Helmut Dubil: Šta je, u stvari, bila denacifikacija? (3)

      Krajem sedamdesetih epoha nacionalsocijalizma još jednom postaje tema spora u Bundestagu: u pitanju je poslednja velika rasprava o pravnom tretiranju zločina protiv čovečnosti počinjenih za vreme nacionalsocijalizma. Ove debate o (ne)zastarivosti ubistva i genocida održavaju se u proleće i leto 1979. godine, a posle njih je rok zastarevanja za navedene zločine, kao što je poznato, konačno ukinut. U prethodnom poglavlju već smo se bavili velikim debatama održanim 1965. i 1969; tada su se poslanici odlučili za kompromis, pa je rok u kom su ubistvo i genocid kažnjivi prosto produžen. Još jedno puko produženje roka za zastarevanje bi sada, trideset godina po osnivanju SR Nemačke, teško moglo da se brani - moglo se diskutovati jedino o potpunom ukidanju roka za zastarevanje.
      
       Kod ove debate za oko zapada trud gotovo svih govornika da izbegnu polemička zaoštravanja. Izuzev izlaganja Karl-Hajnca Hanzena (SPD), jedva da postoji jedan govor u kom je protivniku osporeno da su njegovi motivi časni. Zapanjujuća mera međusobnog poštovanja, pri temi koja ima takav potencijal za sukobe, svakako može da se objasni time što linija fronta između zagovornika i protivnika spornog zahteva ne prati granice koje dele stranke. U CDU-u postoje poslanici koji javno podržavaju zahtev, mimo stava većine u stranci, kao što ima i liberalnih demokrata koje ga odbijaju.
       Sukob oko kog se izlažu argumenti jednostavan je. Zagovornici zahteva za ukidanje roka za zastarevanje smatraju da bi, ukoliko se donese pozitivna odluka, tj. ukoliko se rok za zastarevanje ukine, organi pravosuđa i dalje mogli da se bave nacionalsocijalističkim zločinima, čime bi nasleđe nacionalsocijalizma i dalje moglo da bude tema političkih i moralnih rasprava u javnosti. Ukoliko bi se, međutim, zagradila mogućnost da se zločinci i dalje pravno gone, pod prošlost bi se, strahuju oni, podvukla konačna politička crta. S druge strane, oni poslanici koji se protive predlogu za ukidanje roka u kojem nacionalsocijalistički zločini zastarevaju žele da ograniče čitav problem na njegovu formalno-pravnu dimenziju: oni smatraju da se individualni krivični procesi ne smeju opterećivati problemima iz opštih političkih i moralnih debata u kojima Nemci pokušavaju da utvrde svoju samospoznaju, iako su načelno svesni značaja tih debata. Kao normativan argument oni navode da principi pravne države imaju sopstvenu vrednost, i da bi ukidanjem roka za zastarevanje bili ugroženi.
       Debatu otvara Johan Baptist Gradl, poslanik demohrišćana i decidiran zagovornik inicijative za izmenu zakona. Sasvim je očigledno da su reči njegovog apela upućene protivnicima novog zakona unutar njegove sopstvene stranke. Pragmatični protivargument da ova zakonska inicijativa nema smisla jer 34 godine posle kraja rata jedva da još i postoji značajniji broj optužnica, Gradl dočekuje sledećim razmišljanjem:
       Presedan danas nije broj mogućih osuda, ionako mali u odnosu na broj sudskih postupaka koji su u toku ili koji će tek otpočeti. Za ljude koji su bliski žrtvama danas nije toliko presudna... procesualna probitačnost ovih suđenja. Presudno je... da se ono što se dogodilo do u detalj rasvetli, razjasni i izgovori dok se to još može. Ono što je presudno, dopustite da to tako formulišem, jeste da se patnja i žrtva mrtvih, u meri u kojoj je to moguće, ne prepuste anonimnosti masovnog umiranja i da se ne dopusti da one nestanu u milionskim brojkama...
