Uz Đinđića bi na kraju, ne računajući njegovu stranku, mogli ostati samo beskorisni politički trolovi ("Šumadija", Perišić, Veselinov...)

      Uopšte uzev, stvari u Srbiji se uvek menjaju neočekivano i preko noći. Pre samo tri meseca izgledalo je da praktično više ništa ne stoji na putu Đinđićevoj svevlasti. Njegov glavni politički rival Koštunica bio je beznadežno zaglavljen u neudobnoj fotelji predsednika savezne države i zaokupljen beskonačnim natezanjima u vezi sa preuređenjima iste, a DSS potpuno marginalizovan i, što svojom, što Đinđićevom voljom, prognan sa svih funkcija na saveznom, republičkom i pokrajinskom nivou. Čini se da je upravo u osećaju samozadovoljstva zbog takvog stanja stvari bila sadržana klica akutnih Đinđićevih problema, odnosno naziruće propasti. Trijumfalizam i pobednička bahatost, uz podrazumevano odsustvo sluha za ideju podele vlasti, proceduru i demokratski fer-plej, ohrabrili su D(O)S-ovo tvrdo jezgro da stalne, ali otklonjive teškoće sa kvorumom i tankom skupštinskom većinom pokuša trajno da reši na taj način što će odlukom Predsedništva DOS-a jednostavno oduzeti mandate poslanicima DSS-a.
       Čak i za uveliko dopingovanu srpsku političku javnost, spremnu da zarad "reformi", "evropske Srbije" i "budućnosti naše dece" proguta mnoge gafove svojih reformista (glasanja iz Soluna, kršenja skupštinskog poslovnika, pritisci na sudstvo i sl.) ovo je ipak bilo isuviše.
      
       Pobednici - "pobednici"
       Umesto da naknadno priznaju grešku, DOS-ovi talibani povlače sledeći ishitren potez, te, pokušavajući da uhvate Koštunicu u raskoraku, požuruju sa raspisivanjem predsedničkih izbora. Iako u neprilici, Koštunica nije imao alternativu. Bio je naprosto primoran da uđe u trku. I kako trenutno stoje stvari, uz Đinđića bi na kraju, ne računajući njegovu uveliko SPS-izovanu stranku, mogli ostati samo beskorisni politički trolovi ("Šumadija", Perišić, Veselinov...) koji ionako nemaju gde da odu. Eventualni ostanak bilo koga krupnijeg, ili makar iole respektabilnijeg (na primer, Svilanovića, Čanka ili Socijaldemokrata), moraće i te kako da se plati.
       Što se pak samog Koštunice tiče, njemu je, za razliku od ostalih aktera, u ovoj izbornoj trci bila založena čitava politička sudbina. On naprosto nije smeo da izgubi, tj. da ne bude prvi, i u tome je uspeo. Zlobnici bi rekli, "ničim izazvano". Opet se u velikoj meri glasalo "protiv" (Đinđića, poskupljenja, otpuštanja, nacionalnog poniženja, agresivnosti i samoreklamerstva vlade), a ne "za" Koštunicu, Šešelja ili Labusa. Generalno gledano, Koštuničin najveći problem mogao bi biti to što je narod za dve godine tri puta masovno glasao za njega, a da njemu to nije bilo dovoljno da zbilja preuzme vlast. Osim toga, ono što bi moralo da ga zabrine nije toliko "manjak" od milion i dvesta hiljada glasova iz 2000, već veoma snižen nivo entuzijazma među ovim glasovima koji su mu dodeljeni. Koštunica je ovim svoje žetone potrošio i za neke buduće pobede trebaće mu i nešto više sem dobre volje i poštenog lica.
       U suštini, najmanje involviran u ovu dosovsko-izbornu priču bio je Miroljub Labus. Pomalo misteriozno gurnut u čitavu stvar, on je (doduše, vremenom se i sam sve više ložeći) u osnovi trčao za druge, pre svega, svoje prijatelje iz G 17 plus i odradio za njih veliki posao. Za razliku od Đinđića, koji se do pred sam kraj kampanje kolebao između iskrene podrške kandidatu "grupe građana" i diskretne opstrukcije izbornog procesa, Dinkić i društvo (kao i Goran Svilanović) zdušno su - katkad i preko granice dobrog ukusa - zalegli za Labusa i sada će, sa punim pravom, ravnopravno sa premijerom da pretenduju na dobar deo Labusovog nimalo beznačajnog izbornog plena. Od privremenog saputnika kojeg se dinamični Đinđić, iritiran njegovom agresivnošću i demagogijom u kojima je mlađahni guverner povremeno nadmašivao i njega samog, nameravao osloboditi na prvoj pogodnoj reformskoj krivini (a najverovatnije prilikom predstojeće rekonstrukcije savezne države), Dinkić se tokom ove kampanje nametnuo kao Đinđićev nevoljni ali neizbežni strateški partner, a G 17 plus (sa sve "vanstranačkim" ekspertima i građanima) profilisala se kao snažna i DS-u konkurentska adresa na tzv. reformskom delu srpskog političkog spektra.
      
       Odgovornost elite
       Da zaključimo. Slično Miloševiću i njegovoj, navodnoj, borbi za "srpsku stvar", i Đinđić je, sa sličnim efektima, istovremeno gorljivo zastupao, blamirao i krčmio srpsku reformu i srpske reformatore. Labus, Dinkić, Đelić... posle ove kampanje nikad više neće biti oni stari - kao ni Koštunica, uostalom - a od toga, sem Šešelja i, eventualno, Sonje Biserko, niko nije imao koristi. I kada se budu svodili bilansi, činjenica da je bilo potrebno manje od dve godine da Vojislav Šešelj politički vaskrsne, tj. da se iz statusa političkog mrtvaca transformiše u značajan faktor postmiloševićevske i postdosovske Srbije, sa perspektivom da to zadugo ostane, predstavljaće najveću optužbu i (zajedničku) istorijsku hipoteku DOS-ove vlasti. Ne treba se zavaravati, Šešelj je danas realnost, a, moguće, i naša sutrašnjica. I bude li tako, odgovornost će ležati na sadašnjoj eliti, a ne u nekoj fatalnoj, "nacionalističkoj", "autoritarnoj" i "populističkoj" sklonosti ovog naroda.
      
       ĐORĐE VUKADINOVIĆ
       (Autor je politički analitičar i urednik "Nove srpske političke misli")