Okreni-prevrni, ma šta ko mislio o ovim izborima, sve to liči, i sve to jeste, velika uvertira za republičke parlamentarne izbore, koji nailaze, monsunski

      Da li je za jednu malu zemlju jedanaest kandidata za predsednika države "malo mnogo", pitanje je slojevito. Velike zemlje imaju malo kandidata, male više, a znajući naš politički mentalitet, mogla je Srbija da ih ima i više. Da su samo sve stranke dale svog kandidata (a grupe građana?), na listi bi se našlo bar dvesta imena. Ali, kad zanemarimo mentalitet, kao neku sudbinu, razlog ovolike navale na jednu stolicu valja tražiti u izbornom zakonu, koji je liberalan. Svako može da konkuriše, ako se malo potrudi, i to liči na onu proletersku viziju da će jednoga dana, kada dođe sloboda, svi pisati romane.
       Ipak, prema anketama, kojih ima više nego kandidata, dvojica političara pominju se kao favoriti - Vojislav Koštunica i Miroljub Labus. Možemo te ankete da nazovemo i ovako i onako, možemo da ih podvrgnemo kritici i sumnji, ali zašto bismo to činili? Kud' svi Turci tu i mali Mujo... Neka je tako kako kažu naučni istraživači javnog mnjenja, koje je u Srbiji sigurno kao vrbov klin, a poslednjeg dana septembra sve će doći na svoje mesto: i kandidati i ankete.
       Polazimo, dakle, od pretpostavke da će Koštunica i Labus voditi "mrtvu trku" za predsednika i polazimo od činjenice da samo jedan može da pobedi. U prvom ili drugom krugu. Svejedno. Postoji i "opasnost" da izbori propadnu zbog apstinencije birača (i o tome se uveliko govori), pa se može desiti da se ide do devetog kruga. O hiperboli je reč, nikako o Danteu.
       Mi čekamo predsednika. Koji obećava. Ali, mi znamo da Ustav Srbije budućem predsedniku, ako se najvišeg zakona u državi bude držao, daje nejaku vlast. Sva predizborna obećanja, koja su svi davali, duboko su zadirala u ono što pripada Skupštini Srbije (od donošenja novog ustava do usvajanja boljih zakona) i Vladi Srbije, koja predlaže zakone, vodi ekonomiju, kulturu, prosvetu... Jednom reči, vlada vlada. Valjda je zato sociolog Srećko Mihailović ove predsedničke izbore nazvao - velikim zamajavanjem naroda. Glavni kandidati, očigledno, ne misle tako kao da su svi njegoševci, kao da na umu imaju onaj poznati vladičin stih - neka bude što biti ne može.
       Nekako će, ipak, biti, jer, kaj bi bilo, kak ne kak ne bi bilo... Mi smo navikli na paradokse (apsurd je već "teška" reč), a veliki je politički paradoks i to što predsednik jedne države i potpredsednik vlade te iste države idu na izbore za šefa jedne druge države. Kažu da ustavi to ne zabranjuju. Da li je tako nešto viđeno u demokratskom svetu, kome hitamo, neka čitalac sam prosudi.
       Okreni-prevrni, ma šta ko mislio o ovim izborima, sve to liči, i sve to jeste, velika uvertira za republičke parlamentarne izbore, koji nailaze, monsunski. Ako pobedi Koštunica, on će, zajedno sa opozicijom (greška je ako neko kao nekada Mile Ilić veruje da u Nišu opozicije nema), snagom autoriteta činiti sve da do vanrednih izbora dođe. I te će izbore aktuelna vlast, vrlo razjedinjena, teško izbeći. Biće tu i pritisaka i mitinga, a golo pozivanje na "činjenicu" da će vanredni izbori zakočiti reforme, narodu kome je "nacionalni ponos" važniji od ekonomske politike, a siromaštvo vekovni način života, neće mnogo značiti.
      
      
       Konačno, ne sme se izgubiti iz vida ni to da Savezni ustavni sud može da presudi u korist poslanika Demokratske stranke Srbije i vrati im oduzete mandate. Tada bi u parlamentu Srbije došlo do silnog pomeranja snaga i lako se može desiti da današnja republička vlada ostane bez većine. Rešenje? Nameće se samo: vanredni izbori, kao izlaz.
       To je naumoljiva i politička i istorijska zakonomernost: da bude kako mora biti.
       Da li će se politička i društvena kriza rešavati mirno ili nas tek čekaju još veća trvenja u borbi za vlast, znaćemo uskoro. Ali, kaže se - po jutru se dan poznaje. Mislimo na prejake reči koje su u ovoj predizbornoj kampanji koristili kandidati, za predsednike. Udarali su jedni druge, što maljem, što stolicom. Ima toga i na Zapadu, kažu. Možebiti. Ali, mi nismo zapadnjaci. I u Vojvodini se za jedno "ne laj", Lale miluju levčama, a reči se pamte, do smrti. Da ne govorimo o srbijanskom temperamentu i odličnom pamćenju.
       Građansko društvo i demokratija putuju, ka Srbiji, našim brzim prugama.
      
       PETAR IGNJA