       S istom elokventnošću i konciznošću poslanik CDU-a Gradl diskutuje i o čestom prigovoru onih kojima je čitava javna rasprava o nepravdi počinjenoj u ime Nemaca neprijatna. Mnogi protivnici predloga za izmenu zakona, i unutar parlamenta i izvan njega, bili su skloni da relativizuju krivicu Nemaca, bilo pozivanjem na zločine počinjene nad Nemcima posle rata, bilo podsećanjem na druge masovne političke zločine koji su se odigrali na drugim mestima širom sveta. Ovim relativistima, koji bi pravno zastarevanje nacionalsocijalističke nepravde očigledno pozdravili kao mogućnost za podvlačenje političke crte, Gradl na kraju poručuje:
       Naše stanovništvo često pita zašto se govori samo o onom što smo počinili mi Nemci, a ne o onom što su drugi naneli nama Nemcima. Na ovo pitanje ne može se tek tako odgovoriti time da je Nemačka otpočela rat i da su nemačke trupe prve upale na tuđu teritoriju, ma kako istinito to bilo. Ne mogu se zločini obračunavati kao aktiva i pasiva u bilansu. Svaka strana sama mora da izađe na kraj s onim što je počinila i zgrešila. Time što kažemo "ne" zastarevanju nacionalsocijalističkih zločina, mi Nemci pred nama samima i pred sledećim generacijama dokazujemo spremnost da dvanaest zlih godina naše istorije rasvetlimo do poslednjeg detalja... Upravo time što bespoštedno kritikujemo sebe možemo da legitimišemo i našu želju da se poštuje i nepravda koju su drugi naneli nama...
       Poslanik SPD-a Alfred Emerlih, koji, kao i njegov prethodnik, podržava inicijativu, od samog početka želi da neutrališe konfliktni potencijal koji postoji u suprotstavljenim pozicijama. On apeluje na konsenzus u parlamentu i jedinstvenu osudu nacionalsocijalizma. Uz aplauz u čitavom domu, Emerlih tvdi da se dobijanje zahteva za izmenu zakona ne bi tumačilo kao izraz nekritičkog odnosa prema nacionalsocijalističkoj prošlosti:
       Koliko god da se zalažem za našu inicijativu, i koliko god da se nadam da će ona imati veliku većinu u Bundestagu, toliko mi je stalo i do toga da odmah istaknem da se svaka odluka koja počiva na savesti mora poštovati. Da bi se jasno predupredili mogući nesporazumi, izjavljujem i ponavljam: naša odluka ne znači "da" ili "ne" nacionalsocijalizmu, ovde nije reč o tome da li njegove zločine treba osuditi ili ne. U Bundestagu je oduvek postojala saglasnost u nedvosmislenoj osudi nacionalsocijalizma i u gnušanju nad njegovim zločinima. U tome je savezni parlament i danas jedinstven. (Aplauz u svim taborima)
       Istini za volju, u prvim godinama postojanja SR Nemačke u Bundestagu nikad nije bilo otvorenih apologeta nacionalsocijalističkih zločina, s izuzetkom Nemačke partije Rajha (DRP), ali je jasno da su u njegovom u tom trenutku tridesetogodišnjem postojanju među poslanicima postojale jasne razlike u načinu i intenzitetu osuđivanja nacionalsocijalizma. To dokazuje i ova debata.
