićevog ministra za privatizaciju. Ja sam te razgovore odbio, nisam hteo da učestvujem i nisam se plašio njihovih ucena. Jednostavno, nisam se osećao pozvanim da prodajem DIN. To može samo srpski parlament da uradi.
       Umesto toga, moji saradnici i ja pripremili smo, posle dve godine rada, model za zajam sa najjačim trgovačkim bankama u Evropi, trebalo je o tome da piše čak i "Financial times". Mada sam kao direktor bio ovlašćen, nisam želeo da potpišem, jer sam smatrao da to treba da uradi predsednik Srbije, i tada Milan Milutinović. Umesto toga, oni su me uhapsili.
      
       PLAN ZA HAPŠENJE: Zapravo, od '96. godine planirali su da me uhapse. Slali su mi i poruke da se ne vraćam više u zemlju. Ja sam to odbijao. Rekao sam - ne treba da me hapse, doći ću sam. Desilo se u to vreme kad smo mi socijalisti izgubili lokalne izbore. Kulturno je bilo da smo čestitali pobedniku i sklonili se, nije propast sveta. Međutim, počelo je prekrajanje izbora, mnogi su uprljali ruke, a ja nisam u tome hteo da učestvujem. Odmah sam govorio da rezultate treba priznati. Međutim, vrh SPS-a to nikako nije prihvatao. Satrapi oko Miloševića su odgovorniji od njega, ali se sad kriju iza njegovih leđa. Tada su prema meni krenule negativne strelice, a dotle im je moja ličnost bila jako važna.
       Svet se tada, zbog masovnih demonstracija, koje su ličile na ustanak, spremao da nam opet uvede sankcije. Ja sam, radeći ovaj posao, imao privilegiju da budem u kontaktu sa rođakom tadašnjeg italijanskog ministra inostranih poslova Lamberta Dinija. Ja sam bio u Trevizu, Dini u Rimu. Predložen mi je sastanak sa njim u Firenci. Kad smo se videli, dva sata je slušao moje objašnjenje situacije u Srbiji. On se čudio - ja tražim kredit, a oni nam sutra uvode sankcije. Kažem mu - čekajte, zašto sankcije? Dobro sam znao šta sankcije znače i iskreno sam se toga uplašio. Tražio je da mu kratko napišem kakvu bih strategiju predložio, da u Briselu prođe, da se sankcije izbegnu. Napisao sam odmah. Ako uspemo, doći ću u Beograd, rekao je Dini, koji je tada imao važnu funkciju u Savetu Evrope.
       Sutradan sam se vratio u zemlju i obavestio Državnu bezbednost da će gospodin Dini doći, a oni mi kažu da je već tu, kod Miloševića. Posle toga je nastao "lex specialis".
       Ja za takav razgovor nisam imao nikakvo ovlašćenje, ali je normalno da sam pomogao svojoj zemlji, ako mi se već pružila prilika. Naravno, to mi nikad nije oprošteno i samo se čekao trenutak, a on je došao kad sam odbio prodaju DIN-a. Tad su rekli: "E, sad je dosta." Tražili su čak da mi se sudi protiv naroda i države. Ništa mi nisu našli, sem Marksovog "Kapitala" u mojoj kući.
      
       LILIĆEVO SVEDOČENJE: Moj slučaj bio je direktno pod kontrolom porodice Milošević, Mirka Marjanovića i (pokojnog) Vlajka Stojiljkovića. U policiji, tužilaštvu, sudovima, niko nije smeo ni da makne. Lično je, operacijom pripreme krivičnih prijava, rukovodio Rade Marković. Takvom političkom pritisku naše pravosuđe nije moglo da se suprotstavi, jer su i sami bili ugroženi. Mom sudiji se pretilo da neće sačuvati glavu na ramenima.
       U moju korist je svedočio, posle smene vlasti, Zoran Lilić. Bila je u pitanju optužba o sabotiranju posla sa Zimbabveom, koji je sklopljen na državnom nivou. Zamislite, MMF zabranjuje barter-aranžmane, a naša vlada ih traži! Ispadamo smešni u razgovorima sa svetom. To su bili aranžmani za pljačkanje komunizma i socijalizma. Lilić je to znao. A onda je ispalo da sam ja srušio barter aranžman. Trebalo je da u Afriku idu traktori iz IMT-a, a da mi otuda kupujemo duvan. To prosto nije moglo da se obavi. Ni sam IMT nije za to bio zainteresovan. Direktor bi time napravio štetan posao. Nemam dovoljno dokaza da bih govorio o konkretnim imenima, ali pojedini ljudi iz politike su preko tih barter-aranžmana hteli nešto prljavo za sebe da urade. Oni su bili visoki funkcioneri u SPS-u. To sam osetio preko pretnji koje su mi stizale. Pitam vas ja, koje to ministarstvo inostranih poslova radi posao spoljne trgovine? To se ne radi, to liči na mafijašku državu.
       Meni je u Zimbabveu traženo da dam milione dolara unapred čoveku koji ima jednu kućicu i više ništa. Tako niko živi ne radi, bez ikakve garancije. Neko je hteo da nas uvuče u kriminal. Zahvaljujući Zoranu Liliću koji je to presekao, ovakve namere su prekinute.
       U mom procesu, nijedna krivična prijava nije postojala za šverc, jer ga nije ni bilo. A optuživali su me upravo oni koji su to radili. Postojali su magacini koji su se "kalašnjikovima" čuvali. A Smiljko Kostić nema "kalašnjikove". Prema optužnici koja je protiv mene složena, Srbija nikad ovakvog kriminalca nije imala. Kad je to već tako, ja sam se koncentrisao da na to odgovorim, ne uplićući nikog drugog. Na molbu moje porodice, koja je trpela pretnje, da ne spominjem zvučna imena, ja ih nisam ni spominjao, jer svoju decu, naravno, najviše volim. Ako budemo želeli istinu, može da se otkrije ko su ljudi koji su uradili vrlo negativne stvari po ovu zemlju.
       Političari ovde ne odgovaraju za negativno vođenje zemlje. Oni su jedini bili zaštićeni, mogli su da daju naloge za hapšenje, mogli su da hapse, bez ikakve odgovornosti. Imam podatak da je oko dve hiljade socijalističkih direktora što uhapšeno, što ubijeno u periodu vladavine socijalista. Ko su danas vlasnici najvećeg dela bivše komunističke imovine - ljudi iz vrha politike i iz represivnih organa. Oni koji su mogli da daju naloge za hapšenje i oni koji su mogli da hapse. Danas imate firme koje su ušle u kriminal, a čiji su vlasnici iz represivnih organa. Takav jedan primer imate u Nišu. Zamislite da ja to nisam znao ranije. Živeo sam tamo, a nisam to znao. Oni su polako spremali moje uklanjanje. Kad su dobili podršku politike, ja sam nastradao.
      
