Nosila sam kamen i mislila: Ako doneseš kamen na vrh, tamo je lekar, tamo te čeka Tijana. Ako ne doneseš, Tijana će umreti! Tijana te čeka! Tijana nema nikog...! Eva nosi, radi, ćuti, nikog ne diraj! Tamo su tukle jedna drugu, tamo je bio - pakao!

      Nedavno je u Beogradu prikazan dokumentarni film "Eva" izraelskog reditelja Avnera Fajngelerda. Film se bavi životom Eve Nahir, čiju je golootočku priču našoj javnosti, krajem osamdesetih, preneo Danilo Kiš posle svog boravka u Izraelu. Gospođa Nahir je nekoliko dana bila gost svojih prijatelja u Beogradu i tom prilikom dala je intervju NIN-u.
      
       NARODNI NEPRIJATELJ: Rade je bio veliki stručnjak za konje i trke. Posle rata radio je kao nastavnik jahanja; osnovao je jednu ekipu u miliciji, koja se nalazila u nekadašnjoj oficirskoj konjičkoj školi u Zemunu. Dve godine Rade je bio prvak konjičkog sporta u Jugoslaviji. Sa svojom ekipom išao je na takmičenja u inostranstvo, pripremao se i za Olimpijadu. U jednom od prvih posleratnih filmova "Baš čelik", bio je dubler Radetu Markoviću.
       Na Adi Ciganliji bilo je kupalište Ministarstva unutrašnjih poslova, svi smo se međusobno poznavali. Znate, Tito sedi u loži na hipodromu, moj muž dođe pred ložu da salutira i stavi našu Tijanu pred sebe, na konja. Pa, svi su znali i za mene i za nju, nije bilo trke bez nas. Kažem: Rade, svake nedelje, pobogu poludeću! - Ali, ja ne mogu da jašim ako ti ne sediš tamo; moram osećati da si tu.
       Rade je pao s konja na jednoj trci, septembra 1951. Rame mu je bilo u gipsu i bio je na bolovanju, kada je dobio poziv da se javi svom pretpostavljenom generalu u Ministarstvo unutrašnjih poslova. Više se nije vratio kući. Pitala sam zašto ga zove general, odgovorio mi je neodređeno: Da organizujem neku trku, da napišem svoju izjavu... Kad sam videla da se Rade ne vraća, odjurim kod Vuka Bajovića, bio je zamenik ministra unutrašnjih poslova. Stanovao je blizu nas, i letovali smo zajedno. Kaže: KOS ga hapsi, ne mi. Borimo se da ga ne damo, ali neko ga je gadno opanjkao! Sutradan, Tijani kažem da iz škole ne dolazi kući, da ide kod moje prijateljice Mire Carin. Možda ću Radeta naći na Banjici, tamo je bio vojni zatvor. Kad, zvoni čovek u kožnom kaputu. - Sigurno su vas poslali da mi pomognete! - Drugarice Panić, zapalite cigaretu!, kaže: Moje saučešće! - Zašto vaše saučešće? Rade nije ni prvi ni poslednji koji je uhapšen - biće pušten! Kaže: Znate, on je pokušao samoubistvo! - Je l'živ? - Ja vam to ne mogu reći, saznaćete u Vojnoj bolnici! - Kako da odem u Vojnu bolnicu, pašću pod trolejbus?! Ja ću vas odvesti kolima. U automobilu sedi šofer, ja uđem, udbaš kaže: Lezi, kurvo! - Šta!!! - Lezi da te niko ne vidi!
       U jednoj sobi Vojne bolnice sede dva pukovnika, lekara i jedan sudski pukovnik. Kažu mi: Panićka, vaš muž je uhapšen i izvršio je samoubistvo. Strgao je zavoj ispod gipsa i obesio se. Ako vi potpišete da se odričete svog muža, koji se sigurno uplašio istrage jer je bio ruski špijun... - Moj muž nije bio špijun!, kriknem. - Onda će to sutra biti objavljeno u "Borbi"; da se Eva Panić odriče svog muža, kao narodnog neprijatelja. Ići ćete kući, i vaša ćerka će imati neku penziju. Ako to ne učinite, vi idete u zatvor! Kažem: Bože sačuvaj, ja se svoga muža ne odričem! Kažu: Onda ćete ići u zatvor!? -Neka idem u zatvor! - Onda će Tijana ostati na ulici!? - Onda će Tijana ostati na ulici!
