Pre početka sudske sednice ima izgled običnog čoveka, ne samo zato što ponekad zeva (devet je sati ujutro), već i zbog sporih i, čini se, zaplašenih pokreta, zbog izgubljenog pogleda, pomalo povijenog sedenja; da mu možda nije hladno?

      To je izgled jednog penzionisanog dedice koji čeka ispred kancelarije nekakvog partijskog okružnog komiteta. I čini se da je taj jadnik zalutao u sudnicu, tu, naspram sudija i tužilaca obučenih u svečane odore, i pored jednog policajca kome vise za pojasom blistave lisice.
       Povremeno okreće pogled, sa izvesnom radoznalošću prema galeriji gde i sam sedim, odvojen staklom od sudnice. Ulazi svedok koga ne vidimo, jer su zavese spuštene da bi pokrile njegov ulazak i put do stolice za svedoke. Zavesa će ostati spuštena sve vreme. Prvi svedok ovog dana, 10. juna 2002, dosta je neuobičajen; bio je policijski oficir na Kosovu, jedno vreme čak i šef jedne antiterorističke jedinice, zbog toga ostaje neidentifikovan za publiku. Dakle, on je jedan od izvršilaca volje čoveka koji se nalazi na optuženičkoj klupi. Ne vidimo ga, ali čujemo, uvek kad mu postavljaju pitanja, njegovo je disanje duboko, kao da ga strašno muče. Ipak, govori jasno i priča važne stvari.
       Lice i držanje otuženog ne pokazuju njegova prava osećanja, sve do trenutka kada prelazi na unakrsno ispitivanje svedoka... Tada, gotovo neočekivano, on se menja, postaje Slobodan Milošević, onaj koga smo gledali nebrojeno puta na televizijskim ekranima, kada je u rukama držao sudbinu miliona ljudi. Njegov glas odjekuje kao sa tribine nekog vanrednog plenuma gde se obračunava sa onima koji su skrenuli sa pravoga puta. Ipak, sva njegova majstorija svodi se na sažimanje i grubo iskrivljavanje izjava svedoka, sa mnogim digresijama i poznatim frazama nekoga ko još nije sasvim shvatio da je izgubio vlast.
       To se ponavlja sa svakim svedokom. "Koliko je bilo sati kad su pucali na vas?" Ovo pitanje Milošević upućuje sledećem svedoku, jednom od šestorice ljudi koji su preživeli masakr nad 109 kosovskih seljaka zatvorenih u senarniku, izrešetanih rafalima kroz vrata i prozore, što je okončano spaljivanjem ubijenih i ranjenih. Ako je sa bivšim oficirom tajne policije Milošević igrao igru "ili smo zajedno krivi ili obojica nevini", prema stvarnim žrtvama (bilo je onih koji su tek pobijenu sopstvenu decu morali na brzinu sahranjivati), ima sasvim drugačiji stav. Vređa svedoke, naziva ih lažovima i plaćenicima, pošto su detaljno opisali užase kojima su prisustvovali, a koji su delo njegove vlasti. I dok sudnicom odjekuju reči doživljenih strahota, on se nezainteresovano osvrće po sudnici ili prevrće stranice nekog dosijea, ili se saginje ispod stola, možda da bi razvezao i ponovo svezao pertlu na cipeli.
       Neki novinari izveštavaju, ne bez izvesnog divljenja, o navodnoj mirnoći i samopouzdanju Miloševića u Hagu. Odbio je da ima branioca. Njegov savetnik, advokat Tomanović, sa jednom osobom koja me podseća na nekadašnje lokalne funkcionere "Sigurimija" u Enver Hodžinoj Albaniji, okruženi su u galeriji grupom srpskih novinara koji im se udvaraju ne bi li došli do novih informacija. A ja se, eto, prisećam Enver Hodžine Albanije i mojih godina zatvora i internacije. Drugi Miloševićev konsultant, nekadašnji advokat Klausa Barbijea - šefa Gestapoa u Lionu, šalje česte faksove iz Pariza. Ali, tu u sali, Milošević se brani sam. Nesumnjivo, želi da od svega pravi pozorište u kojem igra ulogu Dimitrova, kako bi i on nekome postao uzor.
       Ali, postoji tu još nešto osim teatralnosti. Milošević u Hagu ponavlja iste propagandističke laži poput onih dok je bio na vlasti, ali onda su one imale jasan i pragmatičan i ostvarljiv cilj: manipulaciju društvom kojem je bio na čelu. Sada je verovatno svestan da neće izaći nevin, a još manje da se može vratiti na vlast ili da će služiti nekoj ideološkoj stvari kao Dimitrov, jer je promenio više nego jednom ideološku boju prema dnevnim i ličnim potrebama. Dakle, kakav cilj ima sada, kome se upućuju ove očevidno providne laži? Jedina osoba koja ga zanima u svemu tome, jeste on sam (naravno, zajedno za suprugom koja je drugi, nerazdvojivi deo njegovog bića, ali to je već druga priča).
       Ali da parafraziramo Elijasa Kanetija - svaki diktator teži da njegovo ja bude sjedinjeno sa univerzumom, da vlada svetom bez ljudi, mada je to nemoguće.
       Sada, Milošević živi u svome univerzumu, boreći se za svoj život, dok je ranije imao moć da uništava druge, u lažnom uverenju da je neuništiv.
       Ovo se poklapa sa onim o čemu je govorio poslednji svedok, koga sam slušao u popodnevnoj sednici suđenja 11. juna, Vilijam Voker, šef posmatračke misije OEBS-a na Kosovu 1998-1999. Onomad, Voker je otišao u kancelariju u Beograd i obavestio Miloševića o jednom pismu koje je dobio od Ministarstva spoljnih poslova Jugoslavije sa prilično kompromitujućom sadržinom, a Milošević mu je uzvratio da takvo pismo nikad nije postajalo. "Bilo je uzalud da mu pokazujem pismo", kaže Voker na sudu.
       Dakle, kome se obraća Milošević u Hagu? Kako piše njegov biograf Vidosav Stevanović, Miloševićev otac, seoski teolog i učitelj, obuzet sumanutošću koja će ga baciti u ponor samoubistva, u predvečerje izlazio je pred svoju okućnicu, gradio kule od kamenja, i držao im misu. Njegov sin, u Haškom sudu, nakon što je godinama vodio prema samouništenju čitavu jednu zemlju od 20 i više miliona ljudi, sada ne čini ništa drugo nego drži misu kamenju.
       U stvari, on je uvek na isti način video ljude, kao da su kamenje; i one kojima je naređivao, i one koje je prevario, i one što je slao u smrt. Za Slobodana Miloševića u stvari se ništa suštinski ne menja, bilo da je na vrhovima vlasti, bilo na sudu u Hagu.
      
       (Sa albanskog, preveo Fahri Musliu)
      
      

Haški proces Slobodanu Miloševiću izaziva veoma podeljena reagovanja i kod nas i u svetu. NIN u ovom broju objavljuje tekst albanskog proznog pisca, esejiste i prevodioca Baškima Šehua (1955, Tirana, sin Mehmeta Šehua koga je Enver Hodža likvidirao kao izdajnika). Šehu živi kao emigrant u        Španiji, gde je i objavio ovo viđenje Miloševića u Hagu.        NIN će u idućem broju doneti i literarno-filozofski esej austrijskog pisca Petera Handkea "Proces protiv Miloševića", objavljenog u dodatku "Zidojče cajtunga" iz Minhena. Za prenošenje ovog teksta NIN je od autora dobio ekskluzivna prava.