U čemu se nisu složili Kolov savetnik Mihael Štirmer i Jirgen Habermas

      Ovde ćemo se osvrnuti samo na jedan aspekt ovog dobro dokumentovanog spora, značajan i za našu temu: na raspravu koju su Mihael Štirmer i Jirgen Habermas vodili o problemu nemačkog identiteta. Mihael Štirmer bio je tokom osamdesetih Kolov savetnik; prva programska saopštenja Kolove vlade posle "duhovnog preokreta", o kojima je bilo reči ranije, nose njegov prepoznatljiv pečat. Istovremeno, Štirmer je kao publicista branio i Kolove inicijative u domenu "politike istorije". Njegova ličnost može da se uzme kao još jedan primer za tesnu povezanost spora među istoričarima i debata i stavova artikulisanih u skupštini.
       U jednom kratkom tekstu, koji je preštampavan u bezbroj verzija i koji nosi simptomatičan naslov "Istorija u zemlji bez istorije", Štirmer Nemcima postavlja dijagnozu "slabosti identiteta". Empirijske nalaze o nedovoljnoj političkoj samosvesti Nemaca, o simptomima otuđenja među generacijama, o brzim promenama vrednosti, Štirmer objašnjava kao poznu posledicu onog vakuuma u identitetu koji je u Nemačkoj nastao po slomu Trećeg rajha. Ovaj se vakuum u prvim decenijama postojanja Zapadne Nemačke nekako još i mogao ispuniti privrednim i socijalnim uspesima. No, kako je zbog privredne i socijalne krize osamdesetih na raspolaganju sve manje surogata za identitet, potreban je, tvrdi Štirmer, nov "elementarni konsenzus o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti". Istoričarima on dodeljuje zadatak da definišu ovaj elementarni konsenzus, samo što o njegovom sadržaju ne daje nikakve bliže podatke - ali reči koje koristi nagoveštavaju da bi njega morale činiti nacionalne ili, kako Štirmer kaže, "patriotske" vrednosti. Izgubljeni smisao, tako otprilike glasi njegova argumentacija, istoričari treba da zamene slikama istorije koje bi bile konstruisane u patriotskom duhu i koje se ne bi smele osporavati. Javno sećanje na zločine protiv čovečnosti počinjene u Trećem rajhu nije, naravno, naročito povoljan osnov za nov patriotski identitet Nemaca. U tom kontekstu Štirmer voli da koristi sintagmu "opsednutost krivicom", jer je ta opsednutost, smatra on, neposredno odgovorna za dijagnostikovanu "slabost identiteta" kod Nemaca. Štirmerov program funkcionalnog nacionalizma odlično opisuje ono što su revizionisti među istoričarima, pre svih Ernst Nolte, već praktikovali u naučnim i publicističkim tekstovima objavljenim tokom osamdesetih: umanjujući singularnost nacionalsocijalističkih zločina, oni su pokušavali da rasterete kolektivnu dušu Nemaca, pogođenu osećanjima krivice.
       No, Jirgen Habermas skreće pažnju na upravo neshvatljivu naivnost koja se nalazi u osnovu koncepcije funkcionalnog nacionalizma. Mihael Štirmer, njegovi saborci među publicistima, a svojevremeno očigledno i sam kancelar, koji prima Štirmerove savete, misle da identitetu Nemaca čine uslugu time što predlažu da se pogled skloni sa brda leševa u podrumu nacije. Naučno isplaniran i administrativno propisan zaborav kao terapija za oštećeni identitet protivan je već i elementarnom životnom iskustvu svakog odraslog čoveka: iskustvu da jedino bezrezervno i neograničeno evociranje prošlosti, sa svim njenim mračnim stranama, njenim sukobima i krivicom koju ona nameće, može da nam da onu moralnu suverenost koju u svakodnevnom govoru nazivamo zrelošću. Habermas podseća na elementarno saznanje iz psihoanalize da adolescenti moraju da nauče kako da sliku o roditeljima koji daju ljubav i ispunjavaju želje spoje sa slikom roditelja koji uskraćuju i oduzimaju u jednu ambivalentnu, ali jedinstvenu predstavu. Samo slabo Ja, samo oštećen identitet ne može da odoli neurotičnoj prisili da iz slike sopstvenog porekla i tradicije izdvoji mračne strane. Uostalom, proučavanje autoritarnog karaktera pokazalo je da oni koji su skloni etnocentričnim i rasističkim ubeđenjima idealizuju svoju matičnu porodicu na očigledno neurotičan način. "Revizionisti" ili "funkcionalni nacionalisti" zalažu se za program nekritičkog prihvatanja tradicije u cilju stabilizovanja identiteta koji je ispao iz zgloba - a upravo to je bolest koju oni žele da izleče. Nosilac intaktnog identiteta, neoštećenog identiteta, bio on individua ili kolektiv, kadar je da se putem kritičke refleksije distancira od sopstvenog porekla i tradicije. Kritičko reflektovanje o tradicijama ne znači raskid s njima, već svedoči o kompetentnosti za otvoreno i produktivno suočavanje sa sopstvenom istorijom, i za reflektovano prihvatanje odnosno odbacivanje određenih vrednosti i elemenata tradicije.
       Habermas nikako ne tvrdi da je masovno ubijanje evropskih Jevreja prekinulo svaki kontinuitet nemačkih tradicija: ovaj u nemačkoj istoriji jedinstven događaj zaveštao je, međutim, trajan moralni imperativ da se od sad pa nadalje sve nemačke tradicije proveravaju u svetlu ovog ključnog iskustva:
       Može li se odgovornost za kontekst u kom su se ovi zločini odigrali, i s kojim je čovekovo postojanje istorijski povezano, snositi drugačije nego solidarnim sećanjem na ono što se ne da ispraviti, drugačije nego reflektovanim, kritičkim stavom prema sopstvenim tradicijama, prema osnovama sopstvenog identiteta? Ne može li se, uopšteno, reći: što je manje zajedništva neki kolektivni životni okvir očuvao u sebi samom, što se više on održavao uzurpacijom i uništavanjem tuđeg života, to je veći teret pomirenja koji sledeće generacije moraju da snose, to je teži rad njihove tuge (Trauerarbeit) i samokritično ispitivanje? I nije li nam onda upravo zbog toga zabranjeno da poređenjima umanjujemo onu jedinstvenu odgovornost koja nam se pripisuje?