Ni naknadna objašnjenja koja je o svom haškom nastupu ponudio predsednik Hrvatske, nisu umanjila utisak da je Milošević ponovo postao omiljeni neprijatelj u susedstvu

      Hrvatska je još zatečena suočavanjem Stjepana Mesića i Slobodana Miloševića u haškoj sudnici. Iznenađena je time što je predsednik Hrvatske za svega nekoliko sati doveo u pitanje pobedničku formulu "domovinskog rata", tako da Slobodan Milošević nije morao mnogo da se trudi. Čim je Stjepan Mesić pod zakletvom potvrdio da su Slobodan Milošević i Franjo Tuđman u Karađorđevu razgovarali o teritorijalnom razgraničenju Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini, desna hrvatska opozicija zaključila je da proces u Hagu preti novom verzijom skorašnje nacionalne prošlosti. Mesić nije uspeo da ubedljivo opovrgne tvrdnje da su i Hrvati, a ne smo Srbi, napadali Bosnu, a ta činjenica mogla bi da utiče na budućnost četiri miliona stanovnika Hrvatske.
      
       Račanova pomoć
       Tako barem tvrde u Demokratskom centru, stranci formiranoj od nekadašnjih HDZ-ovih disidenata predvođenih bivšim šefom hrvatske diplomatije dr Matom Granićem i bivšom Tuđmanovom savetnicom Vesnom Škare-Ožbolt. Poslednje što su političari njihovog profila (koje nacija doživljava kao "liberalne nacionaliste") očekivali od Stjepana Mesića, bilo je da čitavom svetu otkrije prljavi hrvatski veš iz Karađorđeva.
       Zvono za uzbunu u Hrvatskoj je zazvonilo i kad je većina svetskih novinskih agencija zaključila da je Milošević u Hagu "potukao" Mesića. Utisak da se optuženik u sudnici međunarodnog tribunala za ratne zločine dobro zabavljao, dok je "krunski svedok" protiv njega s mukom pokušavao da bude duhovit, zbunio je političke analitičare i posmatrače suđenja. Kad je i dugogodišnji Mesićev prijatelj Ivan Zvonimir Čičak zaključio da je "Mesić stjeran na optuženičku klupu", postalo je jasno da nešto hitno mora da se uradi.
       I uradilo se. Po povratku iz Haga Stjepan Mesić se odmah pojavio na Hrvatskoj televiziji rekavši da je sticajem okolnosti bio poslednji predsednik SFRJ, pa je zato i osećao potrebu da pred Haškim tribunalom govori o tome razdoblju. Popravio je utisak u Zagrebu kada je na državnoj televiziji ponovio svoje reči iz haške sudnice da je Milošević kriv za raspad Jugoslavije i agresiju na Hrvatsku. Izveštaji i komentari suđenja u zagrebačkom "Jutarnjem" i "Večernjem listu", splitskoj "Slobodnoj Dalmaciji" i riječkom "Novom listu" posle toga su smesta počeli da sugerišu da je Stjepan Mesić bio taj koji je suvereno vladao haškom sudnicom, a ne Milošević. On je pokazao da su Srbi, navodno bez razloga, sami odlazili iz Hrvatske, on je raskrinkao JNA kao zločinačku organizaciju koja je mučki napala Hrvatsku. U polemici koju su Stjepan Mesić i Slobodan Milošević vodili oko hrvatskog "oca domovine" Ante Starčevića i srpskog "oca pismenosti" Vuka Karadžića, Mesić je, navodno, takođe vodio, ali je sudija Ričard Mej obojicu prekinuo kada je shvatio da se radi o likovima iz 19. veka.
       Ono što ni kreatori javnog mnjenja u Hrvatskoj nisu uspeli da izmene, bila je, međutim, tragikomična izjava Stjepana Mesića da je u Hagu branio čast hrvatskih generala, kao što se u Predsedništvu SFRJ svojevremeno žrtvovao u ime tadašnjeg Ustava koji je navodio vodu na "velikosrpski mlin". Pošto priča o Mesićevom legalizmu u Zagrebu nije prošla, u pomoć mu je priskočio čak i premijer Ivica Račan s kojim predsednik države inače retko govori istim političkim jezikom.
      
