Petrolejski resursi Rusije spremni da se prikopčaju uz mamutski gorionik SAD

      U Hjustonu, Vašington i Moskva zaokupili su se prošle nedelje mehanizmom kojim bi se petrolejski resursi Rusije u Sibiru i na Dalekom istoku prikopčali uz energetski gorionik SAD. U njemu sagoreva već četvrtina svetske nafte, ali ekonomska i ratna mašina Amerike nagoveštava rastuću glad za energijom, i osiguravanje petroleja za budućnost postalo je jedan od prioriteta Bušove politike. U njenom rečniku učestao je sada izraz "diversifikacija" - rasprostranjenost (izvora snabdevanja). Ali, u sam osvit napada na Bagdad, američka "diversifikacija" ima i jedno naglašeno značenje, izraženo žurbom Vašingtona da svoj uvoz petroleja oslobodi prevelike zavisnosti od kartela OPEK i Saudijske Arabije - s vladarima očigledno neraspoloženim za neki ponovljeni Zalivski rat.
       Teško je, drugim rečima, kladiti se na kakvo će držanje u odnosu na SAD , u uslovima sve izraženije međuarapske solidarnosti kada je u pitanju Irak, biti prisiljen ranije obično lojalni dvor u Rijadu.
       Bušov "šoping" dopunske energije za Ameriku privukao je pažnju Putina, tokom susreta dvojice u Kremlju, maja ove godine.
       Inspirisani "većim međusobnim razumevanjem"- političkim profitom iskrslim sasvim neočekivano, iz kooperativnosti Moskve u odnosu na liniju Vašingtona u centralnoj Aziji posle "11.septembra"- gost i domaćin inicirali su ideju o mogućnom "partnerstvu za energiju". Aludiralo se na pronađenu mogućnost koegzistencije eksploatacionih interesa Rusije i SAD na naftnim poljima Azerbejdžana, Kazahstana i oblasti Kaspija (umesto prethodnog antagonizma Moskve, zbog isključivanja iz posla ruskih firmi) - i na trampu izdašnih ruskih resursa za američku naftnu tehnologiju i milijarde dolarskih investicija."Prevedeno", to bi podrazumevalo lakši pristup Amerikanaca petroleju u Rusiji (čega se groze oslabeli komunisti i ruski nacionalisti), ali bez njih, resursi potrebni za ruski rast teško se mogu aktivirati.
       Stavljanje ruskih rezervi na raspolaganje Americi obećava priliku da se proširi polje zajedničkih ekonomskih interesa SAD i Rusije, na kojem bi se posle, možda bolje nego dosad, harmonizovala dalja politika Moskve i Vašingtona, procenio je, po svemu sudeći Kremlj.
      
       Američki eho Kasjanova
       Posle Jeljcina, koji je nakon raspada SSSR-a, komunicirajući sa svetskim silama, nekad govorio bez pokrića, drugi put lupao šakom o sto, u današnjem Kremlju Putina - svet koji predvodi globalna sila studira se s više praktičnosti, i uglavnom iz ugla preostalih mogućnosti Rusije. Deset godina kasnije, nakon što su stotine milijardi dolara napljačkanog kapitala ilegalno iznesene iz zemlje, mogućnosti Moskve u odnosu na svet nisu prevelike. Registrovan je određeni rast, međutim, uglavnom u sektoru energije. Izvoz nafte i gasa danas je bezmalo jedino iz čega Rusija inkasira finansijski, uspevajući da kako-tako održi na okupu armiju i da namiruje milijardske tranše inostranih dospelih zajmova.
       Dakle, uz ambiciju da, izvozeći gas, bude furuna Evrope, Putinova Rusija nagoveštava se sada i kao pumpna stanica Amerike. Računa da time može postati faktor većeg međunarodnog uticaja.
       Samit energetičara u prestonici petroleja Hjustonu, u Teksasu - skup šefova državnih resora, ali takođe i ajkula naftnog "biznisa"- protekao je kao festival ruskih i američkih očekivanja i namera. Bez mnogo konkretnih pojedinosti, osim što je za januar zakazan skup u Moskvi.
       Ruski ministar energije Jusufov nagovestio je mogućnost investiranja dve i po milijarde dolara u izgradnju dopremnog sistema i prilagođavanje severne luke Murmansk, kako bi se odatle organizovao tankerski transport ruske nafte do zapadnih obala SAD. Odluka ruske vlade o tome donela bi se u roku od dve ili tri godine.
       Posebnim pismom, skupu u Teksasu obratio se i predsednik ruske vlade Kasjanov. Tešnji "energetski kontakt" doprineće "stabilnosti i predvidivosti globalnog tržišta energije" i osiguraće balans interesa njenih potrošača i proizvođača, izjavio je Kasjanov, ponavljajući neke od glavnih američkih poruka, iskazanih na energetskom forumu sveta, nedavno u Osaki. Govoreći o američko-ruskim kontaktima kao o "našoj strateškoj saradnji", predsednik vlade Rusije izrazio je očekivanje da će takva saradnja otvoriti konačno vrata afirmaciji "novih investicionih projekata, velikih poslovnih sporazuma i da će pomoći da se uspostavi klima poverenja i međusobnog razumevanja SAD i Rusije".
       Klima je , reklo bi se, povoljna; međutim, sporazuma još nema.
       LUKoil, Jukos i Sibnjeft - tri prva s liste veličina ruskog naftnog biznisa, dobili su prošle nedelje ugovor Eksim banke SAD, s ponudom od 100 miliona dolara srednjoročnog zajma, namenjenog nabavci američke opreme i usluga u istraživanju, rafinaciji i marketingu nafte za tržište.
      
