Ima još partijskih lidera koji su nacionalisti pa nisu, prema glasovima, ni blizu Šešelju. U čemu je tajna?

      Oni koji su, slavodobitno, pre dve godine, otpisali Šešelja kao političara a njegovu stranku poslali u istoriju, nisu dobro proučili povest srpskog radikalizma. Prvo pravilo, koje radikale uvek vraća na političku scenu i posle izgubljenih izbora, više je nego jednostavno: kao po pravilu, sve su srpske vlasti posle izbora radile u korist svoje štete a radikalima, koji nikada nisu birali reči, nije ostajalo ništa drugo nego da žestoko napadaju vlast, što narod voli, i da tom narodu ponude parolu - radikalno protiv svih nepravdi.
       Krajem devetnaestoga veka, Nikola je Pašić ubedljivo izgubio na izborima, da bi se posle tri-četiri godine na vlast vratio kao sjajnošlemi Baja, koji zna šta radi, i dvadeset godina bio je neprikosnoveni predsednik vlade (sa manjim izuzecima), i krojio je srpsku i kasnije jugoslovensku politiku velikim makazama. Sve dok ga smrt nije zaustavila.
      
       Lisica
       Današnji vođa srpskih radikala Vojislav Šešelj nije, svakako, ličnost Pašićevog profila, u mnogo čemu oni jesu antipodi (Pašić je svima davao za pravo, Šešelj nikome), ali veže ih to što su uvek radili po svome i nikakvi porazi ih nisu mogli omlitaviti. I jedan i drugi stavljali su naciju na prvo mesto, a kad u Srbiji jedan političar tako razmišlja, u narodu ima saveznika, većeg nego oni političari koji, recimo, govore o demokratiji. Istorija Srbije je jedna velika borba za naciju i državu, to je Srbima od pradedova. Zato samo loše poznavaoce srpske kolektivne svesti iznenađuje veliki uspeh Šešelja na nedavnim izborima. On je i ranije sa vrha padao na dno, ali bi se već na sledećim izborima oporavljao, kao da ništa nije bilo. Onog trenutka kada je osetio da može da bude vlast, sklopio je savez i sa "kasapinom sa Balkana" i sa "crvenom vešticom sa Dedinja" i ušao je u vladu. Ne kao vodonoša, nego kao radikal na vlasti.
       Ta je vlada bila loša vlada, Šešelj je lično doprineo da se donesu neki katastrofalni zakoni i on je zbog toga platio visoku cenu. Izgubio je, decembra dvehiljadite, i vlast i gotovo tri četvrtine republičkih poslanika! Odlazak u istoriju? Taman posla. Srpski radikali osećali su da je reč o izvesnom političkom intermecu, i kao opozicija nastavljali da se bore "radikalno protiv svih nepravdi".
       Išlo im je naruku i to što je zemlja zapadala u sve veću ekonomsku krizu, ovi na vlasti posvađali su se brže nego što su se i sastali kao vlast, i Šešelj je, kao lisica (dakle lukavo), ušao u predizbornu kampanju sa jednom osnovnom porukom: pohapsiće sve one glavne političare koji su vodili zemlju kao plaćenici i sluge Zapada, a narodu koji je oduvek željan hapšenja i koji se nije oslobodio ksenofobije, Šešeljeve reči zvučale su obećavajuće i radosno.
       Ovi su izbori pokazali da je većina građana Srbije zadojena nacionalnim, manje demokratskim mlekom. Može se upotrebljavati i reč nacionalističko. Ko je taj ko može pouzdano i za sva vremena da povuče liniju između nacionalnog i nacionalističkog?
       Zašto tolika zabrinutost, primetiće pažljivi čitalac, kad Šešelj nije pobedio. Tek je treći. Nije tu toliko reč ni o Šešelju ni o njegovom, na prvi pogled, gubitničkom trećem mestu, nego o tome da je njegov protivkandidat koji je imao podršku većine dosovskih demokratskih i reformističkih stranaka sakupio tek nekoliko procenata glasova više, a Vojislav Koštunica, koji nikako nije Šešelj, to sigurno nije, ipak spada u političare koje bije glas da su tradicionalisti, konzervativci, nacionalisti... U predizbornoj kampanji Koštunica nije nijednu reč izgovorio protiv Šešelja, vođa radikala pominjao je ovog svog suparnika usputno (zamerajući na mlakosti), ali su obojica na Labusa bacali drvlje i kamenje (da ne kažemo jaja). Da, Šešelj neće u drugi krug, ali će, po svemu sudeći, dočekati treći, četvrti, peti... Pošto matematika sluti da ovi predsednički izbori mogu i propasti, zbog moguće apstinencije birača.
       Na političku scenu Srbije stupaju nacionalni političari. Posle republičkih izbora, potpuno će se promeniti slika Srbije. Tu se ništa ne može. Naravno da se tu ništa ne može, kad narodna volja krene. Veliki nemački pisac Hajnrih Bel rekao je, davno, da je istorija pokazala kako narod ne mora uvek biti u pravu. Mislio je na svoj narod, koji je tridesetih godina glasao onako kako je glasao i prošao je onako kako je prošao. Zar Srbi nisu glasali za Miloševića, veš korpama, i kako smo prošli? Ovoga puta Milošević je i pismom podržao Šešelja i Srbi kao da su ga poslušali. Nije to pismo bilo presudno, prošao bi Šešelj sigurno i bez tog pisma dobro, ali ono mu je pomoglo da prođe odlično.
       I neka čitalac sada zamisli da su na dnevnom redu bili parlamentarni izbori (uz napomenu da se glasanje za ličnost umnogome razlikuje od glasanja za stranke i da rezultati ne moraju biti isti), neka ipak razmisli koliko bi Šešelj dobio poslanika. Nema tajne. Dobio bi više od osamdeset. Nešto manje od dosovskog ostatka.
      