       Rane božije
       Svedočenje prvog čoveka Hrvatske bilo je, kaže Račan, veoma dobro i veoma važno za osudu ličnosti koja snosi najveću odgovornost za velikosrpsku agresiju na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Mesić mu je brzo uzvratio ljubaznost izjavljujući pred sudom u Hagu da se i on slaže sa ocenama Račanove administracije. Ovo međusobno čašćavanje dosta kazuje o tome kakva neobična atmosfera vlada Hrvatskom poslednjih dana. Zemljom upravljaju predsednik čijim se izjavama o pravnoj državi javnost izruguje i premijer koji tvrdi da nacija neće jesti travu. Prvi tvrdi da generala Janka Bobetka treba izručiti Hagu, a drugi to odbija. Posle unakrsnog ispitivanja Slobodana Miloševića, Račan kaže da se slaže s Mesićem koji tvrdi da Bobetka treba izručiti, a Mesić izjavljuje da se slaže s Račanom koji je odbio da ga izruči. Političke stranke unose dodatnu konfuziju. Ekstremna desnica (Hrvatska stranka prava Ante Đapića) napadno podržava reformisane Račanove komuniste koji jednako napadno brane Janka Bobetka i njegovu ulogu u prethodnom ratu. Na istoj strani našla se i Katolička crkva. Pojedini sveštenici, kao velečasni Zlatko Sudac, u međuvremenu drže političke govore koji ih dovode do takvog stepena nervnog uzbuđenja da sa čela, navodno, počinje da im kaplje krv. Tako su barem tvrdili navodni očevici.
       Koliko god pobožni Hrvati u ovome vide "otvaranje rana Božjih" zbog nepravdi sveta, Slobodan Milošević se u Hrvatskoj ipak probio u sam vrh lestvice popularnosti. Domaća nacija je u njemu ponovo prepoznala svog omiljenog antiheroja. Mesićevim oponentima svidelo se kad je Milošević pokušao da dokaže da je aktuelni predsednik Hrvatske zapravo agent UDB-e i KOS-a, a bivši predsednik Jugoslavije simpatije je ovde stekao i kad je konstatovao kako je Stjepan Mesić najpre napustio mesto predsednika SFRJ, a onda i Tuđmana i HDZ. Ko je sledeći na redu, podrugivao se Milošević i time izrekao i ono čega se u Hrvatskoj pribojavaju svi koji nisu skloni politici nove vlasti.
       Pedeset hiljada takvih ljudi na splitskom "Poljudu" nedavno je okupio izvesni Marko Perković Tompson, jedina osoba koja ovih dana u Hrvatskoj može da ugrozi gledanost i slušanost Slobodana Miloševića iz haške sudnice. Tompsonov splitski koncert državna televizija reprizirala je čak dva puta, pa je bilo teško ne uočiti fašistički dekor ove groteske. Perković Tompson pevao je o masonima, komunistima i antihristu koji su bacili kletve na Hrvatsku i o ustašama Juri Francetiću i Anti Paveliću koji su mu, kaže, trajno nadahnuće. Iz publike su ga dotle burno pozdravljali bivši Tuđmanov savetnik za unutrašnju politiku Ivić Pašalić i fudbaler Zvonimir Boban sa porodicama, košarkaši Dino Rađa i Stojko Vranković. Iza njih je masa "crnih košulja" spremno podizala ruke uz ustaški poklik "Za dom spremni!" Boljoj ilustraciji za svoju odbranu pred Haškim tribunalom Slobodan Milošević nije mogao ni da se nada.
      
       "Bolesna" prezimena
       Upravo zato, mnogi hrvatski političari, od Ivana Zvonimira Čička, preko Vesne Škare-Ožbolt, do Vladimira Šeksa iz HDZ-a i Zdravka Tomca iz SDP-a, smatraju da je prvi čovek Hrvatske u Hag otišao nepripremljen i pun političkih fraza koje ponavlja od svog predsednikovanja bivšom SFRJ. Opšti je zaključak da je jedini Mesićev uspeh u Hagu bio što je potvrdio autentičnost dokumenata iz vremena koje je obeležilo raspad Jugoslavije i kasniji rat. Pavle Kalinić iz SDP-a Ivice Račana čak misli da Milošević u odnosu na Mesića u nastupu vodi sa 1:0. U izjavi koju je preneo i "Njujork tajms", Kalinić kaže: "Ne može se reći da je Milošević pomeo parket sa Mesićem, ali je to ipak ličilo na talk-shonj u kome je Slobodan Milošević bio domaćin."
       U crno-beloj priči iz Haga ipak postoji "zrnce istine" koje je osnov svake laži i zahvaljujući kome laž i postaje podesna za političku upotrebu. Primera radi, svi čije pamćenje seže dalje od dolaska na vlast HDZ-a i Franje Tuđmana, sećaju se da su posle toga sve ređe viđali kolege i prijatelje sa srpskim prezimenima. Nisu bili na barikadama kninskih puteva, ali oni su ipak "negdje otišli". Iz preduzeća, škola, bolnica, političkih institucija, iz zgrada u lokalnom kvartu, a na kraju i iz same Hrvatske. Milošević i Mesić su se u Hagu dva dana prepirali oko razloga njihovog odlaska, ali posebno je interesantna verzija koja ovih dana kruži Zagrebom. Za odlazak Srba iz Hrvatske, navodno, ipak treba imati razumevanja. Kao što neki ljudi imaju neizlečive bolesti, neki drugi ljudi imali su "srpska prezimena" u kojima su ih odmah prepoznavali. Ni dvanaest godina kasnije solidarnosti s ovom vrstom "bolesnika" ne može se nadati.
      