      
       KOLOV PRISTUP: Već u prvom govoru koji Kol drži u funkciji kancelara, pošto je parlament izglasao nepoverenje Helmutu Šmitu, može se prepoznati poseban stil koji će Kol negovati prilikom javnih obraćanja: tematizacija i relativizacija novije nemačke istorije. U govoru koji je održao kad je stupio na funkciju dve godine ranije, Helmut Šmit, za razliku od svih svojih prethodnika, uopšte nije spomenuo nacionalsocijalističku prošlost. Jedino podsećanje na istoriju koje je Šmit sebi u tom trenutku dopustio odnosilo se na "marljivost, inteligenciju i odgovornost Nemaca koji su posle 1945. bukvalno svojim rukama izgradili ovu zemlju". Kol se, međutim, gotovo s nasladom prepušta istorijskoj kontemplaciji:
       Gospodine predsedniče, dame i gospodo! Za obnovu je potrebno i podsećanje na nemačku istoriju. Nacionalna država Nemaca je razbijena, ali nemačka nacija je ostala, i ona će i dalje postojati. Svi mi znamo: podela se može prevazići samo u istorijskim okvirima. Godina 1983. na poseban način nas podseća na uspone i padove naše istorije: pre 500 godina rođen je Martin Luter, pre 50 godina počela je nemačka diktatura i s njom put u katastrofu, pre 30 godina radnici u istočnom Berlinu ustali su protiv komunističke strahovlade. Ovi događaji opominju nas na našu sopstvenu istoriju. Naša republika, Savezna Republička Nemačka, nastala je u senci katastrofe. U međuvremenu, ona ima svoju istoriju. Mi treba da radimo na tome da u glavnom gradu SR Nemačke što pre nastane muzej o nemačkoj istoriji, posvećen istoriji naše države i podeljene nacije.
       Ovim je prvi put javno pomenut projekat muzeja koji je kasnije trebalo da se realizuje u Berlinu. Ovim projektom, kao izričitim ciljem koji će navesti i u govoru posle pobede na izborima za savezni parlament, Kol je dokazao da obnova simboličkog samopredstavljanja SR Nemačke za njega nije tek retorski ornament za svečane prilike. Projekat muzeja nemačke istorije bio je konkretizacija "duhovno-moralnog preokreta", odnosno preokreta najpre i pre svega u stilu simboličkog samoinsceniranja nove vlasti u Bonu.
       Specifična mešavina pominjanja nacionalsocijalističke istorije i njenog forsiranog relativizovanja još je vidljivija u govoru koji je Kol održao prilikom "drugog" stupanja na funkciju marta 1983. Epoha Trećeg rajha, smanjena na epizodu, gotovo da nestaje u svetlu duge i kulturno blistave ukupne nemačke istorije:
       Gospodine predsedniče, dame i gospodo! Mi Nemci moramo da se suočimo s našom istorijom, u njenoj veličini i njenoj bedi, i ne smemo ništa da oduzmemo i ništa da dodamo. Moramo da prihvatimo našu istoriju onakvom kakva je ona bila i kakva jeste, kao jezgro evropske egzistencije u sredini kontinenta. Mladim generacijama nemačka istorija, s njenim evropskim kontekstom i uslovima, ponovo mora da postane duhovni zavičaj. Danas se SR Nemačka nalazi na prekretnici svoje istorije... Dame i gospodi, imamo svaki razlog za optimizam. Dato nam je veliko kulturno nasleđe: u filozofiji, pesništvu, književnosti, muzici, u likovnim umetnostima. Ali mi smo bili i uvek smo narod pronalazača i preduzetnika, reformatora i naučnika. Narod Alberta Ajnštajna i Maksa Planka, narod Simensa i Dajmlera, Cajsa i Rentgena, narod jednog Ketelera i Bodelšvinga...