       Otvore jedna vrata i kažu: Neće da potpiše, vodi je! Odvode me u zgradu Udbe na Zelenom vencu. Počinje ispitivanje: Veze i vezice tvog muža sa NKVD - govori! - Ne znam i ne znam, jer ne znam! Šest meseci nalazim se u istražnom zatvoru, a ne znam zašto. - Pošto ne znaš, onda ćeš ići tamo gde ćeš propišati majčino mleko, pa ćeš sve kazati.
      
       UDRI BANDU: Naš stan bio je u Kosmajskoj 34, u neposrednoj blizini zgrade Udbe, gledala sam s prozora kad su nam izbacivali stvari. Ponekad bih s prozora videla svekra. Stajao je nem, u crnini, pustio je bradu. Bez reči gledali smo jedno drugo. Uopšte nisam mislila da ću ići na Goli otok. Kad su mi rekli da spremim stvari, poverovala sam da će me pustiti. Stavili su me u jednu sobu, u kojoj je bilo mnogo žena. Kažu: To je grupna soba za odlazak! - Kud, k vragu, odlazak?! One, koje su se bavile politikom, to ostrvo zvale su Mermer.
       Ja ništa nisam znala, ništa! Uh! Uh! Strašno je to bilo. Preživela sam jer sam imala dete. Pa, moram se vratiti, Tijana nema nikog. Nosila sam kamen i mislila: Ako doneseš kamen na vrh, tamo je lekar, tamo te čeka Tijana. Ako ne doneseš, Tijana će ti umreti! Tijana te čeka! Tijana nema nikog...! Eva nosi, radi, ćuti, nikog ne diraj! Tamo su tukle jedna drugu, tamo je bio - pakao! Najsurovije što čovek može da zamisli. - Udri bandu!, treba da dokažu koliko mrze neprijatelja. Pa, one "strele", strašne. Pitaju me: Šta si radila pre hapšenja. Panićka? - Ništa, kuvala sam, podizala ćerku i dvoje dece moje bliske prijateljice! Nisam bila u partiji, nisam izašla ni na frontovski rad. Rade je bio zadužen za vađenje mosta, i ceo naš rejon. Rekla sam: Rade, ostavi me na miru!
       "Strela" je bila teatar torture i poniženja; izađe jedna žena na binu, i peva: Čujte žene, počujte mene! Gledajte ove strele, crvene i bele, zabavu svake fele! Onda počinje skeč: šporet, šerpe, lonci - Zdravo Panićka. Šta radiš? - Kuvaaam ruučak! - Aaaaaa, kuvaš bombe i pištolje, da ubiješ druga Tita!!! Onda, kao, peva u moje ime: Naivna sam, ništa ne znam, ništa ne razumem, da zapisnik svoj potpišem, tek toliko umem! Skeč je gotov, sad druga žena dolazi na tapet: Ja sam ja, Raičević Ruža, po Kosovu gradu moju slavu znadu... Potom se ide u baraku, pod svetlo - E, sad, priznaj Panićka! Da si imala bombe i pištolje! - Jaaa! Nikad nisam videla bombu! - Priznaj! Udri! Priznaj da si htela da ubiješ druga Tita!!!
