Izborni inžinjering protektora dao neželjene rezultate: ponižen je snishodljivi i neodmereno kooperativni Zlatko Lagumdžija, a eliminacija manjih stranaka upropastila je nameru da se njima manipuliše radi uticaja na formiranje postizbornih koalicija

      Građani Bosne i Hercegovine, države sa verovatno najkomplikovanijim političkim sistemom u savremenom svetu, imali su u subotu 5. oktobra priliku da prvi put u posleratnom periodu izaberu sve državne, entitetske i kantonalne organe sa punim, četvorogodišnjim mandatom, umesto dvogodišnjeg na kom je do sada insistirala međunarodna zajednica. Rezultati izbora su po starom, lošem balkanskom običaju kompletirani, ali ne i ozvaničeni, tek nešto pre isteka 72 sata od zatvaranja birališta. Tek će biti dopunjeni glasovima datim van teritorije BiH, ali u oči već pada smanjeno interesovanje građana za izbore. U Federaciji BiH je odziv pao sa 67,8 odsto na prethodnim sličnim izborima novembra 2000, na ovogodišnjih oko 57, dok je u Republici Srpskoj taj pad još primetniji - sa 64 odsto na oko 51. Razlika je još veća u odnosu na septembar 1998, kada su mandat dobili dosadašnji članovi državnog Predsedništva - njih je na tu funkciju postavilo 70,7 odsto građana BiH, a njihovi naslednici se mogu podičiti pobedom na izborima u kojima je učestvovalo samo oko 55 odsto građana.
       Za razliku od predsedničkih izbora u Srbiji, uspeh izbora u BiH nije uslovljen odzivom birača, ali će se novi nosioci funkcija u organima vlasti od svojih prethodnika faktički ipak razlikovati po svojevrsnom deficitu legitimnosti usled podrške manjeg broja sugrađana. Najvažnije je ipak - čije su pristalice ovoga puta apstinirale od upotrebe prava glasa, a čije su ostale verne svojim starim ili postale privržene novim izabranicima. Odgovor na to pitanje daje nam i sliku o novom odnosu snaga među političkim akterima, pri čemu će srećniji i postizbornoj kombinatorici vičniji među njima verovatno imati priliku da na zvučnim funkcijama dočekaju jubileje kao što su dvadesetogodišnjica sarajevske Olimpijade (2004) i desetogodišica Dejtonskog sporazuma (2005). To se i bez kombinatorike svakako odnosi na nove članove Predsedništva, Sulejmana Tihića (SDA), Mirka Šarovića (SDS) i Dragana Čovića (HDZ). Njihov je izbor bio i najmanje zanimljiv i najlakše predvidiv deo cele priče, pošto je za izbor bila dovoljna i relativna većina koja ni kod jedne od pomenutih stranaka nije pod znakom pitanja. Jedino je Tihiću račune mogao da pomrsi Haris Silajdžić, što ne bi, ni da se dogodilo, imalo veze sa ukupnim odnosom snaga među strankama, već sa njegovom ličnom popularnošću.
      
       Kažnjena nezahvalnost
       Vrhovni zakonodavni organ, Zastupnički dom Parlamentarne skupštine BiH, još uvek čini 28 poslanika koje biraju građani Federacije i 14 poslanika iz RS, uprkos nešto drugačijem udelu populacija ovih entiteta u ukupnom stanovništvu (u korist RS, kad je u pitanju populacija, a u korist Federacije BiH kad je u pitanju njena politička zastupljenost u državnim organima). Rezultati izbora za Zastupnički dom na teritoriji Federacije govore o porastu podrške nekada vladajućoj, u sopstvenoj verziji "državotvornoj" Stranci demokratske akcije. Ni sada, kao ni 2000, ovu stranku formalno nije predvodio njen osnivač, ratni lider i "otac nacije" Alija Izetbegović, ali je u odnosu na tu godinu sunovrata balkanskih autoritarnih nacionalizama i njihovih lidera, njen udeo u biračkom telu FBiH porastao sa 27,1 na 32,31 odsto. Zanemarljiv uspon sa 15,6 na 15,93 odsto, praktično stagnaciju, zabeležila je Stranka za BiH pod vođstvom Harisa Silajdžića, zastupnika "evropskog, religijski ravnodušnog bosanstva" iza koga se nevešto krije unitarizam radikalniji od Izetbegovićevog.
