Nekadašnji buntovnici i ekslevičari, danas su ministri. Dok Hamlet uzaludno pokušava da im svojom nagošću pokaže koliko je čist i koliko prezire njihove laži, oni samo potvrdno klimaju glavama

      Žiri 36. Bitefa dodelio je ravnopravno Gran pri "Mira Trailović" rediteljima Bobu Vilsonu i Nikolasu Štemanu. Milorad Mišković, predsednik ovogodišnjeg žirija, povodom Štemanove postavke ističe da je reč o svežem pristupu klasičnom tekstu, oštroj viziji, inventivnoj i sofisticiranoj interpretaciji "Hamleta", u izvođenju Schauspielhannover-a iz Nemačke.
       Nikolas Šteman, kome je ovo prvo pojavljivanje na Bitefu, rođen je 1968. u Hamburgu. Studirao je režiju na Maks-Rajnhart seminaru u Beču i u Institutu za pozorište, muzički teatar i film u Hamburgu. Za vreme studija radio je kao pijanista u hotelima i restoranima, a sa bendom "Šteman", gostovao je na brojnim međunarodnim festivalima predviđenim za igru. Pored zapaženih režija klasike, Getea i Sartra, jednako atraktivno je i njegovo viđenje savremenih autora poput Breta Istona Elisa i Alberta Ostermajera.
      
       "Hamlet" Nikolasa Štemana predstavlja drugi deo Štemanove trilogije u kojoj se mladi pozorišni autor na više nego direktan način obračunava sa fundamentalizmom i realpolitikom. Međutim, Nikolas Šteman je, posle premijere u razgovoru za NIN potvdio da to jeste ključni, ali ne i jedini aspekt koji predstava poseduje.
       - Ali, za mene, i pored svega, "Hamlet" ima intimnu vrednost. Mnoge ideje za ovu inscenaciju potiču iz mog detinjstva i tinejdžerskih dana, mog odnosa prema roditeljima. Na neki način, to je vrsta autobiografije, jer "Hamlet" je i priča o odrastanju. Jedna od mojih prvih predstava takođe je problematizovala odnos mladosti i buntovništva. Kliše savremenog društva nalaže da mladi ljudi moraju da budu i buntovnici. Ali, biti buntovnik u pravom smislu te reči, prilično je teško, jer se buntovnik danas prepoznaje po tome da li je kupio "pravi" džins i da li sluša "pravu" muziku. Na taj način on paradoksalno ostaje zarobljen u sistemu komercijalnih vrednosti protiv kojeg se i bori.
      
       Da li u tinejdžerske opsesije spada i video-snimak Lorensa Olivijea koji je sastavni deo vašeg "Hamleta"?
       - U vreme kada sam pripremao predstavu razgovarao sam o "Hamletu" sa svojim komšijama, "običnim" ljudima... Mnogi su mi pričali koliko vole Lorensa Olivijea kao idealnog Hamleta, uz nezaobilazni komentar: "Ali, vi ćete to uraditi na moderan način, zar ne?" Shvatio sam da je jedino mogućno izneveriti njihova očekivanja.
      
       Očekivanja beogradske publike svakako niste izneverili. Kakva je recepcija "Hamleta" u drugim zemljama?
       - Bili smo u Bogoti, Pragu, Švajcarskoj... Postigli smo priličan uspeh. Ono što mene posebno zanima jeste kako predstava koju radim korespondira sa drugim kulturama, u drugom kulturnom ambijentu? Obično se ispostavi da je u pitanju novo iskustvo i uvek se iznenadim kvalitetom tog iskustva. Zato uvek menjam predstave tokom njihovog života, naročito ako su starije i kada gostujemo na festivalima. A u "Hamletu" je postojalo pet ili šest krajeva do sad. U jednom od njih, Klaudije se na kraju vraćao među žive. Hamlet umire, tražeći od Horacija da ispriča njegovu priču... Horacije ostaje sam, ali onda, glumac koji je igrao Klaudija, ustaje i govori Fortinbrasov tekst.
      