      
       SADIZAM: Jedanput su mi rekli: Informbiro i fašizam, to je ista stvar! Ajde, Panićka, ti si Jevrejka, pozdravi nas hitlerovim pozdravom! - Ja to neću! - Ti ćeš proći barakom, da pozdraviš hitlerovim pozdravom! - Ja to neću! Legla sam na pod. Komandantkinja je rekla: Prođite preko nje! Neke žene su me zgazile, neke nisu. Znate, iživljavali su se ljudi, sa svakojakim grozotama. Stavili su mi glavu pod kiblu, a nisam smela da pokrijem lice. Sirote žene, noću su ustajale da mokre... Pa, tako, preživi se. Moram se vratiti, Tijana nema nikog! Ali, tamo je bilo i dobrih ljudi. O ljudskosti bih vam, tek, mogla pričati. Ujutro smo stale u red za prebrojavanje, odjedared se, nekakva ogromna ženska stvorila iza mene. Mislila sam: sad sam gotova, sad će ona pokazati svoju snagu na meni! Idemo na kamen, hoću da podignem tralje - one su lake? Pod bojkotom sam, ne smem ništa da pitam. Ta ženska je videla kad su me vodili "pod krušku", bodljikavom žicom tukli me po nogama. I rekla je sebi: Ja imam 22 godine, a ova žena ima ćerku. Pomoći ću joj! Stavila je kamen na svoju stranu, da bi meni bilo lakše. Moja Ruška. Celi bojkot su je tukli - Ti nosiš za Evu Panić!!! Ona je ćutala. Bila je jaka, Dalmatinka.
       Znate, ljudi su činili strašne svinjarije, da bi se dokopali neke male privilegije. Ne verujem da je neko na vrhu partije rekao: Da joj metneš glavu pod kiblu i da je zapišavaju! To su smislile one koje su htele da pokažu koliko su svesne. Ako si imao sadizam u glavi, onda je trebalo samo malo stisnuti to dugme. Ja ne bih mogla danas da živim, da sam tako nešto radila tim mučenicama. Ovde, u Beogradu srela sam na ulici ženu koja me je tukla. Išli smo moj drugi muž i ja, kad sam je ugledala, rekla sam: Moše, ova me tukla! - Pa, ajde, lupi joj šamar! - Ja, da prljam ruke! Gledaj, Bog je kaznio, ima rak na licu! Nikad nisam htela da prihvatim mržnju, meni su takvi ljudi jadni i čemerni.
      
       U ROBIJAŠKOM ODELU: Rade se ubio 16. oktobra 1951, ja sam uhapšena 17. oktobra; 29. novembra 1953. puštena sam, posle 26 meseci zatvora. Islednik me je pozvao i rekao: Prvim transportom ideš kući! Rekla sam: Druže isledniče, ja i ne znam zbog čega sam došla ovde. Nisam se ni otpravila, ni popravila, ni napravila... Ni danas ne znam?!
       Otišla sam u Lendavu, kod sestre. Rekla je da ne mogu ostati kod nje jer je tu granica, i sigurno će joj Udba svaki čas biti u kući. Došla sam vozom u Beograd, u robijaškom odelu i hiljadu dinara u platnenoj torbici. Sa Železničke stanice nazvala sam moju zaovu, koju smo školovali, udala se iz naše kuće. Kažem: Roso, ja sam došla. - Ti, snajka, ne možeš da dođeš kod nas - mi smo u partiji! - Pa, kud ću, k vragu? U Savu ili u Dunav!? Onda sam nazvala moju najbolju prijateljicu Miru Carin, kaže: Pa, gde si ti? Evo, kažem, na Železničkoj stanici! - Pa, što ne dođeš?! - Ti znaš gde sam bila?! - Šta se to mene tiče! Odem kod nje, kaže: Ti ćeš biti kod mene, ja ću te čuvati. Podigla si moju decu, zaslužila si to. Onda su joj, naravno, rekli: Ne možeš ti nju da držiš kod sebe! Odgovorila im je: To se vas ne tiče, ona će biti kod mene!
       I, bila sam kod nje, ali nisam mogla da dovedem Tijanu. Nije bilo mesta u malom stanu, ja sam na podu spavala, godinu i po.
       Imala sam grozno teške dane, kad sam došla natrag. Dobila sam dozvolu da iskopam Radeta sa vojnog groblja u Zemunu, bio je sahranjen pod brojem. Rekli su da treba da ga identifikujem, sišla sam u grob da pogledam čeljust. Prepoznala sam zube, jer Tijana ima isto poređane zube kao on. Moja svekrva, koja je sa svekrom stajala iznad, pitala je: Od čega si ti stvorena, Evo? Od gvožđa, je l', od kamena? Stavili smo ga u sanduk i pokrili belim, vezenim čaršavom i crvenim ćilimom. Odneli smo ga u Kruševicu i sahranili.
