Motivi priznanja Plavšićeve različito se tumače. U Banjaluci su gotovo jedinstveni da je reč o "kontinuitetu izdaje". S druge strane, u krugovima koji imaju više razumevanja za rad Haškog suda njena odluka je "hrabar čin" i korak kameđunacionalnom pomirenju. Istovremeno, izvori bliski porodici Plavšićeve tvrde da nju nije motivisalo smanjenje kazne nego da nije više mogla da živi u neizvesnosti optužnice i da je po svaku cenu htela da izbegne zajedničko suđenje sa Krajišnikom, njenom najvećom antipatijom u nekadašnjem rukovodstvu RS

      Žrtva dame za kralja ima smisla samo ukoliko podrazumeva izvesnost pada protivničkog kralja. Zato je većina medija priznanje dela krivice Biljane Plavšić pred Sudom za ratne zločine u Hagu videla kao atak na odbranu Slobodana Miloševića, neprikosnovenog kralja haških optuženika kome je prošlog meseca nastavljeno suđenje izvođenjem dokaza Tužilaštva za zločine iz hrvatske i bosanske optužnice.
       Motivi priznanja Plavšićeve ipak se različito tumače. U Banjaluci su gotovo jedinstveni da je reč o "kontinuitetu izdaje". Predsednik Republike Srpske Mirko Šarović tvrdi da je reč "o klasičnoj trgovini". "Ona je ostala dosledna sebi, za nas njena odluka nije iznenađenje, od nje smo tako nešto i mogli očekivati". S druge strane, u krugovima koji imaju više razumevanja za rad Haškog suda njena odluka je "hrabar čin" i korak ka međunacionalnom pomirenju. Istovremeno, izvori NIN-a bliski porodici Plavšićeve tvrde da nju nije motivisalo smanjenje kazne (pet do osam godina koliko bi mogla da dobije za priznanje 72-godišnjoj Plavšićevoj ne znači mnogo), nego da nije više mogla da živi u neizvesnosti optužnice i da je po svaku cenu htela da izbegne zajedničko suđenje sa Krajišnikom, njenom najvećom antipatijom u nekadašnjem rukovodstvu RS. Takođe, oni izričito tvrde da se Plavšićeva neće pojaviti kao svedok ni na jednom suđenju.
       Na tome insistiraju i njeni advokati, koji se od srede, 2. oktobra, kada je Biljana Plavšić priznala deo krivice, svojski trude da novinarima objasne kako njeno priznanje ne uključuje ni smanjenje kazne ni svedočenje protiv ostalih optuženika. Advokat Plavšićeve Judžin O' Saliven rekao je da u dogovoru između tužioca i odbrane nije bilo nikakvih dodatnih obećanja ili nečega što se "podrazumeva", posebno ne o njenom svedočenju protiv bilo koga. Sporazum Plavšićeve i Tužilaštva izričito predviđa da se ona svojim priznanjem "izlaže mogućnosti doživotnog zatvora", što znači da nema ni dogovora o kazni. Naravno, malo ko u to veruje.
      
       Sudska trgovina
       "Dobili smo", ocenila je postupak Plavšićeve portparol Tužilaštva Florens Artman, "priznanje krivice za progon, što je zločin protiv čovečnosti. Ona priznaje da su snage Srba iz BiH i njihovi državni organi bili odgovorni za progon Muslimana i Hrvata i da su počinjeni svi zločini o kojima se govorilo na dosadašnjim suđenjima." Iako je priznanjem treće tačke optužnice Tribunal Plavšićevu oslobodio ostalih sedam tačaka, koje se odnose na genocid i kršenje Ženevskih konvencija, njena krivica, prema optužnici glasi da je od 1. jula 1991. do 30. decembra 1992. godine, zajedno sa Radovanom Karadžićem, Nikolom Koljevićem, Momčilom Krajišnikom i "drugim učesnicima udruženog zločinačkog poduhvata planirala, podsticala, naredila, počinila ili na drugi način pomagala i podržavala planiranje, pripremu ili izvršenje progona bosanskih Muslimana, bosanskih Hrvata i drugog nesrpskog stanovništva" u 37 bosanskohercegovačkih opština. Ta tačka optužnice uključuje i diskriminaciju bosanskih Muslimana i Hrvata, ali i ubistva u gradovima koje su u to vreme zauzele srpske snage te ubistva u logorima.
       Priznanje krivice koje je Biljana Plavšić izrekla u kameru sa neidentifikovanog mesta u Beogradu (najverovatnije iz kancelarije Tribunala na Dedinju) povezanog video-linkom sa sudnicom u Hagu, bio je trenutak nesumnjivog trijumfa Tužilaštva. Jer, izvan načelne ravni veličanja "hrabrog čina" Plavšićeve, o čemu najradije govore funkcioneri Tribunala, priznanje bivše predsednice RS (1996-1998), prema rečima stručnjaka za međunarodno pravo "Hjuman rajts voča" Ričarda Dikera, predstavlja "ogromnu potencijalnu prednost za Tužilaštvo". "Evo svedoka koji je u mogućnosti da obezbedi ozbiljne dokaze protiv jednog broja optuženih, od kojih su neki već u pritvoru, a drugi i dalje na slobodi", egzaltirano je saopštio Diker.
       Postojanje dogovora, "koji naravno nije u pisanoj formi", potencira i stalni predstavnik Koalicije za međunarodnu pravdu pri Haškom tribunalu Džudit Amata, koja potvrđuje da je bila obaveštena kako "već neko vreme traju njeni (Plavšićkini) pregovori sa Tužilaštvom". "Tužilaštvo će", tvrdi Amata, "od tog priznanja imati velike koristi u drugim slučajevima. Jedna od optužbi, za koju je Plavšićeva prihvatila krivicu, odnosi se i na pomoć i delovanje jugoslovenske vojske i snaga iz Srbije u ratu u Bosni na strani bosanskih Srba. Tužilaštvo će to svakako znati da iskoristi." Odatle Amata zaključuje da je, "bez obzira na ono što je javno obelodanjeno kao sadržaj dogovora, vrlo logično očekivati da će optužena svedočiti i u drugim predmetima".
      