       Ubedljivo najveći gubitnik izbora je Socijaldemokratska partija BiH premijera Zlatka Lagumdžije, koji je očigledno sam sebe nadmudrio svojom neumerenom i teatralnom kooperativnošću sa delom međunarodne zajednice. Opsednut željom da zadrži naklonost američke administracije, naprasite i bezobzirne u jeku svog planetarnog pohoda protiv terorizma, posebno sumnjičave prema svemu što joj može ličiti makar i na nagoveštaj islamskog fundamentalizma, bez razmišljanja i dileme poslao je u Gvantanamo bivše dobrovoljce iz islamskih zemalja koji su se u bosanskohercegovačkom ratu borili na strani vlade u Sarajevu. Dobar deo biračkog tela, uglavnom ranije pristalice SDP-a, prepoznao je u ovom potezu neprihvatljivu nezahvalnost i snishodljivost, kaznivši Lagumdžijinu stranku apstinencijom ili prelaskom na stranu njenih oponenata. Pad podrške sa 27,3 na 15,91 odsto za samo dve godine zaista se može smatrati ponižavajućim izbornim porazom.
       Pad popularnosti, međutim, nije pogodio isključivo socijaldemokrate, niti se može objasniti samo jačanjem SDA. Uprkos gotovo horskom zapomaganju površnijeg dela medijskih izveštača i političkih analitičara koji pronalaze zabrinjavajući uspon etničkih stranaka i predviđaju obnovu "duha ranih devedesetih", glavna etnička stranka bosanskohercegovačkih Hrvata, HDZ BiH, ni pomoću koalicionog nastupa sa dve manje stranke nije izbegla da primetno pokvari svoj samostalno postignuti rezultat iz 2000. godine. Sa tadašnjih 19,3 odsto spala je na 15,8. Objašnjenje se može naći ako saberemo rezultate četiri pomenute stranke (SDA, SBiH, SDP, HDZ) sa prethodnih i ovih izbora, pa u oba slučaja pogledamo koliko je procenata preostalo do ukupnog broja glasalih u Federaciji, tj. do 100 odsto. Primetićemo da su tzv. ostale stranke, one koje ove godine nisu dostigle cenzus od tri odsto, na izborima 2000. uživale podršku 10,7 odsto birača, dok im je ovoga puta podrška porasla na 20,05 odsto. Glasovi ovogodišnjih gubitnika se, dakle, nisu prelili samo pobednicima, već možda i u većoj meri nizu manjih stranaka koje se makar nisu kompromitovale potezima za koje je kažnjena dosadašnja vlast. Značaj tih malih stranaka je, međutim, sada manji nego ikada u političkoj istoriji BiH, pošto su ovi izbori prvi održani po sistemu koji stimuliše ukrupnjavanje, a ne usitnjavanje političke scene, pa najveći deo tih stranaka zadržava van parlamenta.
       Očigledno je da izborno-institucionalni inžinjering koji međunarodni upravljači BiH rado i obilato primenjuju radi davanja željenog oblika tamošnjoj političkoj sceni, ne daje uvek planirane rezultate. Baš kada su pomislili da je ta scena sazrela za primenu izbornog zakona koji će nekoliko vodećih stranaka ustoličiti, dajući im više poslaničkih mandata nego što bi podrazumevala dosadašnja stroga proporcionalnost sa izbornim rezultatom, simpatije birača su se razišle sa njihovim. Eliminacija manjih stranaka sa parlamentarne scene samo je ukinula mogućnost međunarodnog faktora da manipuliše njima radi jačeg uticaja na formiranje postizbornih koalicija. Sličan trend onome sa izbora za Zastupnički dom BiH, birači su pratili glasajući za poslanike entitetskog parlamenta, Zastupničkog doma Federacije. SDA je porasla sa 26,8 na 32,62 odsto, SBiH sa 14,9 na 15,02 odsto, SDP je pala sa 26,1 na 15,69, HDZ sa 17,5 na 15,93, dok su manje stranke osvojile 20,74 odsto glasova - takođe značajan skok u odnosu na 14,7 na izborima 2000, ali uz istovetno marginalizovanje kao na državnom nivou.
      
       Ivanićev pad
       Katastrofični izveštaji i prognoze naročito su bliski pojedinim komentatorima ovih izbora kada je u pitanju Republika Srpska. Munjevito usvojeni hit o povratku "gospodara rata" na političku scenu naglo gubi uverljivost kada se osmotre realne cifre kojima su literarno i ideološki inspirisani autori izrazito nenaklonjeni. Srpska demokratska stranka čiji je osnivač i prvi predsednik haški optuženik i begunac Radovan Karadžić, osvojila je na izborima za Zastupnički dom BiH 38,05 odsto glasova na teritoriji RS, dakle manje od 39,5 iz 2000. godine (stranka je zabeležila i pad sa 36,1 na 34,72 odsto na izborima za Narodnu skupštinu Republike Srpske).