       Show must go on?!
       - Upravo. To je princip koji preživljava. Ali nisam u potpunosti bio zadovoljan tim krajem. Nekako mi se činio previše lakim. Nakon događaja od 11. septembra shvatio sam da ipak postoje stvari koje umiru i da ništa više nije večno. Ne mislim samo na ljudske živote već i na način na koji ih živimo.
      
       U predstavi imate i gotovo obaveznu scenu golotinje? Da li nagost na sceni danas može uopšte da bude provokativna ili pak šokantna i šta ona za vas predstavlja?
       - Sve zavisi od kulturnog nasleđa. U Latinskoj Americi imamo specifičnu situaciju. U njihovim karnevalima ljudi su uvek polunagi, nikad goli. Uvek imaju nešto na sebi pa bio to i deo nakita. To je svojevrsni dress-code čak i kada je u pitanju ritual. U Pragu su nas, na primer, pitali da li smo baš morali da skidamo glumce do gole kože? Lično ne volim gole glumce na sceni niti mi je golotinja neophodna. Svima je dobro znano da telo glumca u pozorištu nikada ne može da bude dovoljno lepo, što nije slučaj sa filmom koji tu prednost obilato koristi. U pozorištu nema filtera, kamere, montaže... U pozorištu je i svetlo surovo.
      
       Surovo svetlo pozornice ili možda pozorište surovosti?
       - Ovde se zapravo ne radi o praznoj estetici. Tema je mnogo kompleksnija jer dovodi, između ostalog, u pitanje i Hamletov pokušaj da kroz nagost odbrani sopstvenu nevinost. Da, Hamlet se skida go zato što ne može da podnese svet u kome živi. Logično je da želi da se očisti od svih tih laži. U sceni je, dakle, prikazana njegova autentična reakcija ali, to nije sve.
      
       Nismo ni za trenutak pomislili da jeste. S obzirom na to da je ovaj komad režiran za savremenu nemačku scenu, on neumitno dobija i konkretnu političku konotaciju?
       - Kao što je u nemačkom teatru sasvim uobičajeno da glumac bude nag na sceni, tako i ostali likovi u mojoj predstavi uzvraćaju Hamletu istom merom. Umesto preneraženosti i šoka, oni to isto čine. Savršeno ležerni, oni mu se, potpuno nagi pridružuju. Njihov odgovor je sasvim jasan: 'Šta? I to je tvoje ludilo. Pa mi smo to radili davnih dana. Zapravo, ceo život smo proveli goli. Goli se i sunčamo, goli idemo na plažu ili u saunu." Zatim svi okreću leđa publici i staju uza zid, osim Hamleta koji je u identičnom položaju, ali mu je glava okrenuta ka publici. Ta scena u predstavi je zapravo parafraza čuvene fotografije grupe mladih iz 1968. koji se odlučuju za alternativnu formu braka, tzv. život u hipikomuni. Pozivaju fotografa buržoaskog lista "Štern" da ih za tu priliku obnažene i uslika. Na fotografiji je i dete koje nas posmatra. To dete je, u stvari, Hamlet.
      
       Odrasli su bivša "deca cveća"?
       - Da! A danas se ti isti ljudi, eks-levičari, nalaze u vladi!!! Dok ti uzaludno pokušavaš da im svojom nagošću pokažeš koliko si čist i koliko prezireš njihove laži, oni te mirno posmatraju i potvrdno klimaju glavama."Znamo. To smo i mi radili pre trideset godina. Mi te razumemo i volimo. Njelcome! Njelcome to the famildž!" Kompletan mit o buntovništvu postaje sasvim iluzoran onoga trenutka kada nema nikakve prepreke. Samo ravnodušnost. I svi završavamo u sauni. To je istinska tragedija. A pomenuta fotografija je samo svedočanstvo o tome.
       Sa Nikolasom Štemanom razgovarao sam posle premijere, dakle pre proglašenja pobednika. Tom prilikom Šteman je najavio i svoj skori povratak u Beograd gde će najverovatnije u okviru manifestacije Dani nemačke kulture gostovati sa monodramom "Verter". A glumac Filip Hohmajr, bitefovskoj publici poznatiji kao nemački Hamlet, ovog puta tumačiće lik mladog Vertera.
      
       PERIŠA PERIŠIĆ