       Bosanski insajderi
       Čak i ako se ne pojavi kao svedok, Plavšićeva je Tužilaštvu mogla da pomogne i na drugi način. Pa ipak, sporazum Plavšićeve sa Tužilaštvom, kakav god stvarno bio, do sada je najnetipičniji od svih postignutih između Tužilaštva i nekog od optuženika. Tuzlak Dražen Erdemović koji je priznao 1996. godine da je učestvovao u egzekucijama u Srebrenici, već je odslužio petogodišnji zatvor i sa porodicom živi u inostranstvu s novim identitetom, imao je obavezu da se za minimalnu kaznu pojavi na suđenju generalu Radislavu Krstiću, osuđenom avgusta prošle godine na 46 godina za genocid u Srebrenici. Stevanu Todoroviću, ratnom šefu policije u Bosanskom Šamcu, u julu prošle godine izrečeno je deset godina zatvora, pošto je šest meseci ranije priznao krivicu za progon Muslimana i Hrvata u tom gradu. Zauzvrat, kao i za obećanje da će se pojaviti kao svedok na "jednom velikom suđenju", po svoj prilici Momčilu Krajišniku, Todoroviću je skinuto čak 26 tačaka optužnice i najkasnije 2008. biće slobodan čovek.
       Zadovoljstvo Del Ponteove sigurno nije delio i Momčilo Krajišnik, nekadašnji broj dva u rukovodstvu RS, uhapšen početkom aprila 2000. godine u svojoj kući na Palama. Krajišnik, kome je trebalo da se sudi zajedno sa Plavšićevom u januaru 2003. godine, izazvao je prošle godine incident tokom jedne od statusnih konferencija u zgradi Tribunala kada je Plavšićevu optužio da je istražiocima davala iskaze koji ga terete. Do zajedničkog suđenja, od koga su strahovali Krajišnikovi advokati predviđajući da će doći do sukoba interesa dve odbrane, ipak neće doći. Izvođenja dokaza protiv Plavšićeve, prema odluci Sudskog veća, neće biti, nego će se ona 16. decembra pojaviti u Hagu, gde će joj biti pročitana kazna.
       To, međutim, ne znači da je Del Ponteova planirala da Krajišniku sudi samom. Njena najveća ambicija je da se do početka januarskog suđenja u Hagu pojave Radovan Karadžić i general Ratko Mladić i da svoj trojici bude suđeno u spojenom postupku. Svedočenje ili bar pomoć Biljane Plavšić u tom procesu mogla bi, veruju u Tužilaštvu, biti od neprocenjive koristi.
       Istovremeno, razloge za zabrinutost ima i Milošević. Koliko god da je traženje "insajdera" protiv njega po kosovskoj optužnici pokazalo nemoć Tužilaštva, ono veruje da će imati više sreće sa njegovim saradnicima iz Krajine i RS. Naime, svi Miloševićevi saradnici koji su mogli da pomognu sudu po kosovskoj optužnici ostali su mu lojalni do poslednjeg dana vlasti. S druge strane, u Krajini i RS nema nikoga od viđenijih lidera ko ne misli da ga je Milošević izdao. Iako to ne znači da će baš svaki od prekodrinskih lidera požuriti da baci drvo na Miloševićevu lomaču, moglo bi se desiti da Del Ponteova sa krajiškim i bosanskim insajderima bude bolje sreće.
      