       To se donekle može objasniti ponovnim izlaskom na izbore Srpske radikalne stranke, prekodrinske ekspoziture Šešeljevih radikala koja na prošlim izborima nije učestvovala, ali i ako njihove glasove (5,3 za državni, odnosno 4,9 za entitetski parlament) dodamo na one koje je dobila SDS, na osnovu tako dobijenog zbira (43,35 i 39,62) ne može se izvući zaključak o dramatičnom usponu "tvrde linije". Ne samo što su radikali unapred praktično isključeni iz svake koalicione kombinatorike, već je i mnogo važniji saveznik SDS, Partija demokratskog progresa aktuelnog premijera RS Mladena Ivanića, pretrpela pad podrške na izborima za Zastupnički dom sa 15,3 na 11,64 odsto, dok je njena entitetska lista ostala na istih 12,2 odsto.
       Ivanićeva vlada koja je nekadašnjoj Karadžićevoj stranci dala priliku da se još posle prošlih izbora "reciklira", usvoji novi, miroljubiviji imidž i za međunarodnu zajednicu ponovo postane legitiman i nezaobilazan, mada ne i omiljen učesnik političkog života, može sada računati na podršku još dve parlamentarne stranke. Jedna je njen aktuelni koalicioni partner, Socijalistička partija RS srpskog člana Predsedništva BiH Živka Radišića koji je politički očigledno nadživeo svog nekadašnjeg pokrovitelja Slobodana Miloševića, dok je druga Demokratski narodni savez koji je nastao rascepom Srpskog narodnog saveza bivše predsednice RS Biljane Plavšić i proveo izvesno vreme učestvujući u parlamentarnoj većini Ivanićeve vlade.
       Utisak o naglo probuđenom ratničkom instinktu bosanskih Srba naročito remeti uspeh neprikosnoveno najvećeg pobednika ovih izbora - Stranke nezavisnih socijaldemokrata Ivanićevog prethodnika na premijerskoj funkciji Milorada Dodika. Uspon SNSD sa 10,7 na 25,44 odsto, tj. sa 13 na 24,89 odsto bio bi gotovo obrnuto proporcionalan debaklu koji su Lagumdžijine socijaldemokrate pretrpele u drugom entitetu da u njega nije uračunat i doprinos glasača Demokratske socijalističke partije, nastale od reformisanog krila koje se otcepilo od SPRS i prišlo Dodiku. Bez obzira na ovo pojačanje, vrlo je moguće da baš u njegovom uspehu leži glavni razlog za onako savesno pozivanje na uzbunu zbog povratka snaga haosa i mržnje. Naime, u prilično su neugodnu poziciju došli novinari navikli na "pravilnu" raspoređenost dobrih i zlih momaka u odnosu na entitetsku granicu.
       Po svoj prilici neočekivani poraz, odnosno pobeda međunarodno najprihvatljivijih stranaka na "pogrešnim" stranama te granice, doveo ih je u situaciju da prilično jasne izborne rezultate i političke posledice koje iz njih proizlaze, relativizuju. To čine što dizanjem buke i prašine usled kojih od drveća ne bi trebalo da se vidi šuma, što vrednosno obojenim izjavama tipa - "Neizbežno nezadovoljstvo dosadašnjom vladom ne bi se smelo mešati sa željom za povratkom nacionalizma od pre 10 godina" (Pedi Ešdaun, visoki komesar međunarodne zajednice u BiH). Neupitna samouverenost Zlatka Lagumdžije i ispravna odluka Milorada Dodika da vođenje kampanje poveri profesionalcima bogatog iskustva u političkom delovanju u drugim balkanskim zemljama, svakako su najvažniji među razlozima koji su naterali mnoge da otkriju umerenost Izetbegovićeve i Silajdžićeve stranke i još neke činjenice doskora nepoznate ekspertima za ovdašnju politiku.
       Nipošto, međutim, nije sve završeno ni izvesno. Pre svega, konačni rezultati će biti poznati tek posle prebrojavanja glasova onih birača koji su glasali van mesta u kome su prijavljeni, što će kao i ranije posebno uticati na sastav parlamenta u RS. Po još nepotpunim podacima, od 83 poslanika, između 14 i 16 će pripasti strankama iz Federacije. SDS će imati najviše - 28, što u uslovima praktične nemogućnosti koalicije sa SRS-om (četiri poslanika) krajnje neizvesnom čini mogućnost obnove dosadašnje vladine većine. Zajedno sa PDP-om (11) i SPRS (tri), čak i uz ponovni prijem u koaliciju DNS-a (jedan), ona bi imala samo dva poslanika više od apsolutne većine, što bi u još nestabilnim prilikama bio kamen o vratu buduće vlade.
       Zbog toga bi, kao i zbog niza drugih faktora koji se ne mogu zanemariti u ovoj "zemlji čuda", prognoziranje budućeg sastava organa vlasti bilo još nezahvalniji posao od predviđanja izbornih rezultata. Za sada je to svakako bolje prepustiti onima koji vole da olako izriču dijagnoze celim državama i narodima.
      
       MILAN SITARSKI