       Period nacionalsocijalizma, koji je zapravo gotovo neposredno prethodio SR Nemačkoj, Kol relativizuje vremenskim i geografskim širenjem simboličkih veza i kompenzacionim nabrajanjem "uspeha" nemačke kulturne istorije. Kolov pogled seže sve do Lutera, a "nemačka istorija" za njega je "jezgro evropske egzistencije u sredini kontinenta". No, zašto on ovakav pogled povezuje s opomenom da našu istoriju moramo da prihvatimo "u njenoj veličini i njenoj bedi"? Očigledno je da "mi" u ove dve rečenice nije isto. Opomena da sopstvena istorija mora da se prihvati ima smisla jedino ako je posebno upućena kolektivu Nemaca. Ali zašto se ona onda - u istom kontekstu - gotovo molećivo stavlja u evropski okvir? To se može shvatiti samo kao opomena usmerena na budućnost, a ne kao rekonstrukcija i podsećanje. "Evropa" svakako nije bila kriva za bedu nemačke istorije, ali Nemačka definitivno snosi krivicu za bedu Evrope. Teško je prosuditi da li je ovde reč samo o nesporazumima koji su prosto posledica nedovoljne intelektualne discipline ili se na ovom mestu ipak nesvesno provlači određena relativizacija. No, možda tu i nema protivrečnosti, možda je upravo Kolova neodređenost retoričko sredstvo za istorijsku relativizaciju nacionalsocijalističkog nasleđa. U svakom slučaju, "nasleđe" o kom Kol govori na kraju navedenog govora temeljno je pročišćeno od hipoteka ove prošlosti. Panorama velikih nemačkih imena koju Kol naznačava u citiranom odlomku sugeriše da je savremenim Nemcima veći problem kako da budu dostojni tako velike istorije nego kako da žive s nesvakidašnjom istorijskom odgovornošću. Škrto i gotovo samo formalno pominjanje nemačke "bede" pre bi navelo na tumačenje po kom Nemci upravo savladavanjem ambivalentnosti iz svoje istorije mogu da izgrade svoj identitet u sadašnjosti.
       Sa saveznim kancelarom Helmutom Kolom u parlamentu otpočinje novo poglavlje u istoriji ophođenja s nacionalsocijalističkom prošlošću. Zapravo se tek sada može govoriti o svesnoj "politici pamćenja". Raniji kancelari samo su se indirektno pozivali na epohu Trećeg rajha. Kol se u svojim konstrukcijama legitimnosti, doduše, ne bavi posebno ovom epohom, ali pošto se odlučio za istorijski dimenzioniran vid legitimacije, on po prirodi stvari ne može ni da je prećuti - no, opasnost koju epoha nacionalsocijalizma predstavlja po legitimitet i identitet on neprestano neutralizuje pozivanjem na veliku knjigu nemačke istorije, u kojoj je Hitler jedno, istina, mračno poglavlje, ali ipak samo jedno poglavlje među drugima.
      
       VAJCEKEROVA ISPOVEST:Vrhunac svih ovih što izabrani, što izazvanih, što kalendarom nametnutih javnih reinscenacija nacionalsocijalističke prošlosti nesumnjivo je bio govor pod naslovom "Povodom četrdesete godišnjice okončanja rata u Evropi i nacionalsocijalističke strahovlade", koji je tadašnji savezni predsednik Rihard fon Vajceker održao 1985. u okviru komemoracije u plenarnoj sali Bundestaga. Na kraju tog govora Vajceker sam sebi pokušava da objasni zašto su morale da prođu četiri decenije da bi se godine nacionalsocijalizma i u javnosti pominjale bez ikakve zadrške, kako on sam to egzemplarno čini.
