Evropska kultura zahteva da se prvo utemeljujemo u svom identitetu, jer se možemo susretati kao ljudi samo onda ako nam je to ljudsko određenje otvoreno za susretanja, za drugost

      Prosto je neverovatno kako naša javnost, tako živahna i polemična, prelazi ćutke, bez protesta, obavijena mukom naših elektronskih medija i ozbiljne štampe, preko onoga što se danas događa sa našim školstvom. Ministarstvo za prosvetu i sport čak misli da je prerano kukuriknulo uvodeći nam neki tajanstveni skandinavski model školstva do koga srpski narod, izgleda, još nije ni dorastao. "Ova Srbija to još ne može da shvati", kaže u NIN-u kreator toga tajanstvenog galimatijasa.
       Da li se zaista osećamo da smo toliko smrvljeni kao pojedinci i toliko bespomoćni pred vlašću, posle poluvekovnog komunističkog terora, čak i kada se radi o jednoj tako važnoj stvari kao što je vaspitanje i obrazovanje naše dece. Možda nas razoružava pojava novih kružoka i partijnosti u školi, najavljujući isti, već poznati, model i ove novonaprednjačke, radioničarske i kurikulumske pedagogije, što naslućuje nova izbacivanja nastavnika i učenika, obeleženih onom, već poznatom floskulom o njihovoj nazadnosti, nesavremenosti ili nepatriotičnosti u vidu odbijanja modernog i reformističkog trenda.
       Svakako da je evropsko školstvo u suštinskoj krizi za koju su puke reforme čak i štetne, jer su nekorisne. Evropskom školstvu treba suštinski preobražaj, zasnovan na naučnim osnovama koje nam danas nauka o razvoju ličnosti već sasvim kompetentno može da pruži i da učini da se vaspitanje i obrazovanje jednom izmaknu ispod robovanja politici, modama, i ćefovima neobuzdanih pojedinaca na vrhovima vlasti.Zadatak vlasti je samo u tome da bude uslužna koncepciji školstva zasnovanoj na potrebama razvoja dece i adolescenata, prepoznatim u tradiciji toga naroda i onim obavljenim istraživanjima i proverama savremene nauke, a ne na nekim pukim teorijskim pretpostavkama.
       Zadatak škole je da bude centar društvenog života dece i omladine koja je pohađaju. Ona mora da izlazi u susret mentalnim potrebama populacije sa kojom radi i to prvenstveno da bi podsticala na razvoj saznajne i osećajne potrebe i težnju ka društvenosti, što se formira u tim razvojnim dobima koje obuhvata. Sadržaji koje škola koristi da bi podsticala mentalni razvoj poverene joj dece, treba da služe tome razvoju, jer tada su i obrazovni i podsticajni.
       Evropska kultura, a to znači i srpska, i francuska, i albanska, nemačka, i romska i skandinavska, zahteva da se prvo utemeljujemo u svom identitetu u svim njegovim ravnima, jer se možemo susretati kao ljudi samo onda ako nam je to ljudsko određenje sazdano, definisano i otvoreno za susretanja, za drugost. Tek sa svojim jasnim identitetom kao ličnosti nasuprot drugoga sa njegovim definisanim identitetom, u stanju smo da ostvarimo autentična susretanja kroz koja se samosaznajemo u sebi samima i saznajemo svet u kome živimo.
       Grupni rad, bilo to u kružocima ili radionicama, uvek je dobrodošao i to uvek kao sasvim značajno pomoćno sredstvo u savlađivanju znanja. Evropsko školstvo ima već toliko iskustava u formiranju školskih horova, sokolskih aktiva, sportskih klubova u školi, sekcija, skauta, ili izviđača, gorana, debatnih klubova i svih drugih oblika grupnih aktivnosti, da nam radionice ne donose nikakvu novinu osim naziva.
       Novina je, danas, često u sasvim pogrešnom shvatanju igre kao puke zabave, što ona, za decu, nikako nije. Ona je uvek čin istraživanja ili uvežbavanja ili građenja. Mlađe dete ne zna za dokolicu. Ono se uvek trudi oko nečega, da nešto uradi ili da ovlada nekom veštinom. Nikako nije igra, na primer, grupno takmičenje u svlačenju i oblačenju, u grupama pubescenata, sa posebnim bodovanjem određenih odevnih predmeta, što može da dovede do veštački izazvane visoke erotizacije tih grupa mladih, ne učeći ih pri tome ničemu, i to kada tolika mladost Evrope, dakle i Srba, umire po infektivnim klinikama od side.
       Škola nije trening ni za izlazak za onaj pogubni i besmisleni rat mozgova, koji sluti na finale sa kamenicom i toljagom. Škola je institucija koja prihvata čovekovo odrastanje kada ono prevaziđe porodične okvire te ličnost pođe u potragu za drugim u široki svet životnih tajni i međuljudskih odnosa. Zar srpsko zdravstvo, naročito onaj njegov pedijatrijski i psihijatrijski deo, zaista misli da tu nema šta da kaže i da se to pitanje njega uopšte ne tiče?!
      
       (Autor je dečji psihijatar)