       Izdajnik ili heroina
       Verovatno je to svođenje rada Haškog suda na dva krucijalna i gomilu manje važnih procesa i dovelo do toga da, istovremeno kada ima priznanje Plavšićeve, Tužilaštvo sa sličnom idejom pregovara i sa ostalim zatvorenicima. Priznanje dela optužnice i svedočenje u procesima Miloševiću i liderima RS zahteva se i od Milomira Stakića, nekadašnjeg gradonačelnika Prijedora, i od Milana Martića, nekadašnjeg predsednika Republike Srpske Krajine. Međutim, prema izvorima NIN-a bliskim Haškom sudu, ni Stakić ni Martić za sada ne pokazuju nameru da priznaju krivicu. Istina, takvu nameru nije pokazivala ni Biljana Plavšić, kada se 10. januara prošle godine "dobrovoljno" predala Hagu. Tada je rekla da odlazi da bi dokazala svoju nevinost.
       Biljana Plavšić važila je tokom rata za srpskog nacionalistu i bila je poznata po neodmerenim izjavama poput onih da je "etničko čišćenje sasvim prirodna pojava" i da je "prihvatljivo da šest miliona Srba izgine da bi ostalih šest živelo u slobodi". Pa ipak, pretpostavljalo se da bi ova predratna profesorka biologije na Sarajevskom univerzitetu mogla relativno lako da se odbrani od optužbi za zločine, budući da je, iako na dužnosti jednog od dvoje potpredsednika RS, tokom rata bila uglavnom skrajnuta od prilika da donosi krupne političke odluke.
       Naime, već početkom 1992. godine Plavšićeva se teško zamerila Miloševiću, u vreme kada je Srbima iz Hrvatske međunarodna zajednica ponudila mirovni plan čiji je tvorac bio američki diplomata Sajrus Vens. Plavšićeva je tada Miloševićeve metode obračuna sa tadašnjim liderom hrvatskih Srba Milanim Babićem ocenila kao "čisto komunističke". Potom je vrlo brzo počela da ispoljava nezadovoljstvo načinom na koji su visoki funkcioneri RS upravljali novcem, da bi ih nešto kasnije direktno optužila za korupciju i kriminal.
       Tako se tokom rata, iako na visokoj funkciji potpredsednika RS, uglavnom bavila humanitarnim poslovima i odnosima RS sa dijasporom. "Ona je samo jedna profesorica u politici", rekao je jedan od njenih neprijatelja u rukovodstvu RS Momčilo Mandić, blizak Krajišnikov saradnik. "Dok je sve vrilo u Bosni, ona je vodala Lindu Karađorđević (suprugu srpskog princa Tomislava Karađorđevića) po manastirima."
       Iz tog vremena Plavšićeva je ostala zapamćena po poljupcu sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, kome je u Bijeljini 2. aprila 1992. čestitala pošto je ovaj sa svojim "Tigrovima", posle kratkotrajne bitke, uspostavio kontrolu nad tim gradom. Verovatno u vezi sa tim događajima, Plavšićevu je krajem 1996. za ratne zločine prvi javno optužio pripadnik srpske ratne policije Goran Jelisić, koji je i sam uhapšen i osuđen u Hagu za zločine iz 1992. u Brčkom.
      