       Ruski atak na vrh liste
       Ponuda Eksim banke, saopštena odmah pri otvaranju samita trebalo je da ima simboličan značaj. Potrebne su milijarde investicija.Da bi samo održali dinamiku sadašnje proizvodnje, Rusima je potrebno 50 milijardi dolara naftnih investicija već do 2010.
       Sajmon Kjuks, prvi u rangu šefova Tjumen oil Ko. apelovao je na Vašington da se strateške naftne rezerve SAD (700 miliona barela ), počnu popunjavati direktnim kupovinama iz Rusije. Govoreći za "Volstrit džornal", Kjuks je saopštio pojedinosti predloga "novog okvira saradnje", koji bi podrazumevao kupovinu ruske nafte za NATO, uz stvaranje globalnih strateških zaliha NATO u Novoj Škotskoj, Singapuru i Južnoj Africi. Ima puno mesta, pogodnih za prihvat sirove nafte iz Rusije, pledirao je Kjuks, kritikujući što se dosad o investicijama u Rusiji "mnogo pričalo i vrlo se malo činilo".
       "Samit nije kraj, već pre početak tešnje saradnje sa Rusijom", usledilo je, međutim, skoro kao eho na sličnu primedbu, od strane Donalda Evansa, sekretara SAD za trgovinu, koji je, govoreći o Rusiji, izjavio da je reč o zemlji "veoma spremnoj" za priliv američkog kapitala i tehnologije.
       Prilično simbolično, u društvu ruskog ministra za razvoj i trgovinu Germana Grefa, Evans je obišao neka od postrojenja za čuvanje američkih strateških zaliha - čineći Grefa ne samo prvim i jedinim Rusom kojem je uvid u američki sistem omogućen - već i upućujući ga u potrebe i mogućnosti stvaranja ruskih naftnih zaliha. Vašington je spreman da Moskvi u tome pruži pomoć.
       Uz Evansa, rusko-američkom "naftnom festivalu" u Hjustonu prisustvovao je i Spenser Abraham, sekretar za energiju, moglo bi se reći - glavni protagonista Bušove politike traženja novih "energetskih saveznika", nedavno i glavna ličnost svečanosti utemeljivanja naftovoda Baku - Čejhan, glavnog provodnika kaspijske nafte na Mediteran. Rekordno dugačak (1760 kilometara, od čega jednim delom i preko Gruzije) i rekordno skup (tri milijarde dolara), kaspijski naftovod ima strateški značaj za SAD. Povećaće nezavisnost američkog snabdevanja u odnosu na zemlje OPEKA-a i Bliski istok, ali učvrstiće i nezavisnost energetski bogate "sovjetske" centralne Azije u odnosu na susednu Rusiju, koja kontroliše crnomorski izlaz na Novorosijsk.
       U februaru je visinom jednomesečne proizvodnje Rusija prvi put nadmašila Saudijsku Arabiju, pumpajući sedam miliona barela petroleja na dan. Sto hiljada barela više nego svetski šampion. Takav atak na redosled na listi najvećih proizvođača ne pamti se već dvadesetak godina - otkako je, osamdesetih godina, u svetskoj proizvodnji nafte prednjačio SSSR. Treće u rangu bile su SAD , a sledili su Iran i Kina.
       U pitanju je bio, dabome, kuriozitet. U uslovima ograničenja izvoza koje je nametnuo kartel OPEK, u februaru je ostvaren ruski maksimum. Stručnjaci tvrde da iznad sadašnje produkcije mnogo dalje i ne može - ukoliko zemlja ne osigura nove investicije. To i jeste pitanje na koje se odgovor traži od Amerike.
      
       PETAR POPOVIĆ