Popuštajući pod američkim zahtevom da se građani SAD izuzmu iz nadležnosti novoosnovanog Međunarodnog krivičnog suda, Evropska unija je pobudila sumnju u svoju sposobnost da stvori i vodi zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku

      Da li će Međunarodni krivični sud - tvorevina u koju je uložen veliki trud političara i pravnika da bi svet, prvi put u istoriji, imao ista merila za pravo i pravdu - propasti pre nego što počne da živi? Pitanje neizbežno proizlazi iz kompromisa koji su šefovi diplomatije Evropske unije napravili nakon zahteva Vašingtona da se građani SAD optuženi za ratne zločine izuzmu iz nadležnosti Suda.
       Amerikanci su, da podsetimo, sami veoma mnogo radili na osnivanju Međunarodnog krivičnog suda, ali je nova administracija povukla potpis bivšeg predsednika Klintona ispod osnivačkog dokumenta. Učinila je to iz bojazni da bi Sud mogao da bude (zlo)upotrebljen u političke svrhe, posebno ako bi odgovornost za zločine počinjene, recimo, od strane američkih vojnika protegao do njihovih naredbodavaca, odnosno do same Bele kuće, Pentagona i Stejt departmenta.
       Amerikanci su zapretili povlačenjem svojih vojnika iz mirovnih misija UN, a potom su pokrenuli diplomatsku ofanzivu sa ciljem da bilateralnim sporazumima obavežu sve zemlje koje na to pristanu da građane SAD, eventualno optužene za ratne zločine, ne izručuju Međunarodnom krivičnom sudu, nego američkim organima gonjenja. Time su svoju pravdu digli iznad međunarodne pravde, ne dopuštajući isto to drugima.
       U nastojanju da zauzmu zajednički stav prema ovakvoj akciji - koja se nekad, u sličnim prilikama, nazivala američkom prinudom, pritiskom ili zavrtanjem ruku, a sada "lobiranjem" - zemlje Evropske unije postigle su neku vrstu tanušnog kompromisa. Pošto je najpre ostavila utisak da će odlučno odbiti američki zahtev, Evropska unija je dala svakoj članici pravo da, ako to želi, potpiše sa Sjedinjenim Državama separatni ugovor po kome priznaje izuzimanje američkih vojnika i diplomata od Međunarodnog krivičnog suda.
       Velika Britanija, Italija i Španija su nagovestile da bi bilataralne sporazume sa SAD mogle razmotriti, dok su Nemačka, Francuska i Švedska stavile do znanja da takve papire zasigurno neće potpisati. Amerikanci su u isto vreme uspeli da za svoj zahtev pridobiju 12 zemalja van Evropske unije. To nije mnogo, ako se ima u vidu da je Statut Međunarodnog krivičnog suda potpisalo 139, a ratifikovalo oko 80 zemalja, ali je verovatno da će taj broj rasti posle saznanja da Evropska unija nije uspela da zauzme jedinstven stav i da je ipak poklekla pod američkim pritiskom.
       Mišljenja o tome šta je Evropska unija postigla dosta su, po običaju, podeljena.
       Per Stig Meler, danski ministar spoljnih poslova koji je predsedavao skupom, tešio se tvrdnjom: "Nije bilo ustupaka, nije podriven integritet Međunarodnog krivičnog suda." Neće svi Amerikanci imati imunitet, nego samo vojnici u mirovnim misijama i diplomati. Amerikanci će biti obavezni da optužene za ratne zločine izvode pred nacionalni sud. Bilateralni sporazumi treba da budu vremenski ograničeni. Neće biti reciprociteta, to jest optuženi za ratne zločine iz drugih zemalja neće moći da traže utočište u SAD. Ukratko, sa Amerikancima ne treba produbljivati političke sporove, koji su se i inače namnožili, pa je bolje išta nego ništa, rezonuju pristalice kompromisa. (Ispostavilo se, međutim, da Amerikanci ni ovim nisu zadovoljni i da traže izuzeće za sve američke građane.)
       Najveći kritičari i protivnici kompromisa su nevladine humanitarne organizacije u Evropi, ali i u Sjedinjenim Državama. Njihov je nepodeljeni stav da je Evropska unija svojom odlukom podrila kredibilitet i efikasnost samog Međunarodnog krivičnog suda, koji inače treba da počne da radi iduće godine i da tokom vremena zameni dosadašnje međunarodne ad hok sudove za ratne zločine, poput haškog, na kome se sudi Slobodanu Miloševiću.
       "Usvojeni stavovi su do te mere nedorečeni da izvrgavaju ruglu i sam zajednički stav Unije prema Međunarodnom krivičnom sudu", ističe "Hjumen rajts voč". Ričard Diker, predstavnik Komiteta pravnika za ljudska prava iz SAD, ocenjuje odluku Evropske unije kao "duboko razočaravajuću". Peter Ludlov, analitičar iz Istraživačkog instituta za evropske poslove u Briselu, tvrdi: "Ovo nije solidarnost, nego rusvaj. Svi smo tvrdili kako je to vrlo važno, a sad smo brzo podlegli pod američkim pritiskom." On podseća i na obavezu članica EU "da se uzdrže od akcija koje su suprotne interesima Unije ili mogu da umanje njenu efikasnost kao kohezione snage u međunarodnim odnosima".
       Politički analitičari najveću pažnju obraćaju upravo na ovu, gore pomenutu, obavezu članica i nalaze da se Evropska unija pokazala nedoslednom u odbrani sopstvenih principa. Nije li time pobudila sumnju u sposobnost da stvori i vodi zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, koju smatra ključnom za svoj veći uticaj na svetske poslove? Može li, sem toga, Međunarodni krivični sud da funkcioniše bez najmoćnije zemlje sveta? A Doris Pak, predsednica Delegacije Evropskog parlamenta za jugoistočnu Evropu, ide i korak dalje kad pita: "Kako da se Haškom tribunalu, čiji je rad doveden do apsurda, izručuju ratni zločinici sa Balkana, ako se SAD posebnim pravilima izuzimaju od međunarodnih normi." Po njoj, Evropa uopšte nije trebalo ni da raspravlja o bilateralnim sporazumima koje Amerika nameće drugima, nego da se drži svojih principa.
       Zemlje istočne i centralne Evrope, razapete između Amerike i Evropske unije, našle su se u težem položaju nego dosad, jer i dalje imaju upozorenja, ali ne više i jasnu podršku Brisela. Mi imamo poseban razlog da budemo oprezni: za otpisane američke dugove i obećanje da ćemo sa Amerikom normalnije trgovati još nam nije stigao neki novi ultimativni nalog ili zahtev, ali je verovatno da će se od nas tražiti da kažemo "dragička" čim prođu predsednički izbori u Srbiji.