       ZA SRPSKU FABRIKU: Što se tiče sadašnje privatizacije DIN-a, moje se mišljenje nije promenilo. Mislim da sadašnja vlast to pažljivo meri i da će napraviti zadršku. Verujem da neće srljati, možda će i da povuku tender. Drugo, ni sam svet ne kupuje tako lako fabriku duvana. Fabriku duvana može da pravi ili država, ili neka jaka kompanija. Godišnji prihod takve jedne fabrike jednak je vrednosti njene gradnje. Isplati se, znači, brzo i opet ostaje srpska. DIN je sam popunjavao 20 do 25 odsto srpskog budžeta. To je veliki prihod za jednu zemlju. Zato i verujem da će država da bude oprezna. Zasad vidim da paze. Za dovršetak nove fabrike u Nišu koju smo započeli, potrebno je oko 300 miliona evra. A na tenderu je postojeća fabrika toliko procenjena. Zato treba videti da li da se u to ulazi. Srbija tih para nema, ali se mogu dobiti komercijalni krediti. To bi nam se brzo isplatilo.
       Gradnja fabrike morala bi da bude pod kontrolom države. Pojedinci samo mogu da pomognu. Ja to imam u malom prstu, radim ovaj posao 25 godina. O novcu ne bi trebalo da se razmišlja, ja ga mogu naći i da ostane u srpskom vlasništvu.
       Nije realno očekivati da se šverc lako iskoreni. Kad je pušteno da se korov zapati, nijedna vlast to ne može preko noći da prekine. Podržavam svaku vladu koja pokušava da zaustavi šverc fiskalnih proizvoda, pošto ona onda liči na ozbiljnu državu i vladu. Kad to postignemo, svako će kod nas doći, jer to znači da je sve pod kontrolom. Tu ne mislim samo na cigarete, nego na sve fiskalne proizvode.
       Posle svega, ne mogu da mislim da je moja Srbija kriva za sve što se desilo. Ako neko trenutno ima vlast i napravi nešto loše, nije kriva Srbija, već ljudi koji neodgovorno rade svoj posao. Pod Srbijom podrazumevam i moje prijatelje i komšije i ljude sa kojima sam odrastao. Ne mogu vam opisati kako su me svi oni dočekali kada sam izašao iz zatvora. Mislim da su pre svega krivi ljudi koji su zloupotrebili gostoprimstvo u Srbiji.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ
      
      

Tolstoj i NIN Postoji pitanje koje mi niko nije postavio - šta je mene u zatvoru održalo vitalnim. Prvo, službena lica koja su me čuvala savesno, tako da spasem um i zdravlje. Drugo, spasila me je klasika - Čehov, Dostojevski, Tolstoj. I treće - vaš NIN. Čitao sam valjda svako slovo. Kad je bilo moje vreme za zabavu, rešavao sam šahovske probleme. Imam sve rešeno i ukoričeno. Čitajući knjige, izvukao sam strane reči koje se nalaze u našim prevodima i rado bih to pokazao Ivanu Klajnu. Tako bismo videli koliko je tuđih reči u našem jeziku. Napisao sam gramatiku engleskog jezika i gramatiku francuskog jezika, počeo sam i nemačku, ali su me pustili, pa nisam završio.