       Našla sam se u užasnom stanju, bila sam teško bolesna. Samo sam plakala, mesecima. Onda je Ruta Davičo, sestra moje Mire, otišla kod profesora Huga Klajna i rekla da ima jedan strašno težak slučaj: Profesore Klajn, možete li da joj pomognete? Pozvao me je i rekao: Slušajte, Panićka, ja Radeta iz groba izvaditi ne mogu, niti mogu da vam Goli otok izbrišem iz glave! Ali, ja ću pokušati da vaše živce potpuno odmorim. Uspavao me je; tri nedelje veštački sam hranjena - ustala sam kao druga osoba, sa snagom, mogla sam normalno da živim.
      
       VELIKA PATNJA: Tijana je imala velike probleme. Prvo je bila kod moje sestre u Lendavi, koja je izgubila sina i muža u ratu. Njen drugi muž bio je u zarobljeništvu, takođe je izgubio dete i ženu u Aušvicu. Sad je kod njih došlo dete od šest godina, nije moglo da jede, niti da se uklopi u njihov život. Onda ju je odvela u dom za decu bez roditelja; prijateljica moje majke, rekla je: Ako ti nju ostaviš tamo, to će biti velika sramota! Uzela je Tijanu iz doma, ali i to za nju nije bilo dobro.
       Strašne su bile situacije u koje je dolazila. Recimo, kad se vratila u Beograd i pošla u školu, dečak čiji je otac radio u Sipu, na tabli je napisao: Tijana je dete narodnog neprijatelja! Sinoć je ovde bila jedna njena drugarica i pitala je: Da li se sećaš kad je razredna dala zadatak "Moja porodica"? Tijana je napisala: Ja nemam porodicu, imam samo majku. A ona toliko suza lije, ni Sava ni Dunav nemaju toliko vode. Kad budem velika biću tako dobra prema njoj, i moja majka više neće biti tužna. Pozvala me je njena razredna i rekla: Šta to piše vaša ćerka? - Znate, moj muž se ubio, ja sam bila na Golom otoku... Onda dođu moje golootočanke, pa se plakalo: Je l'se sećaš kako su nas gazili...? Odrasla je s tom mojom velikom patnjom.
       Tijana mi je ponekad prebacivala: Ti si oca više volela, od mene?! Govorila sam joj: Ja sam tvog oca volela više od svega na kugli zemaljskoj! Gotovo. Šta mogu da radim, to je tako. Rekla sam: Ja tebe Tijana, sigurno ostavila ne bih ali, da potpišem za tvog oca, da je narodni neprijatelj - nikad to ne bih učinila!
       Svake noći sam govorila: Jao, Rade, da mi bar u snu dođeš! Da znam šta da radim! Pa, ja ću poludeti, ja ne znam kako ovo dete sama da podignem! Kao zver u kavezu hodala sam po noći, i zapomagala: Jao, Rade, samo da te čujem, da mi kažeš kako da izdržim više...!? A, sirotinja...! Dođe Tijana iz škole, kažem: Sve skini sa sebe, sinko, pa se u krpe obuci. Da u školu ideš kao čovek obučena!
      
       RADETOV DOSIJE: Napisala sam molbu za odlazak u Izrael. Onda je stigao poziv od Moše Pijade, kaže: Pa, gde si ti? - Zabranjeno mi je da dođem kod vas. - Ko ti je zabranio? - Udba. - Gospode bože! A oni se šetkaju i šire po stanovima. Dobro, odsad si ti moja briga! Nekoliko meseci kasnije, Tijana i ja uselile smo se u stan u Kosmajskoj 1.
       Završila sam školu za visoko usavršavanje kadrova i konkurisala za posao u "Metal servisu". Prošla sam na konkursu, ali mi je direktor, bivši pukovnik Udbe, rekao: Vi ne možete da radite u spoljnoj trgovini, drugarice Panić, jer ste bili na Golom otoku. Odjurim u Skupštinu, kažem: Čika Pijade, prošla sam na konkursu, a ovaj mi ne da da radim! Kaže: Idi tamo i sedi, ja ću s njim razgovarati! Sutradan, sedim za mašinom, dođe taj direktor Banjanin, kaže: Drug predsednik Skupštine je intervenisao da vas primimo. Mi ćemo to učiniti ali, molim vas, zaboravite gde ste bili! Mi smo zaboravili. Kažem: Nikad ja neću zaboraviti gde sam bila, nikad! Do odlaska u Izrael radila sam u "Metal servisu", i bila u velikoj ljubavi sa svim zaposlenima. Banjanin je za mene rekao: Ona je bila u dnu pakla, pomalo je nervozna, nemojte joj zameriti!