       Potkopana popularnost
       Nekadašnji Mesićev prethodnik na mestu člana Predsedništva SFRJ, zagrebački sociolog dr Stipe Šuvar zaključuje da je proces u Hagu imao malo veze sa pravom, jer su i Mesić i Milošević tamo vodili političku debatu. Iako priznaje da je i pre Mesića Predsedništvo SFRJ s mukom nalazilo zajednički jezik, Stipe Šuvar tvrdi da niko od političara koji su u to doba predstavljali "kolektivnog šefa" države, nije ni pomišljao na raspad jugoslovenske federacije. Dok nacija očekuje rasplet slučaja generala Janka Bobetka, priča o travi, korenju i sankcijama, prestala je da bude ekskluzivni izum populista iz Beograda, Srbije i Jugoslavije. Da lokalna demagogija nema granica, prvi je shvatio haški svedok B-1230 koji je, inače, naciju svojevremeno osvojio i izjavama da nema ništa protiv homoseksualaca i muškaraca koji nose "konjski rep".
       Popularnost Stjepana Mesića potkopala su, međutim, ista ona obećanja koja su ga i dovela na predsedničku funkciju - Hrvatska će biti pravna država ili je neće biti. Paradoksalno je što se protiv Stjepana Mesića, osim promuklog etnopevača Marka Perkovića Tompsona, okrenulo, kako tvrdi zagrebački "Večernji list", 56 odsto biračkog tela Hrvatske koje je za današnjeg predsednika države glasalo na februarskim izborima 2000. godine.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ
      
      

Balkanski i "podalpski Srbi" S obzirom na ratna neprijateljstva, na lestvici (ne)popularnosti Srbi i dalje vode, ali im zbog spora u Piranskom zalivu sve više konkurišu "podalpski Srbi" što je novo dnevnopolitičko ime za Slovence. Istina je da su bivša balkanska braća u lokalnim okvirima daleko od toga da dosegnu popularnost Mađara koji su, uz Nemce, Austrijance i Italijane najpoželjniji bračni partneri, prijatelji i poslovni saradnici. Ipak, od ljudi koji su ovde devedesetih godina figurirali isključivo kao vlasnici "šiljatih glava" (kako je u Hrvatskom državnom saboru 1991. godine tvrdio tadašnji ministar odbrane Šime Đodan) koje ih navodno uspešno razlikuju od etničkih Hrvata, Srbi su, deset godina kasnije, unapređeni u "jugoistočne susjede". U zemlji u kojoj ih je danas samo četiri i po odsto, i to je nešto.        Neka istraživanja zagrebačkog nedeljnika "Nacional" ipak kvare idiličnu sliku koju Hrvati imaju o sebi kao o "otvorenom narodu spremnom da oprosti svima pa i dojučerašnjim neprijateljima". Četrdeset odsto ispitanih ne želi Srbe u svojoj blizini, a trideset odsto misli da mogu da ostanu ako se odreknu svoje kulture i običaja ili zauvek treba da napuste Hrvatsku. Za neke šokantni, a politički svakako nepraktični i neoportuni rezultati ankete, logični su u situaciji kad dve trećine nacije priznaje da u poslednjih desetak godina nije imalo nikakva iskustva življenja sa ljudima druge vere i etničke pripadnosti.        Da li je zato zaista samo kriv Slobodan Milošević koji je Hrvatima oduzeo priliku da upoznaju Srbe? Ili samo Stjepan Mesić kome u Zagrebu danas prigovaraju da Hrvate napadno gura u "beogradski zagrljaj"?               Z. STANIVUKOVIĆ