       Kućni pritvor
       Kada je Plavšićeva početkom 1997. godine sa pozicije predsednika RS okrenula leđa politici SDS i opredelila se za saradnju sa međunarodnom zajednicom, Karadžićeve pristalice su taj politički preokret Plavšićeve protumačile kao proizvod činjenice da ju je ucenio Haški tribunal. Prethodno, maja 1996. Karadžić, tada već gotovo dve godine pod haškom optužnicom, pod pritiskom stranaca napustio je mesto predsednika RS u korist Plavšićeve. Iako je kasnije to smatrao svojom najvećom greškom, Karadžić je Plavšićevu izabrao kao tada najtvrđeg nacionalistu u vođstvu RS, jedinog koji je bio spreman da se odupre dejtonskom uticaju međunarodne zajednice i svog starog neprijatelja Miloševića.
       Kasnije je Plavšićeva jednom savremeniku pričala da joj je Karadžić dao jednu sobicu u zgradi Predsedništva RS, a da je sam nastavio sa obavljenjem predsedničkih dužnosti. Ona je to, naravno, doživela kao poniženje i njeno okretanje od Karadžića i Krajišnika imalo je i snažnu ličnu notu. Mnogi tvrde da je upravo ta lična mržnja jedan od motiva njenog neprijateljstva prema Karadžiću, Krajišniku i Miloševiću, koji bi mogao svoj epilog da dobije na haškim suđenjima.
       Da je Plavšićeva haški optuženik od posebnog značaja, pokazao je i njen status jedne od najbolje čuvanih osoba u Beogradu, pošto se početkom septembra prošle godine, privremeno oslobođena iz Haga, nastanila u tom gradu. Godinu dana pošto je napustila Ševeningen, 72-godišnja Plavšićeva živi pod veoma strogim pravilima koje joj je propisao Tribunal, a za čije je sprovođenje zadužena srpska policija. Kretanje joj je gotovo sasvim onemogućeno, režim poseta njenih prijatelja je takav da one moraju da budu najavljene danima unapred i za njih odobrenje dobija direktno iz Haga. Po nalogu Tribunala nema kontakte sa novinarima, zabranjeni su joj susreti sa svim ljudima koji bi se mogli pojaviti čak i kao potencijalni svedoci u njenom slučaju. Pre nekoliko meseci poseta nije bila dozvoljena ni njenoj prijateljici Lindi Karađorđević. Iako beogradski lekari oboleloj bivšoj predsednici RS savetuju što više kretanja, ona nije u prilici da posluša njihov savet. Svega nekoliko puta za godinu dana bio joj je dozvoljen odlazak u duže šetnje, i to izvan grada. Prema danima unapred podnesenom zahtevu, Plavšićevu su pod jakom policijskom pratnjom nekoliko puta odvezli na beogradska izletišta Avalu i Adu, gde joj je omogućeno da se prošeta. Svaka od tih šetnji bila je izvedena u rano jutro, kada na tim izletištima nije bilo sveta.
       Zato je veliko pitanje da li razloge priznanja krivice Biljane Plavšić pred Tribunalom treba tražiti u političkim kombinatorikama ili njenoj hrabrosti da se suoči sa istinom i doprinese međunacionalnom pomirenju. Možda su njeni motivi mnogo snažniji i prozaičniji: možda je samo reč o slomljenoj ženi.
      
       BILJANA MITRINOVIĆ
      
      

Tako je govorila Biljana Plavšić O Hagu: "Za RS izginulo je više od 20 000 ljudi, uglavnom mladih, a skoro 600 000 Srba je izbjeglo. Šta prema svemu tome znače pojedinci koji odlaze u Hag i odgovaraju na osnovu optužnica koje bi mogle da važe za mnoge u RS."        Žena u politici: "Dobro se sjećam jednom u Predsjedništvu BiH, kada je gospodin Izetbegović odlazio negdje, trebala sam ga mijenjati, kao najstarija poslije njega. Ali on je odredio, čini mi se, Ejupa Ganića. Nisam izdržala, pa sam ga pitala: Da li vi to tretirate ženu po šerijatu?'"        O Arkanu: "Kasno u noći (1992), moglo je biti oko jedan sat, zazvonio je telefon. Ja sam digla slušalicu, javio se komandant kasarne u Tuzli i on mi je rekao: Gospođo Plavšić, vi ste član Predsjedništva, ja vam moram reći da ova trojica koji su bili ovdje po svoj prilici sutra neće doći, jer su zarobljeni.' A, ja pitam: Gdje?, a on kaže: Kod Arkana.' Ja se mislim i kažem: A, gdje je to? On kaže: Gospođo, nije to mjesto, to je čovjek.'"        O logorima: "Nisam ja to nikad znala. Znate kad sam ja to saznala? Da li se vi sjećate kada je dolazio iz Francuske onaj akademik, Jevrejin, on je tražio sastanak sa Karadžićem. Ja nisam znala da je on uopšte tu, nego sam čula na vijestima da je na njegovu molbu povodom katoličkog Božića 25. decembra 92. pušteno iz nekog logora ne znam koliko hiljada ljudi. Onda sam ja Radovana pitala: Pa, zar kod nas ima zatvorenih ljudi?, jer ja sam cijelo vrijeme govorila da kod nas političkih zatvorenika nema. Ja sam u to zaista bila uvjerena."        O Mladiću: "Ja sam jednom čula generala Mladića, nešto je raspravljao i rekao: Ne, ovo neću, jer će tu da pogine toliko i toliko.' To mi je ostalo u sjećanju i mislim se - taj čovek je zaista odgovoran."               (Svi citati su iz 2000. godine)