       Tijana je bila u Izraelu, mislila sam da je sasvim svejedno ako se meni nešto desi. Počela sam da lupam na sva vrata - Hoću da vidim Radetov predmet! - Ne! Ne! Ne! Došla sam do Rankovića - Ne! Uspela sam da dođem do Vojina Lukića, tadašnjeg sekretara CK Srbije, bio je ministar unutrašnjih poslova u vreme kad je Rade uhapšen. Primi me i kaže: Panićka, šta hoćeš? - Da vidim Radetov predmet! Dobro, videćeš ga! Preda- mnom je telefonirao Ćeći Stefanoviću, u Savezno ministarstvo, rekao je: Sad će kod vas doći Panićka, izvadite joj predmet i dajte da pročita!
       U njemu je stajalo da ga je optužio potpukovnik Udbe, Nikitović, koji je na takav način optužio stotinu ljudi. On je, pisalo je u predmetu, optužio i nekog crnogorskog ministra, ali je ovaj odmah tražio suočenje i tako se otkrila čitava stvar. Nikitović je dobio 18 godina zatvora, a svi koje je optužio, odmah su pušteni na slobodu. To se dogodilo onda kad su mi na Golom otoku rekli: Panićka, idete kući prvim transportom!
       Vratila sam se kod Vojina Lukića i rekla: Sad idem na Terazije, i kao luda ću vikati: Rade Panić je umro nevin! - Sad vi nećete ništa da vičete, jer idete u Izrael! kaže on - Ali, kako da idem, ja sam siromašna? - Mi ćemo to srediti. Idite u Jevrejsku opštinu, da vam naprave fiktivnu zamenu stana i daju novac! Dva dana pred odlazak u Izrael, zvali su me u Udbu i pitali: Panićka, ne bi bilo zgodno da pričate ili pišete o vašem slučaju! Rekla sam: Ništa ne obećavam, ne znam! Čekala sam 20 godina, do dana kad se pojavio Danilo Kiš. Moj prijatelj, novinar Raul Tajtelbaum, Kišu je rekao: Ako hoćeš da čuješ priču, idi u kibuc Šar Hamakim! I Kiš je došao tamo.
      
       KIBUC: Posle nekoliko godina drugog braka, mužu sam rekla: Moše, ako sad ne odem Radetu na grob, umreću od čežnje! Rekao je: Ajdemo! Došli smo u Kruševicu, Moše je poljubio moju bivšu svekrvu u čelo. Rekla je: Oj! Dođi da te zagrlim umesto mog sina, kad si tako dobar mojoj unuci i ovoj mučenici! Tamo se peklo prase i ostali smo nekoliko dana.
       Jednog dana, po dolasku u kibuc, osedlala sam konja i jurnula u brda, kod Arapa. Dođem u selo, lupam na vrata, kažu: Uđi, sedi! Svi sede na podu, ispred njih činija sa kiselim mlekom, drobe pogaču. Pitaju me: Jesi li ti Jevrejka? - Jesam. - Sa dve strane? - Da. - Pa, ti tako, sediš s nama? - Tako sam sedela i kod mog prvog muža u selu, tako smo živeli. - Pa, ko si ti? - Ja sam žena Moše Nahira, ovde sam nekoliko meseci! - Ti si žena Moše Nahira!? Moše je bio jedan od pionira tog kibuca, Šar Hamakim (Vrata dveju dolina). Bio je rođen u Rumuniji, završio je agronomiju u Amsterdamu, i sa grupom idealista, tridesetih godina, napravio kibuc, otimajući zemlju od škorpija, zmija i kamenja.