       Evropa
       A onda, opet, okreni-prevrni, ispada da u Evropi Srbija nije neki naročiti izuzetak. Nacionalistički i konzervativni lideri već su na vlasti u nekim velikim i značajnim evropskim zemljama (Šredera su, u Nemačkoj, spasli birači iz nekadašnje Istočne Nemačke, doživotni levičari). A šta je Berluskoni? Imao bi Šešelj, da je pobedio, s kim u Evropi da sarađuje, nećemo se praviti blesavi. Ono što dotičnoj nacionalističkoj i desničarskoj gospodi ne dozvoljava da se previše razmahnu i čine po svom, to je jaka opozicija i to su razvijene demokratske snage.
       Nacija, nacija, nacija... Da li mnogi znaju šta je nacija? Čemu ona služi? To Šešelj svakako zna, zato i opstaje, bez obzira na to šta demokrate o njemu mislile.Veliki indijski pisac i mislilac Rabindranat Tagore rešio je, iz svoga rođenoga iskustva, da i on jedared kaže šta je nacija. Za početak, rekao je da Engleze voli kao narod, ali da ih ne voli kao naciju. Za njega je nacija, u smislu političke i ekonomske zajednice jednoga naroda, pojava koju daje jedno celo stanovništvo kad se organizuje za kakvu mehaničku svrhu. Ljudsko društvo, kao takvo, nema nikakve svrhe koja ga prevazilazi. Ono je samo sebi svrha. Ono je spontano samoizražavanje čoveka kao društvenog bića. Ono je prirodno regulisanje ljudskih odnosa i to regulisanje daje ljudima mogućnost da razvijaju ideale života u zajedničkom radu jedni s drugima. Ono ima i jednu političku stranu, ali ona služi posebnoj svrsi. Ta svrha je samoodržanje - Tagorine su ovo reči.
       Da li je Šešelj čitao Tagoru ili nije, nije od važnosti. Ali, da je pogodio šta srpskom narodu, čiji je opstanak, kroz istoriju, neretko bio ugrožen, mora govoriti, to je izvan svake sumnje. Opstanak, samoodržanje, kao zavet, kao potreba da se preživi. Zato je radikalska ksenofobija samo instrument da se biračima poruči da ih veliki svet ugrožava. Demagogija tako postaje jedna filozofija, jedna psihologija(ili parapsihologija), koja ulazi u glavu običnoga građanina, kao ideološka doktrina. Koliko u tim pričama ima istine? To indoktriniranog homo sapijensa ne tera da razmišlja. Francuskom sociologu Edgaru Morenu dugujemo izreku koja kaže da bi se ljudi odrekli i najdražih svojih uživanja, samo kad bi pri tom morali da razmišljaju.
       Samo kod ljudi koji ne poznaju Vojvodinu, drugo mesto Šešeljevo, ispred Koštunice, izazvalo je iznenađenje. Sudar novih radikala i Vojvodine, ne znači jedno ogromno zaprepašćenje. Ali, zar Vojvodina nije najkulturnija i najrazvijenija u Srbiji? Možebiti.
       Samo, Šešelj je i u Beogradu vrlo dobro prošao. Da li je za sve zaslužan njegov nacionalizam? Ima još nacionalista među liderima, ali oni nisu, prema glasovima, ni blizu Šešelju. Zato što su ophrvani mitom i prošlošću, zato što nisu agresivni i ne nude narodu nemoguće, odmah i danas. Kod radikala nemaš da misliš i da vrdaš, nemaš da padaš u žalost i naričeš za prošlošću, da ispravljaš krive Drine koje su komunisti iskrivili(što bi morao biti moralni čin svakog demokrate), nego dođeš pa biješ, raspališ šamar na primer, poliješ nekoga vodom, i toga mora biti, na tome se zida budućnost.
       Biće zanimljivo kako će sve to izgledati na republičkim parlamentarnim izborima. Jedno je sigurno - Šešelj je na noge stavio točkove i vozi svoju trku, sve brže.
      
       PETAR IGNJA