       Vajcekerov govor svojevremeno je doživljen kao senzacija. Nikad ranije u istoriji SR Nemačke jedan politički predstavnik nije tako sugestivno i retorički precizno stao iza specifične odgovornosti Nemaca za njihovu nacionalsocijalističku prošlost. Vajceker je u govoru programski i kao predstavnik Nemaca preuzeo njihovu odgovornost za monstruozne zločine počinjene u njihovo ime. Većina političara SR Nemačke se tokom četrdeset godina uporno i nametljivo koristila jednom matricom sećanja punom lažnih identifikacija: ili su integrisali Nemce u zajednicu žrtava rata i takozvane strahovlade, ili su se, u okvirima antikomunizma samo prekodiranog u odnosu na epohu nacionalsocijalizma, identifikovali s pobednicima, sa zapadnim silama - a često su radili i jedno i drugo. Vajceker, pak, govori sa stanovišta generacije počinilaca zločina koja razmišlja o svojoj odgovornosti. U istoriji SR Nemačke to se prvi put događa na ovakav način, bez ikakve rezere. Teško se može zamisliti osoba koja bi za ovaj zadatak reprezentativnog preuzimanja odgovornosti bila pogodnija od Vajcekera. Kao savezni predsednik i član Demohrišćanske unije koji u jednom sasvim neposrednom smislu pripada generaciji počinilaca zločina (njegov otac bio je visoki diplomata u Hitlerovoj službi), Vajcekerov obračun s prošlošću a priori je bio više od prazne antifašističke priče sračunate na efekat u inostranstvu. Nekadašnji savezni predsednik Vili Brant mogao je, doduše, da klekne pred spomenikom u Varšavskog getu, a Nemci su u ovaj nemi gest mogli da projektuju šta su hteli. Međutim, zbog svoje biografije Brant nikako nije sa sličnom autentičnošću mogao da govori u ime generacije Nemaca koja je učestvovala u zločinima. A za razliku od Romana Hercoga, koji će u govoru povodom pedesete godišnjice kraja rata rekonstruisati Treći rajh iz forsirano eksterne perspektive Evropljanina, Vajceker dosledno govori iz perspektive učesnika, istorijskog aktera, koji priča svoju priču i preuzima odgovornost za nju:
       Nemamo zaista nijedan razlog da budemo nadmeni i tako uvereni u sopstvenu bezgrešnost. No, ovih četrdeset godina možemo da se sećamo sa zahvalnošću ako sopstveno istorijsko pamćenje uzmemo kao orijentir za ponašanje u sadašnjosti i za neispunjene zadatke koji nas čekaju.
       Ako se setimo da su u Trećem rajhu ubijani duševni bolesnici, pažnju prema psihički obolelim građanima shvatićemo kao zadatak. Ako se setimo kako su ljudi proganjani po rasnom, verskom i političkom osnovu pokušavajući da pobegnu od sigurne smrti često nailazili na zatvorene granice drugih država, nećemo zatvoriti vrata onima koji su danas zaista progonjeni i koji kod nas traže utočište. Ako se setimo kako je tokom diktature progonjen slobodan duh, štitićemo slobodu svake misli i svake kritike, ma koliko ona bila uperena i protiv nas samih. Ko sudi o prilikama na Bliskom istoku, neka pomisli na sudbinu koju su Nemci namenili svojim sunarodnicima Jevrejima i koja je i dovela do osnivanja države Izrael pod uslovima kakvi ljude u ovom regionu i danas opterećuju i ugrožavaju. Ako pomislimo na ono što su naši istočni susedi propatili u ratu, bolje ćemo razumeti da pomirenje, smanjenje napetosti i miroljubivi susedski odnosi s ovim zemljama i dalje predstavljaju glavni zadatak nemačke spoljne politike. Važno je da obe strane pamte. One za to ljudski, kulturno, a u krajnjoj liniji i istorijski imaju svaki razlog.
      
       SVEST I SAVEST: Problem oko kog se u čitavoj istoriji SR Nemačke sve do danas spore duhovi, glasi: kako se, s obzirom na stravične zločine počinjene u ime nemačke nacije, može koncipirati ona pretpolitička spona koja će povezivati Nemce posle Hitlera? Konzervativni odgovor na ovo pitanje nije se menjao tokom decenija: konzervativci, od Konrada Adenauera do Helmuta Kola, bili su skloni tome da suočavanje s prošlošću opterećenom takvom traumatičnom krivicom stave u drugi plan, iza po njihovom mišljenju ipak prioritetnog suočavanja s postfašističkom sadašnjicom. Zarad takozvanog identiteta Nemaca, zbog njihovog spoljnopolitičkog značaja, zbog samopoštovanja generacija rođenih posle 1945, zbog potrebe da se neutralizuje sklonost militantnog antifašizma ka natkompenzaciji itd., važno je, drže konzervativci, da se na "onih" dvanaest godina ipak stavi tačka. Razume se, ova pozicija, koja uprkos Aušvicu insistira na integritetu nemačkog nacionalnog nasleđa, postajala je sve uverljivija kako je vremenska distanca u odnosu na 1945. godinu rasla, da konačno osamdesetih neko ko bi zastupao takav stav ipak ne bi automatski bio osumnjičen da potajno simpatizira sa nacionalsocijalizmom.