       Dve nedelje posle moje posete, dođe stari Arapin kod mog muža, kaže: Ćerka mi je bolesna, žena ne ume da je odvede lekaru. Možda bi tvoja žena išla s njom? Vodila sam je kod svakakvih lekara, bilo je to pre 36 godina. Onda je njena rođaka poslala svoju ćerku, došla je u pet ujutro i rekla: Moj brat je pao s kreveta, pa je umro! Kažem: Moše, osedlaj konja, idem da vidim šta se desilo. Mali je ležao na podu, bez svesti. Čujem kako srce lupa, opalim mu dva jaka šamara, dete počne da plače. Posle 15 godina, na nekoj svadbi, priđe mi jedan mladić, kaže: Zdravo majko! - Ko si ti? - Ti si mi udarila one šamare, od kojih sam ostao živ! Eto, takve odnose imamo sa Arapima.
       U našem kibucu nema sinagoge, ne jedemo košer, i nemamo svojinu. Imam prilično veliku penziju od muža,
       2 500 dolara, ali kako je dobijem tako je predam u blagajnu. Dobijam isto kao i svi drugi, 1 400 šekela. I vrlo dobro živim od toga; imam jedan stomak da jedanput večeram, i samo jedno telo, da u jednom krevetu spavam. Nemam nikakvih posebnih prohteva. Ali, mladi ljudi danas, ne vole tako da žive. Hoće da imaju svoj automobil, ličnu svojinu. Kažu: Svaki balonja u gradu ima automobil, a ja moram autobusom! Odgovorim: Pa, autobus je za ljude, nije za stoku! Ni moja ćerka nije htela da živi u kibucu, živi u Dalasu. Ima budala koje hoće, moj uslov za dolazak u Izrael bio je da živim u kibucu. Samo tri procenta izraelskih stanovnika, danas živi u njima. Od oktobra će i u našem kubucu biti promena, uvešće se sistem diferencijalnih plata. Ko više zarađuje, više će davati za njegovo održavanje i potrebe starih, ne sve, kao do sada. Naravno, ni u kibucima ne žive anđeli, nego ljudi, ali, otprilike, svi imaju jednako.
      
       OPET SAMA: Danas, ja nemam ništa protiv Tita. Uradio je i neke vrlo dobre stvari. Jugoslavija je izbegla sudbinu drugih komunističkih zemalja; o životu njenih građana nije se odlučivalo u Moskvi, i nije imala gvozdenu zavesu na granicama. Ne znam da li je on naredio da se zatočenici na Golom otoku toliko muče, mislim da su ljudi tamo, to izopačili. Kao što mi je u Izraelu jedan rekao: Zašto si lagala kod Kiša u filmu?! Što nisi rekla kako smo tukli jedni druge? - Ali, ja to nisam radila. Ne bih posle mogla da živim s tim! On kaže: Bogami, ja sam tukao! - Pa šta si ti bio pre Golog otoka? - Oficir Udbe! - A, pa ti znaš kako se to radi! Ja sam do kraja htela ostati čovek.
       Pre dve godine, sa ćerkom i unukom bila sam na Golom otoku. Ribar koji nas je prevezao, rekao je: Vozio sam tamo dvojicu muškaraca, jedan je dobio srčani napad, drugi se onesvestio! Kad sam sišla s čamca, kažem: Ja se neću onesvestiti, niti dobiti srčani napad. Možda ni zaplakati neću. Bilo je šta je bilo, Radeta iz groba podići ne mogu! Ćerka i unuka su plakale, ja nisam.
       Sad je prikazan taj film u Izraelu o meni, mnogo su me intervjuisali, novine su pisale. Pitali su: Kako je to celog života vaš drugi muž mogao da sluša. Ja sam volela jednog čoveka! Kakav je to čovek bio? Odgovorila sam: Moše nije bio čovek, bio je anđeo! Ja sam mu podigla sina iz prvog braka, čija je majka umrla, a to je njemu bila najveća briga. Govorila sam: Moše, nikad se ponovo udala ne bih, nikad. Ali, ti si meni rekao da ti je potrebna pomoć! Kad je umro, pre pet godina( kod vas se daje 40 dana, kod Jevreja 30 dana), kažu: 30 dana si dala Mošeu, 31. si otputovala. Kud je, vrag, otputovala?! Ja sam došla u Kruševicu, da kažem: Rade, moj anđeo je otišao, ja sam opet sama!
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