Naslov: Retrospektivna izložba
Autor: Vladimir Veličković
Galerija: SANU

      Đorđe Kadijević
      
       Suočenje sa onim pred čim se zatvaraju oči čini da se nespreman posetilac izložbe slika Vladimira Veličkovića upita: da li je ovo moguće? Pitanje se ne odnosi na ono što se tu vidi, već na činjenicu da se neko odlučio, smogao snage i našao načina da to pokaže.
       Veličkovićeva slikarska tema mogla bi se rečima označiti kao magnum krimen, veliki zločin. Kažem označiti, ne i izraziti, jer za ono što se na ovim platnima vidi, zapravo nema reči. Svaki opis tih apokaliptičnih prizora izgleda površan. A opet, čini se da je nekom ko hoće o njima nešto da kaže, jedino moguće prepričati ih. Nabrajati ta rasporena i obezglavljena ljudska tela koja stoje, leže i vise na poprištu stradanja. Promucati nešto o zadimljenim horizontima spaljenih prostora na kojima se, mestimice, još kovitlaju kao krv crveni jezici ognja. Dočarati nekom teško sročenom frazom sablasnu tišinu što vlada nad tim džinovskim gubilištem koju remete samo krici crnih ptičurina kao jedinih živih bića u tom carstvu smrti. Primetiti da Veličković uvek "kasni" za samim činom zločina. Za njega su vidljivi samo tragovi već minulih zverstava, vidljivi na telima masakriranih žrtava, nepresuđenih "krivaca", i u hrpama oruđa za mučenje odbačenog od nevidljivih dželata.
       Prvi površan utisak o tome da ove zastrašujuće slike nastaju iz morbidne, patološke potrebe za pokazivanjem monstruoznog naličja uobičajene slike stvarnosti sveta, lišene eufemističkih epiteta humanosti, brzo zamenjuje dublji doživljaj biblijskog prizora lj u d s k o g p a d a. Taj pad ima eshatološku poentu. Veličković ne ilustruje ovu ili onu epizodu jezive istorije veka koji je proživeo, ne priča o nesreći koja se desila ovde ili onde. Njegov pakao je univerzalan, sveprisutan, to je deo same sudbine sveta. On ima jezivu dubinu Danteovog "devetog kruga". Čudi i zadivljuje Veličkovićeva odlučnost da u već dugom motrenju na taj strašni prizor istraje, ne zatvori oči pred njegovim grozotama, ne skrene pogled na onu stranu gde se u maglenom rumenilu utopije priviđa motiv nade.
       Za svoj apsolutni pesimizam Veličković traži adekvatan umetnički izraz. Nalazi ga u slikanom prizoru klasične, iluzionističke rezolucije. Njegovo veliko gubilište ima dva ambijenta: mračne, podzemne enterijere i sure predele dubokih pejzaža viđenih u sumraku, pred početak večne noći bez svitanja. Na površini platna smenjuju se sekcije premazane lazurnim slojem smeđe crvenkaste boje koja je u poslednjoj fazi, tokom devedesetih, zamenila prethodnu, hladnu sivomaslinastu gamu, i mesta oslikana bujnim nanosom paste sa vidljivim tragom četke i utisnutim pokretom ruke čijim zgrušavanjem su dočarani detalji izranjavljenih, iskasapljenih, nagih ljudskih figura.
       Bolji poznavaoci Veličkovićevog slikarstva mogu primetiti da se on u aktuelnoj fazi posle osamdesetih "pomera" od strukture ka prizoru, sa vidnim naglašavanjem narativnih detalja što na slikama velikih dimenzija, poput "Požara" iz 1999, formata 250 X 500 sm mestimično proizvodi efekat "praznog hoda". Treba reći, istini za volju, da utisak o izvesnoj ilustrativnosti ovakvih pejzaža biva kompenzovan onim u čemu je Veličković najjači - ubedljivošću njegove opsesivne vizije čiji se izgledi, snagom svoga emotivnog dejstva, neodoljivo doimaju posmatrača i ostavljaju neizbrisiv trag u njegovoj svesti.