       Pozicija levice, bilo u znaku pretežno socijalističkog, bilo u znaku pretežno građanskog antifašizma, bila je dijametralno suprotna konzervativnoj. U ime demokratske uračunljivosti Nemaca, u ime samopoštovanja kasnijih generacija, ali pre svega iz poštovanja prema žrtvama nacionalsocijalizma i njihovim potomcima, tvrde levičari, ne sme se dopustiti da se ova prošlost proglasi završenom. Iz moralne korumpiranosti nacionalnog nasleđa, za koju su krivi nacionalsocijalisti, levica je izvela zaključak da se politika sada mora postaviti na drugačije, postnacionalne osnove. Reč "postnacionalan" odnosi se na obrazovanje kolektivnog identiteta i solidarnosti koji više ne bi počivali na pretenziji određene nacije na ekskluzivnost, već na univerzalističkim pravnim principima. I ta postnacionalna pozicija s godinama je dobijala na verodostojnosti. Zbog preke potrebe, proistekle iz holokausta kao istorijske činjenice, da se nacionalno nasleđe prihvata kritički i reflektovano, zapadni Nemci anticipirali su trend koji će se u drugim krajevima sveta javiti tek pred kraj XX veka: denacionalizaciju politike. Globalizacija privrede i sve veći značaj naddržavnih agencija s jedne, a sve veća raznolikost vidova i stilova života i miljea s druge strane idu u prilog raširenom uverenju da nacionalna država ima sve manji značaj u formiranju identiteta.
       Spor oko mesta koje holokaust ima u političkoj svesti Nemaca provlači se u suštini čitavom istorijom posleratne Nemačke, da bi se ponovno zaoštrio polovinom osamdesetih u vidu tzv. spora među istoričarima. "Spor među istoričarima" odvijao se, doduše, u pretparlamentarnoj javnosti, ali je bio u neposrednoj vezi s raspravama u parlamentu. On je samo naizgled bio naučni spor unutar struke: faktički je to od samog početka bila javna kontroverza, vođena preko mas-medija, o samosvesti Nemaca posle holokausta. Ofanziva Helmuta Kola na polju "politike istorije", vidljiva u bezbrojnim govorima u parlamentu i izvan njega, njegovi brižljivo inscenirani nastupi s Miteranom u Verdenu i Reganom u Bitburgu, kao i diskusije koje je inicirao o osnivanju Doma istorije SR Nemačke u Bonu i nemačkog istorijskog muzeja u Berlinu bili su politička pozadina spora među istoričarima.
      
       KRAJ
      
      

Već čitavu deceniju nad Srbijom i Srbima stoji pretnja zvana - denacifikacija. Tako se sugeriše poređenje Miloševićeve Srbije i Hitlerove Nemačke, ali i "put očišćenja greha": da bi današnjim Srbima valjalo da postupe isto kao i Nemci u Zapadnoj Nemačkoj posle Drugog svetskog rata.        Kad se pročita knjiga Helmuta Dubila "Niko nije oslobođen istorije - Nacionalsocijalistička vlast u debatama Bundestaga" (izdanje Samizdat B-92, 2002, Beograd, prevod Aleksandre Bajazetov-Vučen) onda se nametne logično pitanje: Da li oni koji prete Srbima denacifikacijom uopšte znaju suštinu i razmere onoga što se obeležava tim opasnim imenom?        NIN-ov feljton će u nekoliko nastavaka doneti najinteresantnije detalje iz ove značajne knjige i pokazati čitaocima pristupe Konrada Adenauera, Vilija Branta, Helmuta Šmita, Helmuta Kola.